Mesečarenje

Do noćas, imao sam kućnog ljubimca.

Ako je ona mogla tako da se nazove.

Zvala se Milica.

Moj pas je bio doberman.

Moj pas je voleo druge pse.

Moj pas je voleo druge životinje.

Moj pas je otvarao vrata, zvao kevu i ćaleta da im pokaže pile koje se zaglavilo između dve tarabe.

Moj pas je bio veća noćna mora za pacove od najopasnije mačke.

Moj pas je obožavao moju familiju.

Moj pas nije dozvoljavao da ga dodirne niko ko nije bio deo njegovog čopora.

Moj pas je bio pravi pas čuvar kuće.

Moj pas je umeo da glumi.

Moj pas je bio neviđena maza.

Moj pas je umeo da otvara vrata na kući, tako da su mi sva ulazna izgrebana njegovim šapama.

Moj pas je živeo sa mnom skoro 10 godina.

Moj pas me voleo svom silinom najiskrenije pseće ljubavi.

Danas sam došao s posla i, izlazeći iz auta, primetim da mi nešto fali. Niko me nije čekao. Nigde tragova šapa u snegu. Odem do njene kućice - nema je. Zovem je - ništa. Tražio sam je u podrumu, proverio da se nije zavukla kod mene na sprat - ne.

Ništa, nahranim golubove, odem kod keve i ćaleta i, dok sam ručao, pitam gde je Milica (a crne misli mi se već roje po glavi). Keva mi kaže da sigurno spava u porumu i to me malo umiri, računam da sam odavno porastao da bi me lagala ko klinca, a i znam da je Mica ovih dana bila baš vesela, ni traga nekoj bolesti.

Mama sačeka da jedem, i gleda me, a ja vidim da nešto nije u redu.

"Kaži."

"A je l' nećeš da se sekiraš?"

"Nema više Milice?"

Ćale je plakao. Mama je plakala. Plakali su celo prepodne, plakali su otkad su je našli kako zauvek spava u svojoj kućici, plakali su dok su joj kopali grob u snegu (požurili su da to urade, da se ja ne bih sekirao, je li), plakali su i dok sam ja gledao u njih i blago mi se vrtelo u glavi. Sačekali su da ručam, pa tek onda da mi kažu. Takvi su moji mama i tata.

Hteo sam da odem i da je otkopam.

Nismo se pozdravili.

Pa sam se predomislio.

Neka spava.

A da, plakao sam i ja, onako kao najveća devojčica.

I još to radim.

Jebote, koliko sam voleo-volim-voleću to nosato stvorenje.