Mopiell

... godine prolaze ... to sam tek sad shvatila, kad sam pre neki dan "pronašla" prijatelja kojeg nisam videla nekih 18 godina ... kako smo samo ostareli ... gde je onaj momak, guste, kovrdžave kose? ... sa fotke me posmatra nepoznat muškarac ... ali oči ... oči su mi poznate ... a juče sam "pronašla" svoju voljenu učiteljicu ... ni nju nisam videla nekih 18-estak godina ... ma ko će brojati ... godina više-manje ... gledam njenu sliku ... oči: poznate ... osmeh:poznat ... ali lice ... protekle godine ocrtavaju se na njenom licu ... i ja se pitam ... dali volim sećanje ili stvarno nju ... ko je ona ... šta je postala od tad ... i drugarici sam juče poslala poruku ... nju nisam videla ravno 10 godina ... gledam i njenu sliku ... fotka sa svadbe ... bela haljina i prelep osmeh ... svi oni, kako su otišli, tako su i nestali ... razmišljam ... posle talasa uzbuđenja, nadošao je i talas sumnje ... ako ja pokušavam da ih nađem, godinama, zašto oni nisu pokušali naći mene? ... dali su odlaskom izbrisali sve iz "prethodnog života" ... ili sam za njih bila samo "duh":neko ko sve vidi, ali koga niko nevidi ... i dali su oni nestali ili sam u stvari ja nestala ... pisma su poslata ... sad samo čekam ... čekam da i mene neko nađe ...