izabelitta

Postoji u meni neki zatajak.
Probuđen je tvojim prisustvom.
Od tog trenutka, mili moj, ćutnje su mi sve glasnije.
Anđeli u njima ispevavaju grlene arije, suglasnici im zaškripe, jer ih jeza prožme od naslućene strasti; huj htenja meša se sa kantilenom straha, pa zajedno u isti akord ulete, ne bi li se u harmoniju, ko' u pamuk, istim bodom utkali; zvekeću pitanja u okršaju s moranjima; romori želja; prsne san, tiho, kao kad među prstima, pukne zrnce suncokreta; ludost zvižduće lozinku od koje zaškripi prozor prihvatanja; podvrisne sreća; zapeva nada; nestrpljenje zacvili tihu molitvu; srce, kao pijani metronom, zatiktaka ritam za ples čuda; zvezde u drhtavom tremolu blistave nam noć; osmesi nam, u tercama, grade durska milozvučja...
To sad priča priču obljubljuje, to sad pesma pesmu opevava...
I onda, sav bruj u tišinu sklizne. Dotakneš mi nežno usne. U tu nemuštost, ugradiš san o priči. Razgovoriš pokret. I zato je jagodica tvog prsta poljubljena.
Zato sam vrhom jezika, otisku tvog prsta, još jednu šaru docrtala.