Tišina

zosim kaže:

O PISANJU (ALI NA KRAJU OTUŽNO)

Kad ga svojataju sećanja
dani su kao devojčice
Nazuvaju grimizne dokolenice
i vragolasto se plaze

On zasužnji naslonjaču žala
i ugasi TV
Na sivom abažuru
utuljenog ekrana gleda
fizionomiju sobe skromnodušne
čoveka u naslonjači
i kako nekog koji nije tu
prate čovekove oči
koga nema koga možda nikad
nije ni bilo

Samosažaljenje kad zaslani suze
čita pesme kao uspavanke
nerođenoj
svojoj dremljivoj deci