VojvodinaCafe Forum - Blogs - AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/ Vojvodina nije geografski pojam, Vojvodina je način života. Dobrodošli na prvi, pravi i jedini vojvođanski informativno-zabavni portal sa pogledom na Panonsku ravnicu. en Tue, 18 Jun 2013 21:52:53 GMT vBulletin 60 http://www.vojvodinacafe.rs/images/styles/vc-blue/misc/rss.jpg VojvodinaCafe Forum - Blogs - AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/ Digitalna fotografija http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/962-digitalna-fotografija.html Wed, 31 Mar 2010 09:40:10 GMT Smatram sebe intenzivnim korisnikom fotoaparata. Barem u poređenju sa okolinom. Fotoaparat je uvek pored mene. Kada se desi da ga zaboravim ili ustupim nekome na korišćenje, osećam kao da mi je nešto amputirano. Svojim najčešćim "pacijentima" sam se već popeo na vlasište fotografisanjem. Koliko sam naporan pokazuje i anegdota sa mojom mlađom ćerkom. Onomad na moru, kada je Biljana imala tri godine, oko dva sata po ponoći, buncala je u snu "Ne. Ne. Ne. Ne tata, nemoj da me slikaš"! :hahaha:

To je bilo prve godine kada su digitalci postali kvalitetom i cenom prihvatljivi za amatersku, turističku, upotrebu. Koristio sam ja digitalce još od polovine devedesetih, ali oni tada nisu zadovoljavali kvalitetom, niti je njihova papirna verzija slike bila prihvatljive cene. Seća li se neko Sonijeve Mavike, što je fotke snimala na tri i po inčnu disketu? ;)

I tako, tog leta sam se iživljavao i svet oko sebe promatrao isključivo kroz objektiv Iksusa, nadoknađujući godine suzdržavanja u češćem okidanju fotke na celulozu.

No, ne smatram se i fotoamaterom, jer aparat koristim skoro 100% za dokumentovanje, bez velikih umetničkih pretenzija. Ipak, veoma mnogo vodim računa o tehnici fotografisanja. O kadriranju, osvetljenju, pozama objekata, odnosima objekata u kadru... Sve u granicama mog iskustva, mogućnosti fotoaparata i strpljenja onih koje ovekovečujem.

Nisam narcis, ali ponekad mi smeta što i ono malo fotografija na kojima je i moj lik, ne zadovoljava ni najniže standarde. Što onima koje zamolim da me "okinu" nije bitno ni što aparat nije fokusirao, ni što mi je pola glave odečeno, ni što se... Ma, jbg.

Malo je reći da je digitalni fotoaparat spravica koju volim. A šta ne volim?

Ne volim fotošopiranje! :jok:

Da se odmah u startu razumemo, prihvatam kao "dozvoljenu" intervenciju na fotografiji samo isecanje (kropovanje). To mi je pandam pozicioniranju svetlosnog snopa prilikom osvetljivanja papira onomad, dok smo u kupatilu izrađivali svoje umetnine.

Sve ostale, naknadne, intervencije računarom su mi svetogrđe. Svaki digitalni fotoaparat ima mogućnost da podesiš da slikaš crno belo, ili sefija ili... Pa hajde majstore, opredeli se u startu, pa uhvati momenat na pravi način.Kao što su se majstori razlikovali od fotoamatera po korišćenju filtera, okvira i sličnih alata prilikom samog osvetljivanja filma. Ne posle toga.

Posebno ne podnosim delimične intervencije na "fotografiji", među kojima se ističe sastavljanje više fotografija u jednu i "prodavanje", predstavljanje toga kao fotografije. Ljudi, pa to je kolaž, to spada u grafičku umetnost!

Zašto je problem stvari nazvati pravim imenom? I zbog čega je meni ovo važno?

Jednostavno zato što se veoma često prodaju muda za bubrege. Što "ispada" da je "umetnik" bio na pravom mestu, u pravo vreme i sofisticirano osetio momenat i način kako da nešto ovekoveči. A to je degradacija onih majstora koji to stvarno rade. Koji rezultat dobiju jednim pritiskom na okidač, a ne na stotine klikova mišem.

Nemam ja ništa protiv i takvih umetničkih dela, štaviše i sam sam ljubitelj grafike. Ali pripremu fotografija za štamu i objavljivanje u elektronskim medijima rade grafičari, a ne fotografi. Fotografija je samo polazište za konačno delo.

