Tišina

Zasivelo se nebo. Rominjava kiša kucka sitno po razapetom šatorskom krilu ispod kog sam se šćućurio. Za tren strah me je, od visine stabala pod kojima ležim. Dva drveta iz istog korena sestrinski krenula u visine. Grmi.
*
Šumarak iznad glavnog puta. Spuštam se na drum, kad oštar šušanj s desna natera me da se ustavim. Ugnuta, ispumpana, crno-žuta dečja lopta, podrobnijim posmatranjem preobraća se u uplašenu kornjaču. Stojim. Čekam. Uz tiho, teško i zaplašeno šuštanje koje podseća na sipljivo disanje, stvor lagano pomalja glavicu. Pevušim neku melodiju za pozdrav.
*
Teški, spori, umorni od svladavanja Rudnika, zasiveli i ogaravljeni oblaci, presretoše me razbojnički. Na kilometar od manastira spopade me pljusak. Valjda onaj što me je sinoć, dok sam u šumi noćio, poštedeo.
*
Devetnaesti dan putešestvija. �Nauči nas tako brojati dane naše da bi smo stekli srce mudro� psalam Davidov 90/12
*
Kako blagosiljaju ožednele, ispucale usne zemlje ovu blagodet dažda nebeskog.
Kiša mrmori
jednoličnu pesmicu
Dragani zemlju
*
Gorditi se: zagrađivati delove posvemašja kržljavim koljem kljastog sopstva, i veličati ogradinu � ništavni, izdvojeni delić, kao celomudreniju.
*
Mir. I opet treptavi blagozvučni glasovi. Tiha radost u mojoj duši. I praštam. I molim se za neblagorodne da im dažd Božje milosti oplodi dušu. I molim se za radost i svako dobro dragim ljudima, i za sve, i nesrećne, i zlobive, i dobrohotne duše koje na ovim stazama sretoh.
(u manastiru Vraćevšnica)

Iz knjige �Na putu� Zosim Popac