Tišina

Tek što odlučih da se latim ove pisanije, pade mi na pamet Ničeov zapis: "U svakoj filosofiji postoji jedna tačka kad filozofovo ~ubeđenje~ stupa na scenu - ili da upotrebimo jezik stare misterije: Adventavit asinus pulcher et fortissimus (stigao je magarac lep i najjunačniji)."
Iza svakog skribomanskog pregnuća nazire se zrnce taštine. A taština i glupost hode ruku pod ruku. To zrnce sujete žulja meku dušu posvećenog piskarala i ona počinje da ga skriva u balzamu osećanja, tvoreći biserje, nižući dolento nisku svedočenja o životu. To je ona mera gluposti koju niko ko se bavi pisanjem ne može da nadvlada. Ali, postoji jedan vid gluposti na koji moram da ukažem želeći da opovrgnem sopstvenu pripadnost građanima Abdere. Robert Muzil je 1937.godine na predavanju koje je održao u Beču na poziv austrijskog Radničkog saveza govoreći o gluposti izrekao sledeće: "... kad čovek govori o sebi u množini ... pokazuje gotovo bestidnu pretenziju da sebe manifestuje u zaklonu neke partije, nacije, sekte, ili čak umetničke tendencije i oseća se ovlašćenim da govori �mi� umesto �ja�."
Nekoliko dana pre izlaganja na tribini "Bolje sprečiti nego lečiti", u organizaciji Društva za borbu protiv raka u Smederevu, dok sam razmišljao kako da započnem predavanje, držao sam u naručju svog malenog, usnulog sina. Čelo mu se orosilo, najviše se kapljica zgomilalo u brazdi ispod donjeg kapka njegovog slabovidog oka. Shvatio sam. Jedino mogu da govorim sa limbusa sopstvene kože. Jer, samo ono što je prisno, lično, moguće je razumevati. Komunikacija se jedno na tom planu i ostvaruje, preobražava u dodir. "Danas malo njih zna da se lična istina u stvarima realnosti nalazi iznad stvarne istine ... Granica objektivnosti nalazi se tamo gde započinje reč o čovekovoj koži" (Antal Dul).
Lični iskaz razotkriva tajne postojanja. "... svaka ličnost rekapitulira i izražava celokupan način bitisanja, celokupno čovečanstvo" (Hristos Janaras). Ali, razumevanje tajni ne dolazi iz samog postojanja kada je ono shvaćeno i poistovećeno sa fenomenima. Ono dolazi iz samorazumevanja suštog. Objektivno je osvešćeno subjektivno iskustvo proživljeno u svagdamojosti, osvešćenje posredovano ponekad i govorom umetnosti. Razgonetajući tajnu ličnosti otkrivamo postojanje. "Subjekt je ono mesto odakle je stvarnost vidljiva." Podrazumeva se prvotno vaspostavljanje ličnosti u čoveku, otkrivanje odnosa čoveka i Boga, a samim tim otvorenost za demaskiranje realiteta.

iz knjige "Prozor" - Zosim Popac