Tišina

Mora se imati kuraži da se prihvati pozvanje pesnika. On nosi ne samo svoj, već i krst roda i ponavlja čin Božjeg Sina - iskupljenje čovečanstva. Ko živi u poetskom pregnuću, mora postati žrtva, uzeti na sebe sudbinu - "grehe naroda pred silama", raspadati se u histeriji, maniji, boleštinama, razvratu, a u isto vreme biti ishodište lepote, ljubavi. Postajući ogledalo polomljene egzistencije i u isti mah nebeske ljubavi Logosne, preuzima na sebe patnje i grehe bližnjih i daljnih i otkriva imanentnost i transcedentnost ljudske samobitnosti - svetlost Božje blagodati i tamu infernalnog sveta. Njegovo lice preobražava se u lice polumeseca. Polulik odražava tamu, zatvorenost, privrženost sopstvu, demonski je, nesposoban za žrtvu, očajava. U drugoj polovini lika očituje se metanoja, prosvetljenje, ona je žrtvena, daje, ljubav, vedrina.
*
Delo ne mora biti promovisano umetnošću. Uobličenju umetničkim činom prethodio je začetak dela u doživljaju. U tom času delo je već zaživelo u sferi svetlosti i projektuje milotu na celokupno bitije. Ali umetnost ima svoju svrhu. Ona ukazuje na polazište zasnivanja zajednice.Jer, čovek ne sme svetlost da zadrži za sebe, da se zatamni u sebičnom, ljubomornom samoodnošenju. Postojimo za druge, za zajednicu. Svedočenje je za drugog, time pronalazim svrhu svog postojanja, u nestjaženiju. Naše živovanje biva osmišljeno tek kada u prozirnosti ličnog postojanja drugom biva dohvatljiva svetlost, odnosno ljubav. Tek u ljubavi mogu da poznam drugo biće, a ne zasnivajući odnose na premisama trgovine i volje za moć. ...

iz knjige "Prozor" Zosim Popac