miha

ONA I JA
Večerali smo, a nismo.
Sveća lagano dogoreva, a ne dogoreva.
Kažem joj "Ludice moja mala", a ne kažem joj ništa.
Pruža mi ruke preko stola, a ne pruža ih.
Naši dlanovi se spajaju, a ne spajaju se.
Osećam njenu toplinu, a ne osećam je.
Prstima joj prelazim preko obraza, a ne činim to.
Jagodicom kažiprsta lupkam je, nežno, po vrhu nosa, a ne lupkam je.
Blago joj dodirujem usne, a ne dodirujem ih.
Šapućem joj "Bože, kako si divna", a ne šapućem joj.
Uvlačim prste u njenu kosu, a ne radim to.
Gledamo se dugo, dugo, očima punim sjaja, a ne gledamo se.
Kažem joj "Volim te, budalice", a ne kažem joj ništa.
Kaže mi "Vraćaš me u nešto što sam zaboravila", a ne kaže mi ništa.
Kažem joj"I ti mene", a ne kažem joj ništa.
Na licu joj osmeh, pun, istovremeno, i sreće, i sete, a nema ga.
Usta su mi se nekako čudno osušila, a nisu.
Ispijam malo vina, a ne ispijam ga.
I ona prinosi čašu usnama, a ne prinosi je.
Dodir njenih usana i ruba čaše prizor je uzbuđujuće lepote, a nije.
Prsti su nam, opet, isprepletani, a nisu.
Ljut sam na reči koje ne mogu da pronađem da bih joj rekao ono što osećam, a nisam.
Sjaj u našim očima kao da će se svakog trena postati rečica suza sreće, a neće.