Tišina

Ranjiv, bez odbrane i moći da se uzdržim od jasnog ospoljavanja tuge, izbegao sam duže zadržavanje s njom u razgovoru i tokom pregleda. Previše sam plačljiv, što je uvek znak da ubrzo moram da se sklonim, odem na odmor i revitalizujem u potpunoj samoći i samoizopštenju iz svakodnevlja. Već danima joj poigrava levi, donji očni kapak. Uplašila se da je to zbog terapije, ili možda bolesti. U Dnevnoj bolnici, pored sobe za hemioterapiju gde je i ona tog trenutka ležala, uz samu komoru za citostatike, primetih bubu izvrnutu na leđima. Kroz prozor naziralo se parče zasivelog neba i gomila starog gvožđa što je osvojila dobar deo dvorišta koje se oslanjalo na bolničku zgradu.
Prošlo je od tada skoro deset godina. Ona sada ima trideset. Bolest se više nije vraćala. Viđam je jednom godišnje na redovnim kontrolama. Dolazi uvek nasmejana, vragolasta, i ozari mi dan, razgali srce.