Nazovimo stvari pravim imenom. :pravila:
__________________
Postovano 31.3.2010. :pipi: ]]> AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/962-digitalna-fotografija.html <![CDATA[Vaše omiljeno drvo?]]> http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/959-vase-omiljeno-drvo.html Fri, 26 Mar 2010 11:56:29 GMT I ako je postavljač mislio na vrste, nekako ovu temu ličnije shvatam. Jer drveće ima tu magiju da uzima lik, da komunicira sa nama. Da nas se seća, kao i mi njega. Zato, ovom prilikom, prisetiću se stabala koja su ušuškana u mome sećanju.

Ona što znam da više ne postoje.

Prvo jedna jabuka, crvenih, krupnih, brašnjavih plodova, u jednom dvorišu u Bačkom Brestovcu.
Pa jedna velika višnja u dvorištu rodne kuće u Apatinu. Od čijih rašlji je moj pokojni deda pravio najbolje praćke na svetu.
Onda jedna razgranata crvena cimbura (ringlov) ispred ambulante, pored i pre aviona, u bačkom Brestovcu. Svedok mnogih avantura.

Ona stabla što ne znam da li još dišu.

Jedan bagrem na strelištu somborskog aerodroma, čuvar inicijala i sećanja na početak prijateljstva i ljubavi.
Jedna ogomna magnolija u Slomškovom parku u Mariboru. Mislim, nadam se, da je još tamo, samo se dugo nismo družili.

U ovima ću, nadam se, uživati do kraja.

Ova jela, posađena s proleća pre 15 godina, imala je sreće da je izaberem kao Dunjino prvo novogodišnje drvce.

I ova palma. Osvojila me je na prvi pogled. Na prvo uživanje uz špricer, na terasi u hladu njene senke.

Eto, to je šuma od koje sam sazdan.
__________________
Postovano 3.3.2010. :pipi: ]]> AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/959-vase-omiljeno-drvo.html Tamna zvezda http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/957-tamna-zvezda.html Wed, 24 Mar 2010 22:39:01 GMT
TAMNA ZVEZDA
(Dark Star)

film Džona Karpentera iz 1974. godine

Prvobitno napravljen kao studentski 45 minutni 16 milimetarski film. Posle mnogobrojnih uspeha na festivalima prebačen je na 35 milimetarsku foliju i produženje za 38 minuta. Uticao je na mnoge (sve?!) autore SF žanra. Prilikom gledanja, odnosno pre uvodne špice, treba se setiti kada je film snimljen, sa kakvim sredstvima i sa kolikim budžetom!

Rečima ga je najbolje opisao sam autor nazvavši ga "Čekajući Godoa u svemiru". Kao i Beketovog Godoa neki ga ne razumeju i ne vole, a drugi ga naprosto obožavaju.

Da li treba da kažem u koju grupu ja spadam? ;)



__________________
Objavljeno 3.2.2009.
Postovano 24.3.2010. :pipi: ]]> AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/957-tamna-zvezda.html 5 omiljenih rasa pasa http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/949-5-omiljenih-rasa-pasa.html Wed, 17 Mar 2010 21:41:56 GMT Sve kere su lepe, manje il' više. Gazde su oni što ih čine ružnima.

Upravo ovih dana se spremam da napokon "deci" nabavim kuče. Pa evo mog razmišljanja, a uskoro i odluke.

Najlepši primerci pasa za koje znam su razni dodževi koje sam sretao ili gledao na slikama i filmovima. Na žalost buduću lepotu i kvalitete dodža je nemoguće odrediti u štenećem obliku. Zato ću se ipak odlučiti za neko štene, koliko toliko, proverenog porekla. Rodovnik mi nije neophodan.

Ali evo pet rasa koje bi voleo da imam:

1. Border koli
Sve NAJ. To je baš ono što bi voleo. Ali to je pas koji zahteva veliko usklađivanje vlasnikovih navika i kerećih potreba. Pošto nisam siguran da ću moći obezbediti dovoljno kretanja i akcije koliko mu je potrebno, verovatno ga neću nabaviti. Na žalost. Ko zna. Možda jednog dana.

2. Pudla
I pudla važi za zahtevnog psa, ali sam uveren da ćemo kao familija daleko lakše ispuniti kereće zahteve. Lično mi se gade frizure koje se viđaju po izložbama, ali one su propisane. Pet varijanti i drugačije ne može. Pa pošto ne planiram da je vodam po izložbama, imaće frizuru s kojom mnogo više liči na kera. Inače koliko sam čitao i raspitivao se veoma su druželjubive, izuzetno inteligentne i privržene.

3. Aljaski malamut
Prvi put kada sam video uživo tog psa i saznao kako se rasa zove, pa po tome potražio i fotografije istog, zaprepastio sam se koliko on liči na psa kakvog sam ja crtao "iz glave" kao klinac. Znači po obliku moja definicija psa. Jedino što mi se po malo ne sviđa, a što do duše može da bude i prednost, je što se ne oglašava pravim lajanjem. Već neko šaptanje, cvilenje ili kako bi nazvao. Za moj izbor psa za držanje mu je minus i duga dlaka i linjanje. Možda to i nije toliko mnogo, ali pošto imamo nameru da psa vodimo sa nama na putešestvije, morao bi usisivati auto mnogo češće no što sam voljan. A i malo je veći no što je poželjno za čest transport.

