Културни рат у Србији

[yossarian]

За Базарова, а и остале, линк до целог текста с почетка тема:
Komentari

И нови текст:

Политика идентитета | Прикази

Политика идентитета
Слободан Антонић
субота, 03. април 2010.

(Приказ књиге: Слика, звук и моћ: огледи из поп-политике, Миша Ђурковић, МСТ Гајић, Београд, 2009)

Недавно је албанска полиција са Косова преузела од КФОР-а чување споменика косовским јунацима на Газиместану. О томе је писао Бојан Тончић, новинар листа Данас и Е-новина. Он је Косово поље назвао �ирационалним местом� и �местом које симболизује српске поразе и моралне суноврате�, затим је Ракићеву песму �На Газиместану� оценио као �баљезгарију� �због којих су многе несрећне генерације губиле драгоцену енергију�, а за сам Дероков споменик је рекао да �подсећа на убиства, силовања, пљачке, паљевине, прогон�, �на лудило државног врха и подстицање необузданог насиља�...[1] У коментарима уз овај текст читаоци Е-новина су, такође, написали: �Толико злоупотребљен и употребљен топоним да би га привремено требало преорати или оградити огромном бодљикавом жицом�; �Дероков споменик није срушен, а сва је прилика, да ће бити�; �Ако неко сруши споменик на Газиместану, Срби ће бити саучесници, ако већ не буду сами учествовали у рушењу�; �`Ја ћу дати живот отаџбино моја` - Е, ја нећу!�....[2]

Можемо се само запитати како је могуће да се наша култура, у последњих двадесет година, толико променила да данас један део елите, заједно са делом грађана, без икаквог стида говори на овакав начин? Не само наши очеви и дедови, него смо и ми сами били васпитавани да будемо одани својој земљи и да ценимо слободу, јунаштво и пожртвованост. Косовска битка и чувена Ракићева песма �На Газиместану� били су симболи тих вредности. Сада се, међутим, као вредности проглашавају кукавичлук, издаја и цинизам, а Ракићева ода части и слободи назива се бељезгаријом�. Очигледно, у Србији није у току промена само система вредности. У Србији је на делу промена читавог нашег идентитета.

Управо о политици редефинисања српског идентитета преко културе, укључивши и ону намењену најширој публици, говори сјајна књига Мише Ђурковића Слика, звук и моћ: огледи из поп-политике [3]. �Политика идентитета у нашој земљи директан је простор делатности великих сила�, објашњава др Ђурковић (стр. 66), додајући да је у том смислу �данашња окупација опаснија него она немачка 1941. Док је тада читав простор политике идентитета, дакле, вере, образовања, науке, симбола и културе у потпуности био препуштен домаћим властима које су га обликовале у складу са српском традицијом, данашњи окупатори су пре свега усмерени на тоталну реконфигурацију управо тог поља� (стр. 66).

Та �борба за хегемонију у интелектуалној, културној и медијској сфери� (стр. 67), почела је, по Ђурковићу, још у раним деведесетим. Тада је велесила која је победила у хладном рату, преко различитих транснационалних фондација и институција, искористила искрено незадовољство једног дела српске интелигенције стањем демократије у Србији. Циљ је био да се преузме контрола над целокупном области националног и културног идентитета. �Ова структура је школовала интелектуалне и новинарске кадрове, ширила се ка прецизно одређеним секторским и културним сферама и тако правила један читав паралелни свет, заправо парадржаву� (стр. 6. Као пример, Ђурковић наводи стварање НУНС-а, �уз помоћ америчког Ирекса, холандске Прес Нау и других западних медијских организација� преко којих је �огроман број новинара идеолошки обликован, обучаван, слат на стипендије и на разне начине стављан под контролу� (стр. 6. Основна метода �увезивања� новинара није била преко чврсте организације, већ стварањем једне специфичне атмосфере, система вредности, у коме је било нормално и пожељно сваки српски патриотизам изједначити са нитковлуком, а сваког верника са будалом. У таквом окружју, у коме је материјалним и симболичким наградама поткрепљивано тачно одређено понашање, формиран је и Бојан Тончић, који данас, вероватно сасвим искрено, верује да је Дероковљева кула споменик српским �убицама�, а Ракићева поема најобичнија националистичка �баљезгарија�.

