Na klupi - Blog - VojvodinaCafe Forum
Pogledaj RSS Feed

Tišina

Na klupi

Ocenite unos
Bride leđa. Nizak naslon klupe podvukao se lopovski pod rebra. Draga me klecavi hod mališana. Smeši mi se. Truć. Nema suza, samo začuđenost. Radosno ustaje. Mlada ciganka gata zamišljenoj, postarijoj gospođi, prevrće joj dlan. Komešanje. Gospođa pretura po torbi i hitro se diže s klupe vučena za haljine. Vračara tužno gleda kesicu kafe u ruci. Odlazi. Iza njih, na klupi, dečja izmetina privukla roj muva. Nov miris.
Bride leđa. Iz pištaline nelagodnosti ispario je sinoćni san, i u mrazištu sećanja iskristalisala se slika:
-zvezdama opegavljeno nebo; okruglo, pretilno lice Lune raspolućuje se uzdužno; polulikovi se dodiruju poluotvorenim usnama; stapaju se, da bi nakvasali i ispunili pogledom uokvireni bezdan; kao da zurim kroz mikroskop, čitav svetli krug ispuniše migoljavi, baciliformni oblici; razlivahu se čudesne boje; volšebno sve se zgusnu u lik neiskazne ljupkosti; lice se primače i dotaknu me usnama.
Trgnu me nežni celov. Žena u dronjcima, drhturavom rukom spusti pored mene jabuku. Usamljena suza čilila je u prljavštini njenog obraza. Odgegucka do kontejnera.
Bride leđa. Brundaju reči. Lakrdijaju s fantazmagoričnom verom u život iznad svojih mogućnosti. Zatrpavaju me svojom grajom, zadirkuju, ne mogu im se odupreti. Dešava se da poteknu, a ja niti mogu da ih zaustavim, niti obuzdam ostavljajući njihov mastiljavi trag na podatnoj belini papira. Kad se bujica stiša u sećanju ostaju samo delići, kao što iza nabujale reke kad se vrati u svoje korito zaostaju poluisušene makve. Može li se ovo stanje, kada ne učestvujem bezuslovno u sadašnjosti i kada motanje ljudi okolo i čitav prostor pred mojim očima ishlape, i meni biva svejedno jesam li ovde, na klupi u parku, ili ma gde drugde, nazvati smirenošću. Liči na bestidnost bremenite žene.
Retki su trenuci okrepljujućeg bezglasja u umirenoj svesti. Nema svest, nema misli, čula zaglušena blagozvučjem nutarnje tišine. Ne vidim, a vidim, ne čujem, a čujem. Kao što su retke i misli bremenite značenjem, krhkotinama odgonetane stvarnosti u smetlištu bezveznog razmišljanja. Iznebušni su trenuci usredsređenja. Čovek u metežu živi omamljen, likovi se pred očima u gradskoj gužvi smenjuju poput fleša. Takvo razuđivanje percepcije, njeno vremensko minimaliziranje u brzo smenjujućim kadrovima dovodi do strke i graje poludorečenih misli, nezapaženih zapažanja, ovo-o-onom u poluizrečenosti izmešano sa ono-o-ovom i ono-ovo-sad-o-pre-i-nado lazećem, lazi, plazi, buuuuuu ... Ka. U glavi. Ringišpil šarenih slika.
Bride leđa. Čekam. Čekam sebe, trenut sreće.

Iz knjige Mal-normal Zosim Popac

Komentara