Pronalazimo Roberta koji nam priča da je u Obornjaču došao pre mesec dana, trbuhom za kruhom i da čuva stado svog prijatelja koji živi u susednom selu. Ovde niko ne želi da živi, a on je čak pronašao i posao. Prijaju mu mir i tišina, ali priznaje nam da mu fali makar prodavnica.
"Vodu mi donose kolima, u flašama, donose mi i hranu, tako da ja ne moram nigde da idem, ali voleo bi da ovo selo malo oživi, da je makar komšija da pričam sa nekim, ali ja se nadam da će uskoro biti i toga", kaže Robert Pusti - privremeni stanovnik Obornjače.
Robert je bio i naš vodič kroz Obornjaču. Pokazao nam je gde je nekada bila škola, kuda je prolazila pruga, gde su bila domaćinstva i bunari... Sve je to danas u tragovima.... Upućuje nas na svog prijatelja koji je živeo ovde, a sada je sa porodicom u susednom selu, Gunarošu. Jožef nam pokazuje stare, crno-bele slike, nastale u Obornjači i sa setom priča kako je izgledala trodnevna stočna pijaca u tom selu.
"Tri dana je trajala, u utorak počne, odlično je bilo, tamo se jeo i paprikaš sredom... Ljudi su imali pare, prodavale su se svinje, pa i konji i ovce, jaja, sir i svašta... Tada je sve moglo, a sada tamo nema ništa", kaže Jožef Mazai - nekadašnji stanovnik Obornjače.
Uz zvuke pop muzike sa radija, mladi radnici zidaju jedinu novu kuću u Obornjači. Ona je i nada za selo jer će, kako kažu, na ovom mestu biti lovački dom, koji će možda vratiti ljude. Do tada se za Obornjaču slobodno može reći da je selo koje je nestalo. U to ćete se uveriti kada prilikom dolaska, ali i odlaska iz sela ne sretnete usput nijedan automobil, nijedan traktor, a samim tim ni čoveka koji se uputio u Obornjaču.
B92.net
Vesti iz Vojvodine
Komentari na vestima
Greške koje su nastale