Erika Yong

Prijatelji moji,hvala vam

Hvala svima onima koji su me saslušali,koji su me razumeli,i onima koji nisu,njima čak i još više.
Znam,bila sam naporna,sa svim mojim pričama,jadajući se vama za svu moju bol i nezadovoljstvo,što ni sama nisam razumela,otkud i čemu.Hteli ste da me saslušate,neko iz pristojnosti,neko jer je bio zainteresovan,pa izgubio interesovanje za nastavak....Sve u svemu,slušali ste me.Ali ste se jedan po jedan gubili,nestajali,nije mi ostao niko,kome ću da pričam i dalje svoju priču,izliv svoje boli,nezadovoljstva...I hvala vam na tome.Kad sam ostala sama,pogledala sam u svoju dušu,tražeći razlog,i spoznala da sam udarila u dno.Da u dno,odakle nema povratka.Uvidela sam,da sam pre nego što sam se počela jadati vama,bila zapela već negde na putu do dna,samo mi je trebalo da me neko pogura,da bih stigla do kraja.Vaše reči razumevanja,tapkanja po ramenu,sve je to pokrenulo neprimetno moj hod u beznađe.Sada sam tu na dnu svoje emocionalne praznine,ali sam barem svesna dokle sam dospela,što pre vaše podrške nisam ni slutila,da sam na tom putu.
Drago mi je što sam stigla na kraj ovog puta,koji ni nije vodio nigde,barem ne do nekog ispunjenja.
Tu na dnu,u toj velikoj praznini i ništavilu ću biti,možda dan dva,možda mesec,ili godinu,ne znam,ali odatle ću krenuti nekim novim putem,jer povratka na stari nema.Kad ću krenuti dalje,zavisi od toga kad se odlučim,kuda na koji naćin,kojim putem dalje.Možda ću odabrati put pun cveća,možda trnovitiji od svih do sada pređenih,što je verovatnije,ako me život ne preteke,pa mi nametne neki svoj novi put,bez mogućnosti izbora.Možda ćemo se ponovo sresti na tom novom putu,možda se radovati što hodamo istom stazom,ili se mimoići kao stranci.....Vreme će pokazati.Bitno da je nestala iz moje duše,sva ona gorčina,koju sam nesvesno nosila u sebi.
I zato,hvala vam prijatelji,što ste me napustili i ostavili me samu,da spoznah stanje svoje svesti i dubinu dna svoje duše.