4. Labrador ritriver
O labradorima se sve zna, a i imali smo ih nekoliko. Tri žuta (legendarni Viski, sin mu Blanko i još aktuelni Brendi) i jednog braon (Blankova mama Romika). Trenutno je kod keve i ćaleta blesavi Brendi. Tako da ne bi da se ponavljam.

5. Norvič terijer
Veoma me privlače temperamentom i terijeri. Norviča sam "izabrao" zbog izgleda. Vremenom sam se odlučio da imam malo većeg psa, a ne maleckog kao što je Norvič terijer. Ipak, da imam uslova za čopor, bio bi i on deo familije.

Eto toliko. Za sada najverovatnije je da ću nabaviti Pudlu.

Da, ne rekoh i da mi se čini da je za moje potrebe najbolje da uzmem kujicu. Sećam se velikih problema sa Viskijem i Blankom, koliko su puta bežali od kuće. Viski je od bežanije i uginuo. Odnosno, posle desetak dana, kada smo ga pronašli, bio je prepun, ali prepun, krpelja, tako da mu nikakva medicina nije mogla pomoći. Romika nikada nije bežala. Pa pošto imam "šupljikavu" ogradu oko kuće, mislim da ću s te strane imati manje problema sa kujicom.

Ako neko ima iskustva sa pudlama i sa odlukom mužjak-ženka, a smatra da grešim u nečemu, molim da me posavetuje na PP.
__________________
Postovano 21.9.2009. :pipi:

P.S.

Informacije o pudli više nije potrebna, jer odluka je donešena i biće border koli ili ništa. Ako neko zna neko leglo da se očekuje, neka javi.
A i mišljenje o polu bi mi bilo interesantno. ]]> AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/949-5-omiljenih-rasa-pasa.html Najbolji filmovi o muzickim zvezdama http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/947-najbolji-filmovi-o-muzickim-zvezdama.html Tue, 16 Mar 2010 00:41:33 GMT Beše to negde s proleća '86. Tako nešto, ne sećam se tačno kada. Pošto u Mariboru poznavah malo ljudi, slobodno studentsko vreme najčešće sam provodio u bioskopu. Kao mlad i zelen ljubitelj filmova nisam previše birao šta ću da gledam. Išao sam barem 3 puta nedeljno u bioskop, tako da sam uspevao pogledati sve što iole vredi, a prikazivalo se.

Tako, to veče krenem prema centru, bez jasne namere da idem u bioskop, a posebno bez plana da gledam neki određeni film. U glavnom, u centru grada nesvakidašnja gužva. U stvari, ne toliko ljudi, već tragovi gužve, reflektori, kablovi, zvučnici... Skontam da se, posle višemesečnog renoviranja, otvorio jedan od mariborskih bioskopa. I to kao prvi bioskop u SFRJ sa stereo dolbi zvukom! Pre njega je takvo ozvučenje korišćeno samo u Sava centru i to ne kao fiksno, već montažno. Ta prilika se ne propušta.

Ni pogledao nisam plakate da vidim o kojem filmu se radi. Nekako uspem da nabavim kartu. Valjda neko nije podigao rezervaciju, a proekcija samo što nije počela. Uđem u salu. Svetla još nisu bila pogašena. Pogledam, mene moje mesto čeka na sredini pune sale. Idealno. Provučem se do sedišta i pade mi u oči da niko nije morao da ustaje dok sam se provlačio!? Mesta na izvol'te! Čim sam seo, moja pozadina oseti prijatnu razliku u odnosu na škripave drvene klupe sa kojima se u glavnom do tada borila.

Svetla se pogasiše. Špica. Amadeus. U jebote, pa nije valjda neki dokumentarac. Al', 'ajde. Izdržaću. Zavalim se malo više ispruženih nogu i ...



Svetla bljesnuše. Ljudi oko mene ustaju. Polako. U tišini. Ja još uvek sedim. Trepćem. Zurim, gledam. Gde sam?! Pokušavam da dođem sebi. Da. Bioskop. Jeste. Ne. Nisam zaspao. Ne osećam ukočenost od skoro tri sata sedenja! Ali kakva je to praznina unutra, u grudima? Nedostaje mi deo večeri. Nema ga.

