Kikinda - tamo gde su ljudi najveći bregovi

Večernje Novosti su objavile zaista lepu reportažu o Kikindi. U nastavku je prenosimo u celosti. Kikinda, grad sa jednom od najlepših ulica na svetu, najočuvanijim skeletom mamuta, ljudima širokog srca i osmeha. Uz tamburaše i rakiju dudovaču, ovde je najbolje meziti belolučnu kobasicu, švargle, ovčije kiselo mleko... Kažu da su u banatskoj ravnici najveći bregovi u stvari ljudi, jer njihovu srdačnost ne možete da "preskočite".



Kikinda je možda i prototip ove legende, koju ćete proveriti ukoliko se otisnete na severoistok Vojvodine, na gotovo samu granicu sa Rumunijom. Jedna od naših najvećih ravničarskih opština, smeštena u dolini Galacke, udaljena je 110 kilometara od Novog Sada, nešto malo više od Beograda, a ukoliko iz nje krenete u Mađarsku, do severnih suseda deli vas samo sat vožnje autom. To koliko je ravna govori davno skovana izreka: "Popneš se na ludaju i vidiš Kekendu". Metafora je možda i pala u zaborav, ali ludaja kao asocijacija na lepi vojvođanski grad opstaje, jer se bundeva samo u njemu tako zove i slavi. I nije to jedino po čemu je poznat i vredan posete, jer ga mnogo atributa opravdano preporučuje.

Tamo gde se danas nalazi bilo je smešteno dobro ugarskih kraljeva, poznato kao Nađ Kekenj. Istorijsku prekretnicu predstavlja 1893. godina, kada je dobio status slobodnog kraljevskog grada. Sve do 1947. u zvaničnoj upotrebi je bilo ime Velika Kikinda, koje se prevodilo kao velika pustara, a zabeleženo je dva i po veka ranije. Da je ovde bilo života još u mlađem kamenom dobu, svedoči bogata kolekcija Narodnog muzeja, u kojem se nalazi jedan od najbolje očuvanih skeleta mamuta u Evropi, star oko 500.000 godina, visok 4,7 i sa kljovama od tri metra. Od 1996. godine, kada je pronađen u pogonu fabrike cigle i crepa "Toza Marković", budi interesovanje turista, koji mogu da pogledaju i 3D film o čuvenoj mamutici Kiki, čiji rođendan se slavi svake druge subote u septembru u okviru "Mamutfesta".



Ono što Kikindu izdvaja iz proseka jeste šetnja kroz zelene tunele grada, zbog kojih je Ulica generala Drapšina dospela na 22. mesto najlepših ulica na svetu. Kikinđani su ponosni na visoke krošnje oko 400 stabala američkog koprivića, srebrnog jasena, duda i lipa, koji su uvek tako podšišani da imate osećaj kako se nalazite u najbajkovitijem vrtu ikad. Letnja vrelina se ovde najprirodnije "gasi", u bilo koje doba godine se spasava i od gradske vreve, pa je lepo i šetati i voziti bicikl. A dvotočkaš gotovo sigurno ima svaka kuća u Kikindi. Tu je i najstariji park Blandaš iz 1896. godine, u blizini rečice Galacke, koji se nalazi pod okriljem pokrajinskog Zavoda za zaštitu prirode i predstavlja omiljeno mesto za odmor i rekreaciju. Atrakciju predstavljaju i sove ušare, koje naseljavaju krošnje drveća gradskog jezgra, o kojima su novinari „Bi-Bi-Si”-ja napravili dokumentarac, znatiželjni kako je moguće da pticama toliko prija buka i vreva.



Kikinđani se s pravom ponose arhitekturom grada, počev od centralnog trga, koji se nekada zvao po Franji Josifu, zatim po kralju Petru Prvom, Titu, dok je danas poznat kao Trg srpskih dobrovoljaca. Za godinu njegovog "rođenja" se uzima 1750, jer su tada pomoriški graničari, prvi doseljenici, zaboli zastavu na mestu gde se sada uzdiže hram Svetog Nikole. Velika pešačka zona sa bujnim zelenilom i prelepim cvetnim površinama, koja je centar dešavanja, okupljanja, pa i stecište varoških abrova, prvo je što ćete uočiti kada dođete u centar. Trgom dominira Kurija, nekada zgrada Magistrata, sedište Velikokikindskog distrikta, svedok nacionalne bune 1848, suđenja Jovanu Popoviću i grupi mladih pesnika 1930, a danas sedište Narodnog muzeja, Istorijskog arhiva, Turističke organizacije opštine...

