Emotivne rusevine ... - Blog - VojvodinaCafe Forum
Pogledaj RSS Feed

Erika Yong

Emotivne rusevine ...

Ocenite unos
Emocionalna ruševina iliti,ožiljci na duši
Za pohvalu je što želite da razumete žene(uglavnom) koje trpe maltretiranje,udarce i sve ružno od strane svojih "jačih" polovina.Ali ne možete razumeti nešto što niste doživeli!Jedno bez drugog je teško,skoro nemoguće,razumeti.Verovatno se pitate,otkud ja to znam,šta sam pametnija od vas!?Pa iz prostog razloga,što ću ja pisati na osnovu svog ličnog iskustva,a ne kao "nemi posmatrač" događaja.Da,i ja sam jedna od mnogih koje su preživele sve moguće maltretiranje,batine,pa čak i silovanje od strane,sada već bivšeg muža.
Pa da krenem redom.Nije uvek obavezno da se odrasta u nekoj problematičnoj porodici.Ja sam imala baš neko dobro detinstvo,uz majku koja nam je bila prvenstveno drug,pa onda roditelj.Bivši muž isto imao "normalno" detinstvo.Kad smo se uzeli nije bilo nikakvih naznaka njegove agresivnosti,niti je iko mogao da nasluti da će mu "upaljač" biti rođenje ćerke umesto sina,da bi od relativno primernog čoveka,doduše malo svojeglavog,postao alkoholičar,nasilnik.U početku su se njegove agresivnosti retko ispoljavale,a međuvremenu je bio onaj stari.Prvo su počele svađe,pa s vremenom mučenja koja su postala sve češća,i to je trajalo skoro šest godina,i ko zna dokle bi još...ali da idem redom.
Zašto sam prešla preko tih prvih udarca?Ne iz ljubavi prema njemu,to sigurno,već radi "smirivanja situacije".Što sam bila manje u stavu odbrane same sebe,trajalo je kraće,nego kad bih mu se suprostavljala,jer ga moje suprostavljanje,navodilo na još nemilosrdnija mučenja.Nisam sve to ćutke trpela.Kad god bi se otreznio,popričala sam sa njim o njegovom ponašanju,i priznavao je da se nije dobro poneo i da je kriv,ali je taj njegov osećaj krivice trajao do sledećeg pijanog stanja.Tako se dani nizali,ja u sve većem strahu,od onog što već tako dobro znam da me "čeka",ali izlaza nije bilo.Pitate se što sam trpela,što nisam otišla?Ili što mu nisam uzvratila?A dokle bi me dovelo da jesam uzvratila udarac?Verovatno bih ga sa jednim udarcem,u koju bi se slila sva moja bol,mržnja,bes i sva moja osećanja,ubila,pa šta sam postigla sa time?Idem u zatvor zbog ubistva,budem obeležena,a i moje dete takođe,čak bi i postalo na neki način siroče.Nije ni to rešenje.Otići,taj korak je jako teško učiniti,mada je za druge sasvim lako,ko nije u toj situaciji.Recimo,neko sa strane će biti mišljenja,šta ima to da se trpi,pokupiš stvari i odeš.Kamo sreće,da je samo to.U takvim okolnostima,je strah najprisutniji osećaj.Ne samo od maltretiranja,nego i od toga,šta i kako učiniti da se reši zlostavljanja i zlostavljača.U većini slučajeva,žene su prepuštene sebi,niko im baš nije od neke pomoći.Nije dovoljno samo pružiti rame za plakanje,za tu svrhu,dobro posluži i jastuk,njima treba daleko konkretnija pomoć i podrška,ruka koja će im pomoći,ne samo da izađu iz tog začaranog kruga,nego i da imaju podršku,dok ne ojačaju,stanu na svoje noge.A tada se obično svako ogradi,ne želi da bude "umešan",ili da ugrozi mir i bezbednost svoje porodice.A toga je svesna svaka zlostavljena žena,i sve se to komeša u njenoj svesti,dok još trpi,i ne nalazi izlaz sama.Njihove misli su uvek korak dalje od dešavanja,na primer,razmišljaju o tome,da odu,počnu neki novi život,ali su svesne,da samim odlaskom njihovim mukama nije kraj,naprotiv,još se povećavaju,jer se problemi nadovezuju jedan na drugi.Ako je materijalno ovisna,treba misliti i na to,od čega početi novi život,pa do toga,da će verovatno izložiti sebe dodatnim strahovima,u vidu daljeg maltretiranja,uznemiravanja,da strepi kad god korakne na ulicu,da li će ga sresti negde,dali je prati...i ako je emotivno,duševno već dosta oslabila,neće moći još sa dodatnim strahovima,problemima da se suoči i izbori sa njima,pa odlaže neminovno.
Sve se to trpi i odlaže do daljnjeg,pogotovo ako su i deca u pitanju,problem više..treba i njih obezbediti,misliti i na njihovu sigurnost,jer ne retko su "predmet" prepucavanja...
Ni ja se nisam odlučila tek tako na taj sudbonosni korak,da odem.Ne,bila sam primorana da spašavam živu glavu.Imala sam tu "dodatnu seću" da sam bila trudna,pa hteo sa nožem da mi raseče stomak,da "izvadi" to dete koje po njegovoj zamućenoj svesti pod dejstvom alkohola,nije bilo njegovo.Nije bilo izbora,razmišljala sam samo sekund,ostati i verovatno biti u kratkom roku mrtva,ili otići,pa umirati polako.Odlučila se za ovo drugo.Pobegla sam bez ičega kod sebe,onako kako me taj stravičan događaj zadesio,sakrivala se danima,kao najveći zločinac,u strahu da me ne pronađe i završi započeto.Tu moju "slobodu" sam višestruko i veliku cenu morala da platim.Kao prvo,morala ćerku da ostavim tamo,sa njegovima,i sa kojom posle punih 8 godina nisam imala nikakvog kontakta,drugo,od silnih briga,trudnoća se skoro fatalno završila,tj.mojom smrću,iz kojeg me samo neko čudo spaslo,i naravno ono "manje" bitno,morala sam se ponovo skućiti,jer mi je baš SVE ostalo kod njega i nikad mi ništa nije dao.Godinama sam lutala iz jednog grada u drugi,sve se i dalje sakrivala od njega,jer me uporno tražio,da završi započeto,stalno se suočavati sa promenama,novim likovima,sama,bez igde ikoga,bez rodbine,prijatelja,ko da ti pomogne,sasluša,da savet.Cena moje slobode je bila visoka,pa neka mi neko kaže,da je lako,presaviti tabak,i otići.
Ako niste spremni da pružite PRAVU podršku takvim ženama,možda je bolje,da jednostavno okrenete glavu,nego da započnete nešto,što niste voljni dovršiti(tu mislim na pozivanje policije,ili mešanje u jednu od nizu maltretiranja pa ostati dalje po strani),to je samo dolivanje ulja na vatru,tj.ona će iza zatvorenih vrata ispaštati zbog toga,što je neko pokušao da je brani,biti još više maltretirana,dok ćete vi mirno spavati u svojim krevetima.Zato,razmislite dobro,pre nego što išta "pomognete" onako jednokratno.Razmislite,dokle ste spremni da idete u toj pomoći,i kolko toga da žrtvujete.
I za napomenu "neupućenima" ni pre a ni posle tog braka nisam bila labilna,nejaka ličnost,ali to nije garancija da se takve traume ne mogu desiti.
I za kraj,i pored toga što sam sve to godinama "trpela" nisam postala "ovisnik" o maltretiranju,sad sam ponovo u braku,sa osobom koja je sušta suprotnost od gore navedenog,ali strah je još uvek u meni,šta ako...sa svakim povišenim tonom,sve uspomene i strahovi se ponovo bude u meni,kao neke aveti iz prošlosti,ali se trudim da ih suzbijem i idem dalje,vedra,nasmejana...jer pobedila sam ih jednom,kad je bilo najteže,pobediću ih uvek....dovoljno sam jaka i stabilna,da mogu i verujem u sebe.
Kategorije
Nekategorizovano