Слично преузимање контроле симболичког капитала вршено је, према Ђурковићу (стр. 69), и у сфери културне политике, преко �Центра за културну деконтаминацију�, као и у сфери савремене ликовне уметности преко �Цента за историју и теорију културе� (ЦИТОК). Док сви знају за ЦКД, за ЦИТОК је ретко ко изван уметничких кругова чуо. Али, кадрови из те установе суштински су утицали на уметничку сцену Србије после 2000. године. Током деведесетих, пише Ђурковић, �ЦИТОК је институција која је била под управом Бранислава Димитријевића и његове супруге Бранке Анђелковић. Она је де факто успоставила монопол на алтернативној, односно опозиционој сцени сликарства и савремених визуелних уметности, намећући своје критеријуме вредног и значајног, захваљујући контроли новца, награда и стипендија. Преко ЦИТОК-а су се повезали са европском и глобалном мрежом институција и појединаца, носиоца и промотера савремене уметности, које су углавном финансирали исти извори� (стр. 69).

Након 2000, ЦИТОК је преузео и велики део званичног сектора уметности, односно неке од главних државних институција из области ликовне културе. Бранислава Анђелковић-Димитријевић је постала директорка Музеја савремене уметности, а Бранислав Димитријевић је догурао до помоћника министарства културе �за међународне односе, европске интеграције и развој менаџмента у области културе", добивши још и функцију комесара павиљона Србије на Бијеналу у Венецији. Са тих позиција, брачни пар Димитријевић-Анђелковић је могао широко да промовише, као главну звезду српске ликовне уметности, Милицу Томић. Ова �мултимедијална уметница� се, објашњава Ђурковић, �прославила� својим �уметничким перформансима�, попут �инсталације ХY Ungelost" која изражава �сећања на убиство више од 30 Албанаца на демонстрацијама у Приштини, 1989�, за шта је, наравно, одговоран �београдски режим� (стр. 72). И остале Томићкине инсталације, пише Ђурковић, �углавном се своде на понављање уобичајене политичке нарације� о томе како у Србији, након 1987, влада националистички-фашистички и ревизионистички систем�, а чији је главни задатак да �промовише српске фашисте� (стр. 72).

И као што је Тончићу, и осталим из екипе другосрбијанских новинара, захваљујући вишегодишњем �поткрепљивању� постало сасвим нормално да српску родољубиву поезију називају �баљезгаријама�, тако је и великом делу београдских �концептуалних уметника�, захваљујући једнако систематском �поткрепљивању�, постало савршено нормално да се �уметнички изражава� тако што патријарха Павла засипа камењем (Живко Грозданић[4]) или свештенике приказује као дембеланске блуднике (Биљана Цинцаревић[5]). А да је реч не о највулгарнијој политичкој пропаганди, већ о �врхунским уметничким делима�, задужени су да нам објасне управо �цитокови� ликовни критичари[6]. Тако је, каже Ђурковић, читава та екипа која је ушла у званичне структуре, данас дошла у положај да може суверено да �преко домена политике идентитета (образовање, културна политика, медији, јавни рад, питања вере) плански и континуирано мења систем вредности у Србији� (стр. 80).

Ефикасност овог систематског поткрепљивања у добијању жељеног понашања културне елите види се и по успешном преумљењу једне групе млађих екстремних националиста у екстремне грађанисте. Реч је о читавој једној групацији млађих интелектуалаца � као што су Биљана Србљановић, Милутин Петровић, Чедомир Јовановић и други � који су доживели радикалну конверзију из својеврсног �салонског фашизма� у �екстремни квазилиберализам� (стр. 79). Реч је, објашњава Ђурковић, о деци из урбане, више-средње класе, која су, у раздобљу одрастања, током позних осамдесетих и раних деведесетих, �лечила свој едипов комплекс тако што су се окретали именима и идеологијама које су највише могле да нервирају њихове родитеље. Отуд огромна фасцинација ових кругова пре свега Димитријем Љотићем� (стр. 77-7. Та групација је �распад Југославије и почетак ратних сукоба(...) дочекала са успламтелим националшовинистичким романтизмом и као прилику за реализацију својих артистичких идеја у условима граничних егзистенцијалних изазова, као што је рат� (стр. 7. Ђурковић као пример једног перформанса тих помало блазираних и изгубљених младих интелектуалаца, наводи и �читање Хајдегерових филозофских радова српским рањеницима у болницама у Босни�, у којем је учествовала и Биљана Србљановић (стр. 79). Ђурковић подсећа и да је Биљана Србљановић својеврмено писала филмску критику у Погледима, одакле је �избачена због претераног расизма према црнцима�, који је испољила у својој критици једног од филмова Спајка Лија (стр. 79).

