Ka Slobodi...

Jevrejska zajednica u Nemačkoj nabavljala je brodske karte i ljudi su odlazili, često i bez ikakve nade da će ih tamo gde idu, dočekati sa dobrodošlicom. Ali oni svesniji znali su da ostanak u Nemačkoj znači skoro sigurnu propast.
1939.godine konsolidovane su sve službe bezbednosti pod zapovedništvom SS-a i tako je nastao RSHA - Rajhziherkajtshauptant ("Reichssicherheitshauptamt"), tj. Glavna uprava bezbednosti Rajha. Na čelo je došao Hajdrih, a Ajhman je postavljen nešto kasnije za šefa odseka "IVA4b". Taj odsek je bio zadužen za Jevreje.
Jevreji su stalno bili pod prismotrom.
6.jula 1939.godine donet je tzv. "deseti dekret o dopuni zakona o državljanstvu Rajha". Ovim aktom je Unija jevrejskih dobrotvornih organizacija stavljena pod jurisdikciju državnog odseka koji je bio pod nadzorom RSHA. Takođe, sve preostale jevrejske firme eksproprisane su bez naknade. Jevreji su praktično ostali bez posla, a jedino gde su mogli da "rade" su bili bataljoni za prisilni rad. Gurnuti su bedu i usmereni u geta. Kada je 3.novembra 1939.godine Nemačka ušla u fazu ratnog stanja sa Britanijom i Francuskom, svi Jevreji su faktički postali zatvorenici. Istina, bilo je nešto malo emigriranja čak i nakon pada Francuske 1940.godine, ali to su bili redji slučajevi kod kojih je bilo bitno imati novac i vezu za dobijanje ulaznih viza. Ovi begunci su svoju slobodu plaćali astronomskim sumama koje su često išle pravo u kasu SS-a. Dešavalo se da jevrejski novac završi i u džepovima službenika RSHA koji su nesrećnim jevrejskim emigrantima prodavali falsifikovane dokumente. Ova praksa se sprovodila tokom celog rata.
Kada je Nemačka zaratila i sa Sovjetskim Savezom, jedan broj Jevreja je pomislio kako će nacisti možda biti suviše zauzeti da bi ih i dalje progonili. Tu nadu je potkrepljivalo sećanje na Prvi svetski rat, kada se našlo mesta i za Jevreje u Kajzerovoj Nemačkoj. I zaista položaj nemačkih Jevreja malo se poboljšao jer se osetila potreba za stručnim kadrom u medicini i još nekim oblastima, te su nacisti vratili jedan broj Jevreja na posao. Ipak, to je bilo samo u Nemačkoj. U Poljskoj, gde je živelo tri miliona Jevreja, nasilnički događaji poput "Kristalne noći" bili su sve češći. Stanovništvo svakog poljskog grada u koji su ušli Nemci, ohrabrivano je da se iskali na Jevrejima jer su Nemci govorili Poljacima da su za njihov vojnički poraz upravo Jevreji krivi. Svuda su razglasili da je za poraz Poljske krivo jevrejsko stanovništvo. A ljudi poljske nacionalnosti... pa šta reći? Ljudi su inače veoma kvarljiv "materijal" i brzo su zaboravili da je u bici za Poljsku poginulo skoro 30.000 Jevreja! Počeli su verovati nacističkim lažima i pogromi su krenuli.
Kao i u ratovima na Balkanu 90-tih godina XX veka kada se raspadala SFRJ i kada je raslo međuetničko nasilje, i u Poljskoj su prve pogrome nad Jevrejima "odrađivali" pokvareniji domaći nacionalisti, neki antisemiti i kriminalni elementi. Iza njih su stajali nacistički huškači i Hajdrihovi profesionalni izazivači nereda. Kao što se vidi, ništa se nije promenilo od ondašnjih vremena do danas - bar po pitanju destabilizovanja i urušavanja poverenja među narodima. (Najsvežiji i najočiglediji primer je Ukrajina, gde je Zapad PLATIO i ORGANIZOVAO izazivanje nereda i obaranje postojeće vlasti - sve uz pomoć domaćeg ološa koji je postao katalizator velikih protesta. Žalosno za Ukrajinu i za narode u njoj.)
Bilo je mesta u Poljskoj gde se poljsko stanovništvo nije htelo navesti da proganja Jevreje, ali su nacisti sa zadovoljstvom primetili da i u tim mestima Poljaci nisu nešto bili preterano osetljivi na patnje Jevreja. Poljski građanski antisemitizam je tako uticao da se u okupiranoj Poljskoj Poljaci većinom distanciraju od Jevreja, mada je bilo ređih slučajeva gde su Poljaci stali u odbranu svojih jevrejskih sugrađana.