Ukoliko u ovu varoš "uplovite" vozom, izaći ćete na železničkoj stanici tipične ugarske forme iz 19. veka, kroz koju je prolazio Orjent ekspres. Ako imate pasoš, za pola sata možete da "skoknete" do Rumunije, do mesta Žombolj, i to starim šinobusom.

Ovo je definitivno grad kulture, u kojem je najstarija ustanova tog tipa Srpska čitaonica iz 1845, danas Narodna biblioteka "Jovan Popović". U Kikindi je prva pozorišna predstava odigrana davne 1796. godine, a kafana "Kod zlatnog pluga" u Dositejevoj ulici u 19. veku služila je kao scena teatra. Gostionica "Nacional" je 1950. godine ustupila mesto Narodnom pozorištu, koje sada ima već lepu i bogatu tradiciju. Još pre nego što je nikla ova zgrada, 1947. je osnovan Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, najstariji ovog tipa u staroj Jugoslaviji, koji se svakog aprila održava u Kikindi. Ljubitelji ove umetnosti se raduju junu, kada se održava sedmodnevni Međunarodni festival malih scena.



Oni koji više uživaju u muzici, nestrpljivo čekaju kraj novembra, kada se Kikinda "njiše" u ritmu džeza i bluza, jer se tada održava međunarodni festival tog žanra, dok jul "radi" za pristalice izvorne narodne muzike, zahvaljujući Međunarodnom festivalu etno muzikologije "Fenok" i društvu organizatoru "Gusle". Na listi manifestacija koje vredi videti nalazi se i Internacionalni simpozijum skulpture velikog formata - Terra.

Kikinda jeste kulturna, ali pre svega važi za otvorenu varoš u kojoj su ljudi širokog srca i osmeha. Gostoprimstvo Lala se nadaleko čuje, kao što je čuvena banatska trpeza jedna od prvih stvari koju turisti žele da okuse. U restoranima domaće kuhinje, po vrlo pristupačnim cenama, pravo je zadovoljstvo meziti belolučnu kobasicu, švargle, dimljenu šunku i slaninu, čvarke, švapski sir, ovčije kiselo mleko, gibanicu od kiselog testa... I sve to uz tamburaše i domaće vino ili još bolje rakiju dudovaču. A ukoliko odlučite da ostanete do jutra, ne morate da brinete. U hotelima se cene prenoćišta sa doručkom kreću oko 2.000 dinara, a za odmor u privatnim smeštajima potrebno je da izdvojite manje od hiljadarke.



Oni koji veruju u posebnost kikindskog mentaliteta, obično se pozovu i na jednu opomenu iz prošlosti, zbog koje su Kikinđani, navodno, složni. Na zgradi opštinskog tornja još stoji grb i natpis iz 1774. godine. Tada je, u samoj jednoj reči - "Attendite" (Čuvajte se), dajući narodu Kikinde značajne povlastice, Marija Terezija opomenula na slogu i oprez. Ova deviza se i dalje, kažu, poštuje.

DANI LUDAJE

Od 1986. godine Kikinda je poznata po Danima ludaje, kada se, sredinom oktobra, bira najduža i najteža bundeva. Do sada je šampion u dužini bila tikva od 266 centimetra, a najteža je imala 288,3 kilograma. Omiljena kikindska svečanost protiče u spremanju ukusnih jela, a drugog dana, u okviru "Banatskog fruštuka" žene se nadmeću u pripremi krompira u čakširama, čorbe i pekmeza od ludaje...

BRAŠNO NA BEČKOM DVORU

Jedinstveni spomenik srpske arhitekture, predstavlja Suvača u Kikindi iz 1899. godine, koju obavezno posetite, jer tako nešto postoji još samo u mađarskom mestu Sarvaš. U pitanju je suvi mlin za mlevenje žitarica koji koristi živi rad, u kojem je žito bilo tako fino samleveno, da se brašno iz Kikinde pročulo do bečkog dvora.

TUCANJE JAJIMA U MOKRINU

Kikindsko selo Mokrin će uskoro, kao i svake godine na Uskrs, biti centar dešavanja, jer će se organizovati svetsko prvenstvo u tucanju farbanim jajima. Ovo naselje je proslavljeno i po Miroslavu Miki Antiću, koji je u njemu rođen.