Та групација, међутим, у другој половини деведесетих, доживљава радикално преумљење, али заузимајући опет једнако екстремну идеолошку позицију. Данас, �иако су то зрели људи у својим четрдесетим годинама, интересантно је да су им ентузијазам, острашћеност, мржња према противницима, приврженост ауторитаризму и убеђеност у исправност својих ставова, идентичне као и пре две деценије� (стр. 79-80). Објашњење ове необичне појаве, коју нуди Миша Ђурковић, првенствено је социјално-психолошко. �Као млади, хтели су провокацију, идеје, побуну против мејнстрима, да би у четрдесетим, вођени потребом за пре свега новцем, статусом и положајима, кренули пут оне идеологије која то једино може да им обезбеди� (стр. 80). Својим успехом у друштву, ова групација је јасно демонстрирала данашњим младим уметницима да једино прихватање идеологије �транснационалног прогресизма�[7] обезбеђује регрутацију у културну и уметничку елиту, као и статусне награде које уз то иду.

Читав овај културни миље и његове производе � од ТВ серија, преко музике до књижевне критике, Ђурковић анализира у овој занимљивој књизи. Читалац ће са уживањем читати поглавља посвећена настојањима да се, преко домаћих ТВ серија (какве су �Лисице�), редефинише систем вредности широке публике, моћи ће боље да разуме значај популарне музике за управљање идентитетом, а схватиће и како се под маском �књижевне критике� и �науке� може систематски спроводити пропаганда[8]. Такође, читаће оштроумне есеје о Влади Георгијеву, Лепи Лукић, Секи Алексић или Мирославу Илићу, и схватиће да се кроз њих прелама много тога важног не само за карактер овдашње поп-културе, већ и за судбину система вредности који сачињава национални идентитет.

Зато, ову књигу свакако треба прочитати. Она нам показује зашто пука промена политичке власти, без дубоких промена у културним институцијама, неће донети бољитак Србији. Јер, на делу је борба за вредности, борба за то да ли ће наша деца о Ракићевој песми учити као о �баљезгарији� или као о поеми части, и да ли ће ова заједница славити идеју ропства, или идеју слободе. Од судбине те борбе зависиће много тога. А пре свега хоће ли ће нас уопште бити.

[1] e-novine.com - Ja ću dati život otadžbino moja

[2] e-novine.com

[3] MСТ Гајић, Београд 2009, стр. 323.

[4] remont-scai

[5] e-novine.com - Gospode pomiluj!

[6] О деловању Бранислава Димитријевића као помоћника министра види мој текст Да ли је Србија добила "Министарство за културну деконтаминацију"? | Политички живот, као и Наука о фашизму (по Браниславу Димитријевићу) | Полемике.

[7] Види мој текст Komentari

[8] У том смислу, од великог значаја је Ђурковићев оглед о Ивану Чоловићу (који се може прочитати и на: Између науке и пропаганде: дело Ивана Чоловића.

[Morpheus]

Opet o dve Srbije. Postoji samo jedna i u njoj ljudi koji se nepovratno udaljavaju jedni od drugih, vođeni različitim interesima i instruirani različitim medijima. A, u osnovi, njihove boljke su povezane. Jedni su zaslepljeni buđenjem kvazinacionalizma spremni opravdati šta god njihovi sunarodnici urade, ne videvši da za ispoljavanje ljubavi prema svom narodu nije neophodno imati ljubav i prema njegovim najgorim predstavnicima.

