izabelitta

Oko kuće koju sanjam je vrt. Ružičnjak.

Nalik je onom prvom čiju je sadnju naložio Epikur jer je svakog dana želeo da ubere po jednu ružu ili onom, kroz koji je Afrodita potrčala kada je čula da je njen lepi pastir, ljubljeni Adonis, u borbi sa veprom smrtno ranjen. (Trnje je povređivalo Afroditu dok je trčala prema ljubavi, njena krv je poprskala okolne bele ruže i obojila ih. Tako su nastale prve crvene ruže.)

Nalik starim rimskim vrtovima u kojim su se ruže gajile za cvetne venčiće korišćene skoro u svim prilikama, kao simboli sreće, ljubavi, sveopšteg zadovoljstva...

Poput manastirskih vrtova u kojima su se ruže vekovima negovale zbog plodova i latica, za hranu i lekove.

Poput ružičnjaka Napoleonove Žozefine, u dvorcu Malmezon, nadomak Pariza, u kojem su se mogle naći sve do tada poznate sorte ovog cveta. Kažu da je ideja o tom prelepom vrtu bila toliko univerzalna i jaka, da su čak i neprijatelji oslobađali caričine vrtlare, ili zaplenjeno seme i ruže sa Napoleonovih zarobljenih brodova slali dalje u Francusku...

U takav jedan rascvetan vrt vas pozivam. Da, baš ove hladne februarske noći. Ne pitajte zašto.

Pogledajte ružu. Pogledajte je dobro, kao prvi put.

Ovakvom savršenstvu bi svi mogli težiti. Od prljavog korena, masnog od upijanja darova zemlje, preko vitke, a čvrste i zdrave stabljike iz koje izbija trnje, kao nedvosmislena opomena za nasrtljivce, do čašice u kojoj se gnjezdi apsolut lepote i nežnosti - cvet koji ponosno komunicira sa svetom i nebom. Ako je pokušamo iščupati - opiraće se, ako je pokušamo slomiti - ubošće nas. Moramo joj prići posvećeno, delikatno, i tek tada možemo uživati u njenim čarima.

Od sto čuda je, jedinstvena i moćna u svojoj krhkosti.

Vredi bar pokušati biti joj sličan...