Tišina

*
Kako da zaustavim provale besa, prostakluka i grubosti? Magma nekog andraka pokulja iz mene i pepelom zasuje bašte u kojima sam s bližnjima zasadio najlepše biljčice emocija. I drhture bića voljena, pate pod skamenjujućim talasima. A sve s toga što hipnotisan zažagrenim očima taštine i samoljublja, izbijem na polje šepavog Ja.
Tamo gde iz ovih pisanija probljeskuje bes, ovi se redovi dotiču esejistike. Bes je prvi znak da se kidaju tanušne niti koje čoveka vezuju za ono što je izvan života, po čemu nastaje sam život. Nepresušno priticanje lakoumlja sada nesnosno iritira. Čovek negde rasprodaje autentičnost. Bes je ponekad znak odupiranja grehu, greholjubivosti, ali ako ta alamunja ovlada bićem, atakuje i na tvar i na Tvorca, i na bližnje, i čoveka ćušne u živo blato resantimana. Učestvovati, a rečima oponirati prihvaćenoj, izlomljenoj stvarnosti, s kamarom jeda na grbači, znači skliznuti u rascep, poremećenost, šizoidno stanje.
�Misaonost, čini se, nije neposredno spojena sa životom. Samo je intuicija neposredna�. Esej nastaje u odbačenosti od istine. Istina ponekad obnaži ramena. Neoprezni, daleko od sozercanja, prevare se. Mislenom onanijom obeznanjeni, maloumnici bi da je napastvuju, ali ih za svagda oslepi, baci u tamnicu palog jastva i povuče se u nedosežljivost njena put. Od pozicije s koje se psalmopeva otkorača se u podzermni svet. Kad bi se dalo ... ne-učestvovati, ne trabunjati, samo iskupiteljski biti tu. Biti tu.
Živinčiti, pa desperatan bljuvati na životvoreniju ... Ah, kakav užitak u patnji. Ogavna mučnina i grčevi, nema urlikanja, potreba da se odmahuje i lupa glavom u zid, nametnu se kao refleksi. Zacari se očajanje, sama pustoš, ništavilo, i bol duše i želja da se rasprsne telo.
*
Psovao bih. Ima nečeg oslobađajućeg, rasterećujućeg u izgovaranju bestidnih reči, u psovki. Besne energija, ali ugodna ispražnjenost munjevito odskita.

Iz knjige �Mal-normal� Zosim Popac