Ka Slobodi...

Još iz 1938.godine postojao je tzv. "plan Madagaskar", jedan u nizu apsurdnih nacističkih planova. Obzirom da je sada to ostrvo posredno (zbog okupacije Francuske) bilo u nemačkim rukama, nacisti su proturili vest da bi možda Jevreje iz okupiranih zapadnih zemalja mogli prebaciti na njega i onde zadržati kao neku vrstu međunarodnih talaca. Zbog ovoga je od leta 1940.godine navodno Adolf Ajhman proučavao izvodivost ovog suludog plana. Međutim, čak i veoma naivnim ljudima bi odmah bilo jasno da pored britanske mornarice i nedostatka brodova za transport Jevreja, ovaj plan ni u najluđim snovima ne bi mogao biti ostvaren. Bile su to samo nacističke smicalice za javnost.
Poznato da je u to vreme postojao i još jedan plan, za koji zvanična istorija tvrdi da je propao, ali činjenice govore da je on itekako sproveden u delo, samo u drugom smislu. Naravno, reč je o Palestini i navodnoj nameri nacista da Jevreje tamo presele. Ne zna se tačno do koga je prvo stigla informacija da nacisti žele da nasele Jevreje sa okupiranih teritorija na Bliski Istok. Navodno su nacisti planirali i odbacili ovaj plan kao neuzvodiv. Međutim, kao što smo već objašnjavali, za stvaranje jevrejske države na tlu Palestine, i to nezavisne države, potreban je bio DOBAR RAZLOG. Taj razlog će upravo Hitler, uništavanjem oko 6 miliona jevrejskih života u toku rata, dati onima koji su taj plan želeli sprovesti u delo. Taj plan je postojao i pre nego što je Hitler postao kancelar u Nemačkoj. Bio je to plan jevrejskih i anglosaksonskih krupnih bankara i industrijalaca, plan u kome se nije bežalo ni od stravičnih žrtava jevrejskog naroda, da bi se ostvario. Hitler je ovde bio jedno slepo oruđe koje je međunarodnom bankarskom kartelu i cionistima dobro poslužilo za neke njihove ciljeve (država Izrael, stvaranje nečega što liči na današnju Evropsku uniju i pokušaj prodora u Sibir).
Suštinski, ni "plan Madagaskar", ni preseljenje Jevreja u Palestinu, nacisti nisu imali nameru sprovesti, već su ovim dezinformisali sve zainteresovane strane svetske javnosti, u isto vreme na neki način ojačavajući "alibi" zapadnim bankarima i cionistima. U leto 1940.godine Hitler se sastao sa Himlerom i sa fon Širahom. Himleru je tada generalno naredio da ubrzano istrebi sve evropske Jevreje. Širahu je rekao da se Jevreji istovremeno imaju prebacivati u istočnu Poljsku ("Generalni guvernman"), gde se znalo šta ih čeka. I to je zapravo JEDINI PRAVI PLAN za jevrejski živalj koji su nacisti počeli sprovoditi. Sve ostalo što je zapisano u vezi toga služi samo da skrene pažnju javnosti i sakrije prave kreatore ovog genocida - međunarodne bankarske i kapitalističke protuve, (ne)ljude kojima su novomasonske, iluminatske i socijaldarvinističke ideje pokrivile potpuno pogled na svet.
(Ideološki naslednici tih monstruma i danas pokušavaju ono što je osnovna ideja takvih neljudi bila, evo, skoro 200 godina: da svojom bolesnom filozofijom ZAMENE BOGA i da svest o Njemu izbrišu iz ljudskih umova. Jer, ljudima se ne može potpuno vladati dok ta svest postoji, bez obzira na opravdane atističke argumente o "religijskom zatupljivanju masa". Današnjim korporacijskim moćnicima smeta svest o Gospodu kao Oličenju svih apsolutnih vrlina i dobrote, i rado bi da Ga zamene sa svojim "božanstvima" koja se "baškare" na svežnjevima dolara i evra, na osunčanim plažama i u društvu kurvetina oba pola (inače najmanje u svemu ovome krivih) . Njihov napad na čovekov karakter ima dva smera delovanja: širenje teškog materijalizma i podsticanje kvaziduhovnih pokreta koji sa duhovnošću nemaju ništa. Na nama je da ovo prepoznamo i da se u samima sebi ovome odupremo.)


