Tišina

Oslonio sam se grudima na rub radnog stola. Osluškujem srce: skakuće, igra školice. U plavim, zarozanim dokolenicama, misli stadoše da preskaču konopac proteklog zbivanja, kad: tiho kuckanje. Podigao sam glavu i polako otvorih oči. Na plehanom simsu vrabac je kljuckao smrznute troje. Jedna pčela bezuspešno je pokušavala da uleti s terase kroz otvorena vrata, udarajući u razapetu pokoricu moje snuždenosti. Spustih otežale ruke na sto. Preznojio sam se, osetio olakšanje. Šašolji me milo sećanje. Da sam te smutne godine još ostao na ratištu, nikad me njena topla duša ne bi dotakla svojim kadifenim dlanovima.
*
Stablo ispred terase dohvatilo TV antenu, pa se s njom šegači. Vetar mi, vragolan, namiguje. Deranu puštam s kasetofona kompoziciju: Concerto de Aranjuez. On mi zahvalan priznaje da je udovoljio mojim molbama, onomad, kad zanoćih u gradu svog detinjstva. Ležao sam u krevetu i pomisao da je ona sama okivala mi je srce zebnjom. Neću je zagrejati, na mojoj ruci mirno da sklizne u san. Vetrom sam joj slao poljupce. Sutradan mi je uveče pričala da je tog jutra kad je krenula na posao, na otiraču ispred vratiju stana zatekla psa. Pratio ju je do autobuske stanice. Nikad ga ranije nije videla, a evo će tome nedelju dana, pas se više nije pojavio. Vetar me je odneo te noći, da je čuvam.

iz knjige "Mal-normal" Zosim Popac