Tišina
Ima trenutaka kad se okolo za dugo stani praznina i čoveku preostaje da se povuče i odvoji od spoljašnjeg sveta. Duša ćuti jasno samo sopstvenu živu tišinu. Sve drugo postane daleko i tuđe i podseća na jutarnji utisak o zaboravljenom snu.
Ali, dešava se često, kad kakvo duševno ili telesno naprezanje iščaže iz svakodnevlja, da se u bogohulnom samozaboravu osetim blaženo lakim, poput opalog lista koji je od nečeg bliskog otrgnut i drugom, nepreglednijem privinut neobavezno, slobodno, da osećam kako se telesnost zgušnjava, tone u tamu neznanog, ostavljajući kao svoj trag maglušastu, meku prazninu. Stajao bih, ili sedeo nepomično, obamro, usnula tela i čudno budne svesti u stanju koje nazivaju katapleksija, u bezmernoj lakoći udova. Zađe se u meatuse nečinjenja. Ali, u bekstvu od fame samoosvešćenosti nema milostivog dodira i moći samopročišćenja. Ti trenuci crpe čovekovu snagu ako se "Božanska svetlost ne ukazuje u njihovoj tmini". Iz takvog stanja povratiš se smalaksao, pokrenut jednoličnim kloparanjem životnog žrvnja. Ometene stidom suze kaplju u memlu setnog droba.
*
Perem tanjir iz kog sam jeo. Slap nepovezanih reči umiva mi ruke i zajedno sa ledenim mlazom česmenske vode spira ostatke jela. Zatvaram česmu, ostavljam tanjir, zaboravljam reči. Tišina.
Iz knjige "Mal-normal" Zosim Popac
Pogledaj profil
Označi blog kao pročitan
