U namere čovekovih najvernijih prijatelja smo se vrlo brzo i uverili. Veselo mašući repom, umiljato skačući okolo, poželeli su dobrodošlicu gostima, bez ijednog laveža ili režanja.
- Retko imamo goste zato se tako obraduju, još nikoga nisu napali, žele samo da se igraju - dodaje Kristina, vodeći nas do kamp prikolice, jedinog mesta na salašu gde nema pasa.
Kada je 8. marta 2011. godine izgoreo azil, a sa njim i njegova vlasnica Etela Merk, sudbina 600 napuštenih pasa i na stotine mačaka, dovedena je u pitanje. Zgarište kuće opasano blatom do kolena, ostaci stradalih životinja, uplašen lavež preživelih pasa, bez hrane i vode... Sve je ličilo na prizor iz najstrašnijih horor filmova.
Kako nije ispunjavao uslove za rad, a veterinarska inspekcija zatvorila je azil. Ljudi koji su pomagali Eteli, predvođeni francuskom organizacijom za brigu o životinjama “Mukica”, pokušali su da situaciju dovedu u red, ali neko je morao da danonoćno brine o psima. Situaciju je dodatno otežavala činjenica da je salaš udaljen deset kilometara od centra grada i da do njega vodi dva kilometara letnjeg puta, koji je u zimskim mesecima gotovo neprohodan.
Na hrabar i human korak odlučili su se samo Kristina i Tamaš. On rodom iz Mola, ona iz Pančeva, daleko od porodica, uglavnom sami i uz retku pomoć drugih volontera, obnovili su prostor za pse, kapije... Kuću koja je izgorela, pretvorili su u ordinaciju, gde su do skoro i oni spavali. Pomoć u vidu kamp prikolice tek nedavno je stigla od francuske organizacije.
- Hranu dobijamo od “Topika” iz Bačke Topole, a najveću pomoć od Francuza, koji ne samo da nam pomažu novčano, jer nam mesečno za najosnovnije funkcionisanje treba od dve do četiri hiljade evra, nego i rade na udomljavanju pasa, pa svaki put kada dođu, odvedu oko 15 pasa i smeštaju ih u porodice - objašnjava mladi par, po struci bolničar i medicinska sestra. - Sve životinje su sterilisane i vakcinisane, a za svakog psa moramo imati spremne napisane osnovne karakteristike. Za uzvrat, dobijamo podatke u koju porodicu pas odlazi, a potom i slike iz budućeg smeštaja. Neretko imaju bolje uslove za život od mnogih ljudi.
Mladi par priznaje da se sve teže rastajemo od svojih ljubimaca.
- Svako od njih je individua za sebe, ima svoj stav, svakodnevno nas usreći na sebi svojstven način - rečima punim topline priča Tamaš.
U zatvorenom azilu sada boravi oko 150 pasa. Kao glave jedne velike porodice, Tamaš i Kristina svako jutro u pet sati dele hranu, koju su prethodnog dana skuvali u kazanu velikom 250 litara. Potom dele vodu i medicinsku negu kome je potrebna, čiste ogroman prostor gde borave psi. Do grada u nabavku tokom zime Tamaš je išao peške, jer do salaša nije mogao ni traktor da prođe, a sada kilometre prevaljuje biciklom.
Da je teško, teško je, kažu, ali međusobna ljubav i neizmerna ljubav prema životinjama nadjačala je sve svakodnevne obaveze i brige.
- Čekamo da se reše imovinsko-pravni odnosi sa Etelinim naslednicima, pa da, ako se dogovorimo, uz pomoć Francuza kupimo salaš i napravimo azil koji će ispunjavati sve propisane standarde - ističe Kristina. - Nadamo se da ćemo i uspeti u tome, jer je to ovom gradu zaista potrebno. Sada ne možemo primati druge pse, kojih je na ulicama puno, ali kad imamo viška hrane odemo, pa ih makar nahranimo. Bar toliko da im olakšamo boravak na ulici - poručuje mladi par.
Svi koji žele da pomognu mogu se obratiti na Fejsbuk stranici “Društvo za zaštitu životinja Prizorgo” i “Azil Etele Merk”.
Vesti iz Vojvodine
Komentari na vestima
Greške koje su nastale