Na izlazu iz sale u izlogu vidim izložene sličice. Poznate su mi. Već sam negde video te scene. Čekaj konju, pa ti si sada, malopre gledao taj film! Nisu ti to uspomene iz detinjstva. Tada mi je srce počelo ubrzano da lupa. Tek tada sam postao svestan da sam prisustvoao nečem nestvarnom. Veličanstvenom. Počinje da me hvata euforija, jača i prijatnija nego posle najboljeg marokanca.

Danima i nedeljama me je držala. Evo i danas po nekada, kada zatvorim oči, čujem taj savršeni zvuk, te savršene muzike. Savršeno. Kamera. Gluma. Režija. Savršeno. Ako je iko zaslužio da napravi film o Mocartu, onda je to samo Miloš Forman. Savršeno. Jedan od retkih filmova koji je zaista zaslužio svaki od osam Oskara koje je osvojio! A i one koje nije.

Tek sada shvatam da ona praznina, onih nepostojeći tri sata one večeri, nije nešto što mi je neko ukrao. To sam samo imao sreće da tri sata oročim negde među zvezdama i polako trošim dok me ima.
__________________
Objavljeno 8.2.2009.
Postovano 16.3.2010. :pipi: ]]> AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/947-najbolji-filmovi-o-muzickim-zvezdama.html Motate li? http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/946-motate-li.html Mon, 15 Mar 2010 15:53:04 GMT Onomad, tek što nas je napustio drug Stari, a ja taman završavao prvu godinu pušačkog staža, normalno krijućeg... Ček, ček... Ili je to bilo druge godine?! No, u glavnom, početak osamdesetih. Letnje doba i poslednji godišnji odmor proveden sa matorcima. Jedno od privremenih boravišta bio je i kamp Borik, pored Zadra.

Onako mladom i radoznalom svašta mi je privlačilo pažnju, a posebno mi se u sećanje usekla, kako i ne bi, jedna lepa komšinica, čiji je šator bio preko put(ić)a, naspram naše prikolice. Bila je tu sa svojim momkom, jal verenikom, a moguće je da su i bili na bračnom putovanju. Znači mladi, lepi i hedonisti. Gledajući ih kako uživaju, mnogo sam naučio i mnogo mi se primilo.

Šator je bio za dvoje, ali ne onaj kereći, koji sam ja sledećih godina nosao na leđima, već malo prostraniji, sa malim predsobljem. Ali ne prevelik. Imali su i suncobran, stolić i dve stolice. Tih par "zajedničkih" dana, jedva sam krio poglede. A imalo je šta i da se vidi. Njih dvoje su posle ručka zajedno, onako zaljubljeni, raskrčili stolić, zavalili se u svoje stolice pod hladom suncobrana.

Onda bi on otvorio buteljku crvenog vina i sipao u čaše sa nogom. Te elegantne čaše su bile tako nestvarne za ceo ambijent kampa naseljenog paradajz turistima, kao kada bi na RHCP došli na Zaječarsku gitarijadu. A kako je tek ta čaša lepo izgledala nehajno držana njenom negovanom levom rukom!? Čista erotika.

No, da se ja vratim temi.

I tako, sede njih dvoje i nešto zanimljivo pričaju na njihovom, čini mi se holandskom, a ja blenem i slinim. U neko doba, vidim ja, njena desna ruka se spustila u torbicu okačenu o stolicu, i nešto traži. Kad, ne skrećući pogled ni jednog trenutka sa očiju svog sagovornika, na sto vadi pakovanje Samsona. Priča, zaljubljeno gleda dragog, levom rukom drži čašu i s vremena na vreme srkne crveni nektar svojim jedrim usnama. Istovremeno njena desna ruka čini čuda.

Otvara pakovanje Samsona, vadi listić Rizle, stavlja troprstak duvana, srednjim prstom i palcem lagano valja savršen cilindar, prinosi smotak svojim vlažnim usnama iz kojih jezikom lizne kraj papira, odvalja cigaretu do kraja, stavlja je med usne i kreše Zipo. Sve to kao da ruka nije njena, kao da je to nešto najnormalnije na svetu. To savršenstvo nikada neću zaboraviti.

Tada sam odlučio da moram da naučim da motam cigarete. Odmah sam bio svestan da će malo teže biti naučiti tako, jednom rukom, ali sa dve, to sam morao.

I jesam, naučio sam. Znam, znao sam, skoro savršeno da zamotam cigar duvana. (Dobro, ne uvek samo duvana.) Kako tri godine ne pušim, a još mnogo duže što ne motam, nemam rutine. Ali, to vam je kao ono sa biciklom, ne zaboravlja se, ali je potrebno malo prakse da se povrati veština.

__________________
Postovano 5.3.2010. :pipi: ]]> AdrijanKronauer http://www.vojvodinacafe.rs/blog/adrijankronauer/946-motate-li.html