Tišina

zosim kaže:

01.VI 1988. SREDA

Ima trenutaka blistave svesti kada mi niz stvari postaju jasne. Bulumenta nejasnoća zapretena u lagumima svakodnevanja biva osvetljena snažnom svetlošću spoznaje. Posle takvih momenata osećam se prazno i kada oni sasvim minu i od njih ostane bledi nagoveštaj u vidu lagane, čudnim bojama prebojene iscrpljenosti, ničeg se više ne sećam. U meni dalje ostaju kao i pre sve dileme nerešene. Onda se pitam, postoji li neki kutak našeg bića u kome se gomila energija ovih blještećih časaka, da li iza njih ostane bar nekakav trag, brazda u našem biću?