bebalica

VECNOST TRAJANJA

Lete dani,godine...prolazi život i ostavlja nam samo misao na neke prošle dane,uzdahe,još otvorene rane,uspomene koje nikada neće izbledeti.Sve se vrti u krug.Danas ti,sutra ja... Prekosutra neko treći.Sreća svakoga nađe makar jednom u životu.Negde ostane,negde proleti,nekada nismo ni svesni da je tu.Bavimo se nekim nevažnim stvarima,gubimo se u mnoštvu besmisla tražeći suštinu stvari,tražeći pokušaj za beg,spas.I svakodnevno pokušavamo da izbegnemo surovu realnost idući u zagrljaj iluziji,mašti i prolaznosti. Ponekad je bolje živeti u snovima,prepustiti se samo lepim stvarima,zaboraviti da nas negde čeka bol,da nas podseti da postoji,da je tu,i da će uvek biti deo naših života.Deo MOG života.
Dugo mi je trebalo da prihvatim da nije sve tako ružičasto,da svet nije krojen po mojim merilima i da moja životna staza nije prepuna ruža.Bol i tugu sam prihvatila sa osmehom i suzama,sa iskrom u oku i nostalgijom u glasu.Ne smeta mi.Sudbinu ne možeš pobediti,ali joj možeš verovati...
Nisam prestala da živim,i dalje gledam sunce,brojim zvezde,pevam i ludo se smejem,ali sa nekom setom.
Bio si u mom životu,čisto onako,da mogu da kažem da sam nekog volela.A volela sam te, samo toga nisam bila svesna.Više ne lažem,i svima bih vrištala koliko mi nedostaješ,koliko mi trebaš,i kako sam izgubljena bez tebe.Polako učim život.Navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene suze.Na izveštačene poglede,i lažno podignutu glavu.
A ti?Gde si ti u svemu tome?Gde si ti u ovo prohladno jutro da uneseš pometnju u moje srce,da izazoveš struju u mom telu,da me zagrliš i kažeš mi da me voliš kao nekada?Bog mi je svedok koliko sam samo puta poželela da te nađem i kažem ti sve,ali plašim se da me ne povrediš,onako jako.A znam da bi me povredio,jer ti si moja najveća bolest,i najbolji lek.I bez tebe i sa tobom bih umrla,ovako sam na sredini�i imam te i nemam te...
Čujem kako drugi pričaju o tebi.Kažu,našao si nju.Govore da je dobra,da te voli i da ćeš biti srećan sa njom.Govore kako je gledaš,kako se sve lepše smeješ,i kako si zaboravio da postojim.I da,kada neko spomene mene, spustiš glavu i ćutiš.Ma,prebolećeš,znam,ali znam da ja neću.
Nisam srećna.Nemam nikoga pored sebe,ne volim više nikoga,ne smejem se drugima,ne hvatam više poglede ulicama,kao da su sva osećanja koja su nekada bila deo mene,otišla sa tobom.
Pokušaću jednom da ih vratim,kada budem imala dovoljno snage da se suočim sa životom.Kada više ne budem sanjala snove koji se nikada neće ostvariti,i kada prebolim.A preboleću,moram.
Više nisam ista.Promenila sam se.Promenila sam osmeh,pogled i dušu.Družim se sa ljudima koje i ne poznajem,tražim sebe u njihovim pričama,tražim tebe u njihovim pogledima...
I svaki dan prolazim tvojom ulicom u nadi da ću te videti.Tebe nema već mesecima,koji će se jednom pretvoriti i u godine.
Košava duva ulicama, kiša kvasi zemlju,a nebo mi po ko zna koji put šalje tvoje mirise...