Oni drugi, o kojima yossa ovako vatreno piše, su otišli u drugu krajnost i postaju sve agresivniji. U želji da se po svaku cenu ograde od ponašanja ostalih sunarodnika, oni zauzimaju tako ekstremne stavove da su spremni osporavati čak i one delove istorije i tradicije koji ni u kom slučaju ne bi smeli biti sporni. Takav je i Gazimestan, i Ćosić... i mnoge druge istorijske ličnosti i okolnosti.

Šta je izlaz iz situacije? Voleo bih reći da znam. Srbi su uvek bili narod koji slepo prihvata ideje i/ili vođe. Raspadom komunizma ostali smo bez jedne ideje koju bismo slepo sledili i čekamo da na njegovo mesto dođe druga. Voleo bih kad bi ta druga bila ljubav prema domovini, poštovanje njene istorije i tradicije, uz dozu racionalizma i poštovanja prema drugim ljudima. Nažalost, obe strane koje sam ranije pomenuo se (nadam se ne nepovratno, ali ubrzano) udaljavaju od te tačke. Jedni se približavaju šovinizmu i ksenofobiji, drugi mržnji prema sopstvenom biću, svom narodu i precima. Oba puta su jednako pogubna po nacionalne interese.

[bigrancer]

Ne valja ni jedna krajnost.
Ali mi je nekako u secanju ova prva krajnost i gde nas je dovela i kakve posledice ostavila.
I ne samo tokom devedesetih , vec se moze reci i kroz celu istoriju.
Ova krajnost koju zastupaju Djordje Vukadinovic , Slobodan Antonic i svi drugi Slobodani.
Srbija bi da moze, mozda rekla:
"Nemojte me Slobodane Antonicu i svi drugi Slobodani.vise braniti.
Nemojte me toliko voleti.

Ako me volis , ne voli me, Slobodane.
Boli me tvoja ljubav.
Istopicu se od tvoje ljubavi.
Nestace me .
Nece me biti.
Sto me vi vise volite , ja sve manja, praznija, siromasnija , ..
Osramocena i ponizena, stacu pod jednu sljivu.
Ali to nece biti kraj.
Jer i vasoj ljubavi nema kraja..
Nazalost.

[yossarian]

Ne valja ni jedna krajnost.
Ali mi je nekako u secanju ova prva krajnost

i gde nas je dovela i kakve posledice ostavila.
I ne samo tokom devedesetih , vec se moze reci i kroz celu istoriju.

Целу, целу историју...

Ova krajnost koju zastupaju Djordje Vukadinovic , Slobodan Antonic i svi drugi Slobodani.
Srbija bi da moze, mozda rekla:
"Nemojte me Slobodane Antonicu i svi drugi Slobodani.vise braniti.
Nemojte me toliko voleti.

О куку & леле... де си бигранцеру да нам причаш устима Србије, да нам свима објављујеш шта би Србија да може можда рекла...

Морфео, мани се те лажне равнотеже, сви су исти, сви су лоши... није то објективност, објективност је истина.

А истина је да су Србомрсци преузели културу и имају јако велики утицај на државу, и, што је можда и важније, на формирање вредности код омладине...

[maski]

podsmevanje i vredjanje kao put dobre komunikacije....

no, srbomrsci....

- da li su to oni koji pljuju pink i estradni turbEfolk i stide se shto su u "istom koshu" s tom felom?
- ili su to oni koji ne uzzivaju u guchi?
- a mozzda su to oni koji ne preferiraju svinjche nabijeno na kolac u svom dvorishtu?
- a mozzda su to oni koji zzele da u svom rechniku i rechniku svoje dece imaju vishe rechi koje se ne tichu polnog odnosa s bliskim rodjacima
- mozzda su to oni koji se ne slazzu da se prodaje u svetu slika srbije kakvu oni zzele da vide (balkan, balkan) samo da bi se prodavalo
- ili su to svi oni obrazovani, inteligentni koji su utekli iz kukavichijeg gnezda tjekom devedesetih?
- ili su to oni koji vole da znaju vishe od nekoliko stranih jezika da bi sa istima svuda u svetu mogli da nadju zajednichki jezik?
- ili su to oni koji bi da nekako isplivaju iz govana i objasne da srbija nije samo sir kajmak i shljivovica?
- ili su to oni koji ne vide da se srbija prostire do tokija?
- ili su to oni kojima gejovi ne smetaju?
- ili su to oni koji se stide podmichenih lekara, korumpiranih politichara, lopova pod maskom humanitaraca, prljavih pandura, nevaspitanih shalterskih radnika, bahatih konduktera, .....


