Tišina

�Istinska usamljenost je u razdvojenosti od svog bića, u dvojnosti�(Oktavio Paz). Neophodna je smelost da se dozvoli rascep unutar sebe i u tom zjapu proboravi, ne bi li se kreirale krinke kazivanja. Jedno se iskazuje udvajanjem, rascepljenošću stvaraoca. Samopopredmećenje. Neophodni akt prisećanja doživljenog, njegovo predstavljanje opredmećenim Ja-koje-je-u-priči, a tim i oformljenje slika i predstava pozajmljenih iz odnosa prema stvarima. Zato je umetnički čin igra olakoumljenja, opovršnjenja, igra nastala iz nužde Reflektujećeg Ja za savladavanjem nemuštosti. Postaviti Ja-koje-je-u-priči u poziciju suštog koje biva opaženo i uvučeno u prostor Ja-koje-čita, koje predstavlja svest nekojeg bivstvujućeg, jeste igra. Setna igra. Tuga nedosegnuća. Biće se�Istinska usamljenost je u razdvojenosti od svog bića, u dvojnosti�(Oktavio Paz). Neophodna je smelost da se dozvoli rascep unutar sebe i u tom zjapu proboravi, ne bi li se kreirale krinke kazivanja. Jedno se iskazuje udvajanjem, rascepljenošću stvaraoca. Samopopredmećenje. Neophodni akt prisećanja doživljenog, njegovo predstavljanje opredmećenim Ja-koje-je-u-priči, a tim i oformljenje slika i predstava pozajmljenih iz zaigra, načini scenu unutar sebe. Na bini se pomalja akter glavne uloge � Ja-koje-igra.
Ja-koje-posmatra zauzima jedino sedište u jedinom redu improvizovanog gledališta. Doživljaj se postavlja na scenu, smešta u svet igre ne bi li smo se na imaginativan način ponovo identifikovali. Zašto? Spoznanje prevazilazi intelekt. Razumu je neophodno da iz bezvremja doživljaj ovremeni i iz pozicije tumača predstave, prema kojoj nije nimalo ravnodušan, uobliči bojom, slikom, rečima, osećanja koja su na daskama oživela. Pri tome nije važno da li sećanje vodi deltama svih okolnosti koje su dovele do velike vode � doživljaja, do spoznaje, ili je funkcije scenografa, koreografa, suflera i režisera, preuzelo samo osećanje. �Osećanje dobija istaknut položaj: ono je dodirna tačka u kojoj se duh čoveka, inkarniran u nekom telu, dotiče materijalne građe sveta ... duh nije više bez tela i telo nije više bez odnosa prema duhu� (Eugen Fink). Osećanje ostaje u biću kao svedok prosvetljenja i nakon njegovog survavanja u diskontinuitet. Ono biva prizvano iz do-svesti predstavom rascepljenosti. Prilazak sebi je formalan: Ja-koje-čita posmatra ono drugo, ali sve se zbiva unutar postojanja. Postojanje Ja-koje-je-u-priči nije nezavisno od postati opažen, ono živi za Ja-koje-tumači, nije postojeće po sebi ni u odnosu na literaturu, ali je ipak imanentno postojanju stvaraoca.

Iz knjige �Prozor� Zosim Popac