simke

Poželeh da počnem ovo pisanije
jednim glasnim ranojutarnjim pozdravom
''Dobar jutar, narode vredni.''
ali setih se da ste skoro svi
duboko ukopani
u svojim krevetskim rovovima,
sakriveni i zamaskirani
utrpani i ušuškani u krpice
setih se kako sada
plovite kroz svet sna
i kako vas je moguće locirati
jedino po disanju ...

neke od vas čak i sa veće razdaljine
a to su neki od onih
što ih nešto ujutru probada
i bolucka u rebrima
od čestog gurkanja laktom
njihovog partnera
koji se tokom noći bori
za parčence tišine ...

a neke po kratkim tužnim uzdasima,

neke je, pak, vrlo teško locirati
i sa najmanje udaljenosti ...

moja ljubav najviše voli
kada je ovako rano potražim
približivši svoje radoznalo uvo
njenim nestašnim usnama ...


različito se ovako rano diše i uzdiše ...

ima nekih nežnih i milih bića,
koja se sada meškolje
jer im je u san navratio
neki od njihovih ''mnogobrojnih'' obožavatelja,
obožavatelja koji se na javi negde pogube
koje je nemoguće poloviti i dovesti
u taj čarobni san hiljadu i jedne noći ...
obožavatelja koji ne znaju kako se postaje princ, car ili kralj, jbg ...
a potrebno je samo imati m... i hrabro srce ...
ma, hrabri kapetani su uglavnom u pričama,
a noću one same putuju širokom pučinom sna,
tiho uzdišući u ova hladna i usamljena jutra
na već detaljno izgužvanoj posteljini
sličnoj namreškanim talasima na vetru ...
one uzdišu tiho i uvežbano, sasvim suprotno od krajnih želja i htenja
jer bi neki jači pokret i uzdah razneo taj mehur od sapunice,
tako prijatan i potreban u ovim hladnim jesenjim jutrima ...



različito se ovako rano diše i uzdiše ...

neki su se noćas borili ramenima, grudima, bedrima ...
celim telom i uzavrelim osećanjima su nasrtali na protivnika ...
oni su potrošili sve uzdahe, jauke i krike ...
sada su tihi kao da nisu živi
postoje kao u nekom stanju levitacije ...
negde su izmedju sna i jave ...
oni ne čuju jutarnje petlove ni buku i metež novog nespretnog dana
koji stiže bučno kao da nijedan pre njega nije stigao ...



različito se ovako rano diše i uzdiše ...

spomenuo bih još samo kompjuterske sapatnike
one kojima kroz krv protiču bitovi, megaherci, bajti i gigabajti ...
naročito one iz pingvinskog sveta ...
one iz open source zajednice ...
verujte mi ti su najopasniji,
njih, drage moje, treba da se čuvate
njihova filozofija je najopasnija ...
jednog odredjenog momenta će vas raščerupati sa najvećim oduševljenjem
ali već sledećeg jutra im neće smetati ako vas posudi i doradi neki njihov saplemenik ...
ne brinite, želeće oni tada još više da vas probaju,
još žešće raščerupaju i ponovo pošalju na razne dorade ...
kad jednom uletite u mašinu deluje tu nema kraja
ali vrlo brzo, kao što to obično biva
naići će neko novo parče softvera
kojim će se više i radije igrati ...
vi ćete i dalje ostati u mašini
na vama će se vežbati ''Neki novi klinci''
zažarenih pogleda i sumanutih ideja i želja za prepravkama
postoji uvek odredjeni strah
da ćete završiti kao softver
za veš mašinu,
sudoperu,
usisivač,
daljinski za TV sa utakmicama i sl.