izabelitta

Da,postoji onaj,sasvim jedinstven kolorit,smeša nijansi ljudskog postojanja koju tražimo u nekome,ponekad na prečac;pokušavamo da prepoznamo u toj smeši,ponekad razblaženog vodom akvarela,ponekad guste tempere,ono što nam je potrebno kako bismo se osetili čovekom.Grabimo boje jer ih možda sutra već neće biti,ne u tom ''raspredu'',ne na taj način.I onda,zašto ne rizikovati kada smo već tako (ne)sigurno sigurni kako nam taj kolorit odgovara?
Ukoliko se ne zaletimo,mođžda će neko drugi,po sopstvenom,a nama sasvim stranom,nahođenju upotpuniti paletu bojama potpuno stranim onom,našem,malom,ličnom ''suncokretu'' kojem je potrebna posebna vrsta,naša vrsta,žute boje kako bi se ka njemu kao jedinom suncu okrenuo i ubrizgao nam u vene toplotu i radost?

Pa onda,nek' bude i na kredit,nek bude dugoročno to otimanje boje,njeno grabljenje,nek' nam udara život i kamate-svejedno,svako ima pravo da u potrazi za srećom oproba igru na ruletu sudbine,ili šta god je to što mislimo da se sudbinom zove.

I onda,nastavljam da razmišljam,na tvoju ZADATU temu,jer zadata je u onoj meri u kojoj nam ljudskost,ona probuđena,nanovo satkana iz boja dozvoljavala;shvatam dvoznačnost naslova ''Bojmo se'',jer osim boje,tu ima i malo straha-istovremeno hajde da se obojadišemo,ali i da se malo bojimo,da se plašimo,jer onaj kredit spomenut u ovoj priči,doći će na naplatu.Upravo to je i ono najlepše sa ovom porukom ''Bojmo se'' jer ona sugeriše da se bojimo,bojadišemo,ali u tom strahu,bojadisanjem jezik da isplazimo svom,onom lažnom moralu,polemisanju oko pravilnog i korisnog koje bi nam matematika cinizma, kojim smo krunisali navodne ideale obavivši ih lažnom dobrotom nametnula kao jedinu istinu o životu.Bojte se i isplazite jezike onima koji stavljaju etikete sa cenom na ljubav,dobrotu i lakomislenost izazvanu neosuđivanjem sabraće po traženju onog sunca i suncokreta u žutom.

Kohili,
rekla si moje sve. Rekla si i više od toga.
Pesmu sam lako napisala, rukovođena više intuicijom da će pravi osećaj umeti da iznađe prave reči, ali naslov sam dugo vagala. Iznenadila me preciznost kojom si ga dešifrovala, pa i tačan prikaz mojih nedoumica i preispitivanja poenti u vezi s njim. Znaš, prvo sam mislila da će biti "Farbajmo se". Folirantski kontekst mi je zvučao inspirativno i golicao mi potrebu da sve odvučem u tom pravcu, ali ne. To nije bila tema koja me je zanimala. Upravo uzbudljivost sjedinjavanja straha i lepote je ono o čemu sam htela da pišem.
Do pravih boja, do lepote, ne stižemo iz dva krunska razloga: zbog lenjosti i zbog straha. Koliko je samo sivih silueti koje svakodnevno susrećemo, pa i u ogledalu, a onda stavimo ruž, ili obučemo šaren džemper da bi smo tu avet ukrasili, obojili, zataškali... Tačno si rekla: isplažen jezik neobojenostima, pravdanjima, licemerju sredine, kao i svom sopstvenom, a onda akcija. Svakako da ne treba srljati u neotplative kredite, ali s malo pameti, hrabrosti i stila, život nam može zaličiti na fenomenalan film, u koloru po našem izboru, naravno.

Hvala ti za ovakve komentare, mnogo mi znače, u svakom smislu.

Evo, jedna lepa Norina slikarska fantazija, kao poklončić...

Bilo je to jedne davne zime
Kada su se restrikcija i
Dugoročna ekonomska stabilizacija
Utrkivale u opravdanosti
A krediti se uzimali sezonski
Za teranje primerene mode
I uterivanje bazične praktičnosti
U neopravdano hirovite potrebe stanovništva
Nama je mirisala na toplo
Na meki znoj trgovkinja
Obučenih odozgo u roze mantiliće
A ispod u rolke
(Uvek sam se čudila kako uspevaju
Da frizure proturaju kroz rolke
A da im ostanu onako visoko)
Dobila sam nekolike bele gaćice
S roze cvetićima i potkošulje
Da mi se slažu
Štramplice raznih boja
S jednom crtom napred i dve pozadi
Teget suknju i belu košulju za ozbiljno
Somotarke i žutu rolku za obično
Plavu haljinu s bubi kragnom za svečano
I roze džemper za onako, jer sam uzdisala
Pošto je tata već izašao napolje da puši
Mama mi je prislonila beli kaputić uz leđa
I bez probe ga uvukla u veliku kesu na uške
E, jedva sam čekala ponedeljak
Da se sva takva nova prikažem u školi
A kad tamo, u redu, pet belih kaputića
Ko moj!
Šta ću, stanem i ja belo da gledam
I belo da izgledam
Te noći sam se borila s modnom frustracijom
I prvom strašnom egoboljom
A sledećeg jutra
Kada sam sa solfeđa krenula u
Partizan na gimnastiku
(I prvi put bila u dilemi da li mi je za život
Važnija skala ili špaga)
Prošla sam pored Nik-a
I u izlogu ugledala zelen kaput
Zelen, ko što niko nema
A ni ja!
Tada sam prvi put shvatila šta znači
Zatrčati se u kredit - bez vađenja

Sada je na mestu Name banka
Nik-a ko da nikad bilo nije
Od špaga mi ostali raskoraci
Od skala prebiranja
Praktično sam uvek dužna
Ali hrabra za - zeleno




[ame="http://www.youtube.com/watch?v=U-1mIOBbKi0"]YouTube - Suzanne Vega - Caramel - Sessions At West 54th[/ame]