Tišina

Vodio sam vizitu. Kraj postelje mlade žene koja je s neverovatnom vedrinom podnosila svoju tešku bolest, dobar deo poda i kasete pored kreveta bio je obojen ljubičastom bojom prosutog rastvora koji je korišćen za premazivanje rana. Pre nego sam ma šta izustio ona mi se obratila tihim ali odlučnim tonom: "Nemojte grditi sestre, ja sam to prosula, izvinite molim vas, obrisaću sama". Gledao sam u predivne crte njenog lica, obeleženog bolnim grčem, ali smirenog prisustvom duha, u njene oči kojima je nedug odneo sjaj i moć. Gotovo je oslepela zbog bolesti. Hteo sam da je zagrlim i privinem na grudi, da upijem u sebe bar delić kosmičke patnje koja joj je obezbojavala život poslednjih godina. Stajao sam nem, pokušavajući da ukrotim drhtavu ruku kojom sam ispisivao terapiju.
Kad sam se s posla vratio kući, moja četvorogodišnja kći mi je pokazivala svoje crteže. Ponovo sam, probuđen, nemeo. Te noći, kad se sve spolja stišalo, a moji zvrkovi i supruga već ušuškali snovima, suze su nemilice razobličavale reči i stihove koje sam ostavljao na papiru preda mnom.
Sutradan je lepuhnula. Sestre su mi ispričale da je sama, pre nego su i stigle da reaguju, obrisala pod i mrlje na kaseti. Ubrzo posle toga je legla u postelju i izdahnula, lako i tiho.

Svet je satkan od tuge, mi smo tu samo da budemo deo dekora. Ali, i dekor svojim bojama može dati svežinu, odagnati tugu bar na tren. Taj tren je ono što nas drži u životu, ono čime potiremo sve loše trenutke, makar u sećanju. I tugu je s vremena na vreme potrebno pretočiti u sećanje, kroz reči, stihove, suze, ćutanje... Ovih nekoliko reči koje pročitah zadržale su mi suze negde na horizontu, vreme me tome naučilo. One nisu problem, već ćutanje na koje me ova priča tera, ćutanje bez obzira na ove napisane reči. Neko je nekada napisao, kada bismo bili svesni da svakog trena možemo otići, bili bismo čovečniji, mnogo bolji ljudi.

zosim kaže:

Vodio sam vizitu. Kraj postelje mlade žene koja je s neverovatnom vedrinom podnosila svoju tešku bolest, dobar deo poda i kasete pored kreveta bio je obojen ljubičastom bojom prosutog rastvora koji je korišćen za premazivanje rana. Pre nego sam ma šta izustio ona mi se obratila tihim ali odlučnim tonom: "Nemojte grditi sestre, ja sam to prosula, izvinite molim vas, obrisaću sama". Gledao sam u predivne crte njenog lica, obeleženog bolnim grčem, ali smirenog prisustvom duha, u njene oči kojima je nedug odneo sjaj i moć. Gotovo je oslepela zbog bolesti. Hteo sam da je zagrlim i privinem na grudi, da upijem u sebe bar delić kosmičke patnje koja joj je obezbojavala život poslednjih godina. Stajao sam nem, pokušavajući da ukrotim drhtavu ruku kojom sam ispisivao terapiju.
Kad sam se s posla vratio kući, moja četvorogodišnja kći mi je pokazivala svoje crteže. Ponovo sam, probuđen, nemeo. Te noći, kad se sve spolja stišalo, a moji zvrkovi i supruga već ušuškali snovima, suze su nemilice razobličavale reči i stihove koje sam ostavljao na papiru preda mnom.
Sutradan je lepuhnula. Sestre su mi ispričale da je sama, pre nego su i stigle da reaguju, obrisala pod i mrlje na kaseti. Ubrzo posle toga je legla u postelju i izdahnula, lako i tiho.

DISTANCA

Probudio sam se
pre sna
pred crtežom
četvorogodišnje kći

ni napred
ni nazad
u ravnoteži sila
go iščekujem kiše

da krenem na kraj duge
gde se nateže do zanosa
uvek puni vrč vina

da preživim
što ne mogu da zaboravim
na odeljenju onkologije

dok gledaju i uče me
oči koje ne vide
pravilnoj
upotrebi reči


Zosim Popac

@Vladika Petar Petrovic II Njegos: "Bez muke se sablja ne sakova, bez muke se pjeswma ne ispoja,
na muci se poznaju junaci"...@"i sve sto se bez muke dobije...to se lako iz ruku izbije@

@JEDNA RUSKA SKASKA IZ DJETINJSTVA O TRI BEDAKA -ZA LUNUJUVENALA OBRADA LAKA@:

Bila tako tri bedaka
i car im da tri petaka
prvi petak za semenje
drugi petak za kremenje
a treci...onako

I pitaju tri bedaka
care care gospodare
koji j petak za semenje
koji j petak za kremenje
a koji...onako

Imamo ja i moja zena
na bubrezima tri edema
i pitam ja gosn doktora
koji j edem za zezanje
koji j edem za rezanje
a koji...onako

ovo onako na kraju izgovorio je nas hirurg
kojem sam to odrecitovao u Sr. Kamenici@

zosim kaže:

Vodio sam vizitu. Kraj postelje mlade žene koja je s neverovatnom vedrinom podnosila svoju tešku bolest, dobar deo poda i kasete pored kreveta bio je obojen ljubičastom bojom prosutog rastvora koji je korišćen za premazivanje rana. Pre nego sam ma šta izustio ona mi se obratila tihim ali odlučnim tonom: "Nemojte grditi sestre, ja sam to prosula, izvinite molim vas, obrisaću sama". Gledao sam u predivne crte njenog lica, obeleženog bolnim grčem, ali smirenog prisustvom duha, u njene oči kojima je nedug odneo sjaj i moć. Gotovo je oslepela zbog bolesti. Hteo sam da je zagrlim i privinem na grudi, da upijem u sebe bar delić kosmičke patnje koja joj je obezbojavala život poslednjih godina. Stajao sam nem, pokušavajući da ukrotim drhtavu ruku kojom sam ispisivao terapiju.
Kad sam se s posla vratio kući, moja četvorogodišnja kći mi je pokazivala svoje crteže. Ponovo sam, probuđen, nemeo. Te noći, kad se sve spolja stišalo, a moji zvrkovi i supruga već ušuškali snovima, suze su nemilice razobličavale reči i stihove koje sam ostavljao na papiru preda mnom.
Sutradan je lepuhnula. Sestre su mi ispričale da je sama, pre nego su i stigle da reaguju, obrisala pod i mrlje na kaseti. Ubrzo posle toga je legla u postelju i izdahnula, lako i tiho.

Uh.
Ovo je baš bilo teško.
Ne razumem taj očaj, strah od neizvesnog koje je neminovno, raskorak između dva sveta i telo koje demantuje duh. Ne bih volela ni da razumem, mislim da to može samo onaj ko na svojoj koži oseća da mora da ode. A ovaj život, kakav takav, ume da bude tako lep i drag, naročito onima koji znaju da idu. Uteha ne postoji. Empatija je dar, senzibilitet sa kojim se rađamo ili ne.
Možeš sutra prestati da pišeš, možeš prestati da stvaraš, čitaš, radiš na sebi ali kao lekar, daješ se nesebično i ljudi to osećaju. Koliko koji lekar vredi, mnogo više se vidi na licima pacijenata koji čekaju da budu primljeni. Tvoji pacijenti su mirni, spokojni a vema bolesni. To nije uobičajeno.
Teško je breme koje nosiš sa sobom.

Samo osjecam.