***

"...Vladar mora da zauzme takav stav, da ga podanici iz straha bar ne mrze, ako već ne mogu da ga vole. Svojim stavom da uliva strah, a pritom da ne bude omrznut, dešava se uvek kada vladar ne dira imovinu i žene svojih podanika. Pa i kada je prinuđen da nekome od njih skine glavu, to treba da učini samo kada ima dovoljno opravdanja i kada je uzrok očevidan. Ali nikako ne sme da dira u imanje osuđenih, jer ljudi brže zaboravljaju smrt oca, nego gubitak očevine..." Nikolo Makijaveli, "Vladar", 1513.g

Staljinov režim je ipak zadržao kontrolu tokom velikih problema sa selom početkom tridesetih godina. Ovo delimično ima da zahvali podršci najsiromašnijih slojeva stanovništva, ljudi koji su smatrali da Staljin represalijama protiv seljaka konačno nešto preduzima da se revolucija vrati svojim izvornim načelima. Staljina su počeli smatrati neophodnim za partiju i zemlju u ovim kritičnim godinama "revolucionarne obnove". Čak i oni koji nisu zastupali njegova gledišta našli su sebe kako podržavaju njegov revolucionarni aktivizam. Ljudi su osećali da je Staljinov autoritet važan u nestalnom svetu koji ih okružuje. Dok su onu revoluciju iz 1917. ljudi poistovećivali sa Lenjinom, tridesetih godina revolucija se počela poistovećivati sa Staljinom.
No kako je kriza postajala dublja, tako se Staljinovo svojatanje vrhovne vlasti uvećavalo. Na Sedamnaestom kongresu Komunističke partije u januaru 1934.godine, Staljin objavljuje:
"...Više ne treba ništa dokazivati, nema više nikoga protiv koga bi se trebalo boriti. Svi mogu videti da je linija partije pobedila..."
Skoro da je ličilo na komediju kada su Zinovjev i Kamenjev, njegovi bivši neprijatelji, održali govore pune ulizivačke pohvale Staljinu, nazivajući ga "naš vođa" i "naš zapovednik".
Te iste 1934.godine su nacisti u Nemačkoj proslavljali svoj "Kongres jedinstva i moći". Međutim, diktaturu Hitlera i diktaturu Staljina prvo su obeležila dva politička ubistva - jedno u Nemačkoj, drugo u Sovjetskom Savezu. Prvo je u Nemačkoj, u julu 1934.godine bez života ostao Ernest Rem, vođa SA. To je bilo Hitlerovo naređenje. U decembru iste godine, u Sovjetskom Savezu ubijen je popularni sekretar komunističke partije Lenjingrada, Sergej Kirov. Iako do dana današnjeg nema čvrstog dokaza da je za ovo kriv Staljin, činjenica je da je Kirov bio poslednja moguća prepreka Staljinovoj apsolutnoj vlasti. Ovim ubistvima i Hitler i Staljin su pokazali da su praktično iznad zakona, i da im je lična neograničena moć jedino prihvatljiva.
Kirova su inače smatrali odanim Staljinovim sledbenikom koji se, poput Ernesta Rema u Nemačkoj u odnosu na Hitlera, razmetao tom odanošću u javnosti. Ipak, njegovo privatno mišljenje nije sadržavalo toliko oduševljenja za Staljinove postupke. Pre onog Sedamnaestog kongresa partije, grupa starijih boljševika nagovarala je Kirova da se kandiduje za Staljinov položaj. On je to odbio. Ipak, na samom kongresu, umesto da sedi na pozornici, što mu je njegov položaj obezbeđivao, držao se po strani zajedno sa lenjingradskom delegacijom, što je jedino ukazivalo na to da se kandidovao za Centralni komitet. Svojim govorom, nakićenim uobičajenim pohvalama Staljinu, a u maniru strastvenog govornika koji ne koristi beleške, prosto je "zapalio" delegate. Po završetku govora, delegati su skočili na noge i burno ga pozdravili. Staljinov govor je bio tvrd, suv i neprivlačan. Međutim, Staljinu se moralo oduševljeno pljeskati, makar vam i bilo muka od onoga što je pričao. Onda je usledilo glasanje za čelo Centralnog komiteta. Staljin dobija 1056 glasova, a Kirov 1055!? Ako se uzme u obzir da je prevarom uništeno 289 listića sa precrtanim Staljinovim imenom i podvučenim Kirovljevim imenom - jasno je ko je odneo pobedu. Ovako, zakulisnim radnjama, Staljin je dobio mesto generalnog sekretara partije, i mada se više nikada nije kandidovao za to mesto niti ga partijski i državni dokumenti više ne spominju na toj funkciji - stiče se utisak da bi Kirov ipak donekle osporio apsolutnu vlast Staljina u budućnosti da je na tom kongresu bilo poštenog glasanja.