Komentara

  1. Avatar od  Sivi
    Huh...ti si sačekala dok nije došlo "do duvara"! Nažalost...videh da nikoga nisi imala da ti tada pomogne. Ono što te ne ubije, napravi te jačom...samo si ti to platila previsokom cenom.
    Htedoh da primetim...da mnogi nasilnici namerno izoluju svoju "žrtvu", pokidaju joj sve socijalne kontakte upravo da žrtva ne bi imala kome da se obrati ili požali. Zato...onoga koji te drži , pa makar i u zlatnom kavezu treba reći : -Ne hvala, kavez je, ipak, samo kavez.
    Ništa nije strašnije nego kada se shvati da si najusamljeniji među milion ljudi.
    Još jednom, kapa dole na hrabrosti da kažeš istinu, da opstaneš i da nastaviš život .
  2. Avatar od  Erika Yong
    Bitno da sam iz te životne bitke izašla još jača i mudrija,nego što sam bila na početku,znači ipak je vredelo barem nešto..Iako izgleda da sam izgubila bitku sa njim,ali sam dobila RAT!
  3. Avatar od  Dasak
    Nisi imala neki nož u kuhinji?
    Inače, svaka čast...
  4. Avatar od  Erika Yong
    Imala sam ne i jedan,ali to ne rešava,ama baš ništa...Na kraju ipak i bolje što nisam upotrebila ni jedan....