Tišina

Ogromni crni pas sede tik iza stolice na koju sam se skrhao. Prošlo je skoro dva sata kako sam pokušavao da zaspim na klupi na Kalemegdanu, kad me hladnoća prosrsila i naterala na hod. Na trgu kraj "konja" ipak sedoh za ogoljeni, vlažni sto. Moja kći Teodora, Sneška i naše drugo čedo u njenoj utrobi spavaju. Grejem se njihovim snovima i sumnjivim sadržajem iz pljoske. "Šta radiš to čiko? Mogu li sa tobom da sačekam jutro?" Ima 12-13 godina. Puši. Zamolio je da mu dam beležnicu, da zapiše nekoliko redaka.
29.IV 1999. ČETVRTAK - Sreo sam jednog čoveka kod konja na trgu prišao sam i seo i gledam kako on piše.
Gotovo haiku zapis. Kad eksplozije ponovo uzdrmaše Beograd, dohvati ga drhtavica. "Bojim se." Nešto kasnije, dok smo sedeli u parku, opet na Kalemegdanu, i zajedno s desetak ljudi zurili u vatromet protivvazdušne odbrane i slušali zlokobno nadletanje aviona, zaspao je s glavom u mom krilu. Pokrio sam ga svojim rukama.
Oko tri po ponoći prolazili smo Knez Mihajlovom kad on odgovori na pitanje koje sam prećutao na početku našeg poznanstva: "Neću kući. Otac mi je umro pre tri godine. Očuh je otišao s majkom u Bosnu. Nije hteo da me povede. Bilo ga je sramota što ne nosim njegovo prezime."
Od retkih prolaznika zatražio bi koju paru. "Znam da se dvoumiš da mi kupiš da jedem s tim novcem koji ti je ostao za autobus." Dvadeset dinara oteža u mom džepu i prignječi mi dušu. Ponudio mi je polovinu kifle koju je kupio od isprošenog novca. Pažljivo sam ga odbio, pomilovao po glavi i otišao ne bi li uhvatio prvi prevoz do Smedereva. Ni ime mu nisam saznao.

iz knjige "Prozor", Zosim Popac