Tišina

U trenutku kad se nutarnja treperenja pesnika poklope sa oscilovanjem nebrojeno puta "viđene", ali tek "uhvaćene" pojavnosti, delića zbivanja, javlja se podsticaj za poetskim pregnućem. Polen stvarnosti pao je na pesnikove plodnike. Razum napregnuto sravnjava ritam doživljenog sa ritmom reči. I ma koliko bio nadaren, ili naučen da iznalazi reči i gradi ritam, napisana pesma je uvek puka skica, tek slutnja i nagoveštaj doživljenog. Da li je moguće dovesti čitaoca na početak kad se pesnikov razum grčevito trudi da spoznato približi artikulaciji, uvesti ga u trenutak kad stvaralac preživljava bolne trudove i time kod njega provocirati sličan napor?
*
Je li moguće stvoriti poeziju koja neće biti imenovanje stvarnosti preko "neuhvatljivih alegorija stvarnih imena", poeziju koja nije "mozaik lažnih imena koja svojim značenjem aludiraju na stvarna", koja neće biti "gonetanje odgonetnute stvarnosti", a koja će nositi žig spoznaje? Forma je stvaralac, a njeno delo čitalac vraćen sebi, pomilovan. Poezija postaje stvarnost, nepromišljana i izgubljena imenovanjem, kada poništi sebe. Ona živi i kreće se ka momentu sopstvenog poništenja. Trenuci spoznanja vuku čoveka ka sebi i on postaje najviša poezija, a njegova tišina nedosežljiva pesma. A onda ... Rađanje, mucanje.

iz knjige "Prozor" Zosim Popac