***

"... Sada se nameće pitanje: da li je bolje da te ljudi vole ili da te se boje, i obratno?
Odgovor je da bi najbolje bilo i jedno i drugo, ali pošto je teško te osobine sjediniti, to se treba odreći jednog ili drugog; SIGURNIJE JE DA TE SE PLAŠE, nego da te vole!..." Nikolo Makijaveli, "Vladar", 1513.g
Staljin se rodio 6.decembra 1878.godine u malom gruzijskom gradu Goriju, u kavkaskom graničnom području ruskog carstva. Pohađao je lokalnu školu, gde je njegovo izvanredno pamćenje privuklo pažnju učitelja, te mu je ovaj pomogao da se upiše u crkvenu školu. Odatle je otišao u Tbilisi, opet u crkvenu školu. No zbog njegovih očitih simpatija prema ruskoj verziji marksizma, odatle je izbačen. Pridružio se ilegalnom pokretu i sledećih sedamnaest godina, pod raznovrsnim imenima, živeo je kao društveni otpadnik. Bio je potpuno zaokupljen revolucionarnom borbom, dosta je čitao, a nije se libio ni da učestvuje u pljačkanju banaka, da bi se pokretu pribavila sredstva. Bar četiri puta je hapšen i na kraju proteran u Sibir. Odatle je pobegao.
Staljin duguje svoj uspeh revoluciji iz 1917.godine. Poznati su njegovi čvrsti stavovi po pitanju partijskog jedinstva i jedinstvene partijske linije. U julu 1917.godine podneo je izveštaj Centralnom komitetu koji je pozivao na raskid sa drugim socijalističkim strankama, menjševicima i socijalističkim revolucionarima. Kada je 26.oktobra 1917. osnovana prva boljševička vlada, Staljin zauzeo položaj narodnog komesara za nacionalnosti. U višenacionalnoj državi, kakva je bila carska Rusija, pitanje neruskih graničnih zemalja bilo je veoma važno za novu vlast. Zato je Staljinov položaj bio vrlo osetljiv. Međutim, Staljin je po ovom pitanju imao "čeličan" stav: nema otcepljenja od nove revolucionarne zajednice!
Zbog ovakvog stava, Staljin je 1921.godine došao sa Lenjinom u sukob. Već smo pisali o tome da su Lenjin i njegovo društvo bili zapravo ljudi koji su smišljeno unapred spremani da rade za interese moćnih lobija u Londonu i Njujorku - za međunarodne nosioce krupnog kapitala. Taj lobi je Lenjina i "drugove" podmetnuo Nemcima kao "kukavičje jaje", te su Nemci bili u iluziji i verovali da je Lenjin njihov agent. Kao takvom su mu davali novac i podržavali ga da uradi ono što je od carske Rusije uradio. Otuda, kada je sve bilo gotovo i kada je vlast konačno bila u rukama komunista, Lenjin pokušava da ubaci ideju o labavoj konfederaciji sa oblastima Rusije naseljenih neruskim življem, direktno time radeći u korist ideje bankarsko-korporativnog lobija sa Zapada, da se na tlu carske Rusije stvori mnoštvo državica koje će stalno biti u političkom previranju. Ali Staljin je već tada imao snage da kaže "Njet!"
Ovaj sukob, Lenjina će delimično navesti i da Staljina "ocrni" u svojoj političkoj oporuci. Jer, Staljin je prvo bio jedan od deset ljudi koji su činili boljševičko jezgro, da bi zatim 1917. ušao u sedmeročlani "Politički biro". Potom je i član "Politbiroa" od 1919., a nešto kasnije ušao je među četvoricu partijskih vođa (Lenjin, Trocki, Sverdlov i Staljin) koji su mogli samostalno odlučivati o hitnim pitanjima. 1922.godine izabran je za generalnog sekretara partije. Predstavu o Staljinu kao "tupom birokratskom oportunisti" širili su njegovi protivnici, ali to im je bila TEŠKA greška. I danas mnogi u svetu veruju u ovu predstavu, delimično i zato što je i sam Staljin svojim ponašanjem tome doprinosio.