.... a najvishe me interesuje kako se treba obrachunati sa srbomrscima?

[yossarian]

no, srbomrsci....

- da li su to oni koji pljuju pink i estradni turbefolk i stide se shto su u "istom koshu" s tom felom?
- ili su to oni koji ne uzzivaju u guchi?
- a mozzda su to oni koji ne preferiraju svinjche nabijeno na kolac u svom dvorishtu?
- a mozzda su to oni koji zzele da u svom rechniku i rechniku svoje dece imaju vishe rechi koje se ne tichu polnog odnosa s bliskim rodjacima
- mozzda su to oni koji se ne slazzu da se prodaje u svetu slika srbije kakvu oni zzele da vide (balkan, balkan) samo da bi se prodavalo
- ili su to svi oni obrazovani, inteligentni koji su utekli iz kukavichijeg gnezda tjekom devedesetih?
- ili su to oni koji vole da znaju vishe od nekoliko stranih jezika da bi sa istima svuda u svetu mogli da nadju zajednichki jezik?
- ili su to oni koji bi da nekako isplivaju iz govana i objasne da srbija nije samo sir kajmak i shljivovica?
- ili su to oni koji ne vide da se srbija prostire do tokija?
- ili su to oni kojima gejovi ne smetaju?
- ili su to oni koji se stide podmichenih lekara, korumpiranih politichara, lopova pod maskom humanitaraca, prljavih pandura, nevaspitanih shalterskih radnika, bahatih konduktera, .....


.... A najvishe me interesuje kako se treba obrachunati sa srbomrscima?

Да, баш ти, баш на те и такве сам мислио. Хеботе, које извртање, која Чедистичка Гебелсовштина, идем да бацим пеглу.

[love hunter]

Да, баш ти, баш на те и такве сам мислио. Хеботе, које извртање, која Чедистичка Гебелсовштина, идем да бацим пеглу.

...tog Čede Gebelsa baš ima na sve strane - gde god se okreneš, a ono potencijalni on...

[yossarian]

...tog Čede gebelsa baš ima na sve strane - gde god se okreneš, a ono potencijalni on...

Добро, шта се ти мешаш? Твоја прича није "мрзе нас зато што смо добри, искрени и поштени и имамо храбрости да критикујемо сами себе", твоја прича је "шта ћеш, нема бољих".

[maski]

dobila sam neki neartikulisani odgovor iz kog nisam uspela da razaznam u koju grupaciju ja spadam .. i da li je ona pegla zapravo uzrokovana celom tortom....

ako pljujem ruzzichastu srbiju, guchu i nataknuto prase jesam li ja apsolutni srbomzac ili sam srbomrzac samo za ruzzichastu srbiju koja se davi prasetinom u guchi, a za plavu traku sa tri zvezde sam srbin par ekselans. ili plava traka s tri zvezde i nije srbija pa sam onda strani plachenik i domachi izdajnik ....

... joooj .... hochu li ikad saznati ko sam.

[yossarian]

dobila sam neki neartikulisani odgovor iz kog nisam uspela da razaznam u koju grupaciju ja spadam .. I da li je ona pegla zapravo uzrokovana celom tortom....

Ako pljujem ruzzichastu srbiju, guchu i nataknuto prase jesam li ja apsolutni srbomzac ili sam srbomrzac samo za ruzzichastu srbiju koja se davi prasetinom u guchi, a za plavu traku sa tri zvezde sam srbin par ekselans. Ili plava traka s tri zvezde i nije srbija pa sam onda strani plachenik i domachi izdajnik ....

... Joooj .... Hochu li ikad saznati ko sam.

Ти си дивна особа коју мрзе зато што има храбрости да каже нешто против печеног прасета и Гуче.