Фотографија војника

[Samuraj]

[Samuraj]

НАРОДНИ ХЕРОЈ МИЛАН ТЕПИЋ
Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је био договор ЈНА, Унпрофора и хрватских власти, евакуација касарне и других војних објеката требала се десити 1.октобра 1991. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара је на своју руку припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после не малих борби заузета.

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојих формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

[Samuraj]

HEROJ!
Rekla sam mu da ne leti u smrt, a on je odgovorio: "Moram, mama, šta je čovek ako izgubi domovinu"
Telo pilota Zorana Radosavljevića, koji je poginuo u borbama s avionima NATO 26. marta 1999. godine pilotirajuć avionom "mig 29", odmah uveče pronašli su dečaci u Republici Srpskoj, na brdu, u mestu zvanom Teočak nadomak Bijeljine.

Zahvaljući dečacima od 16 i 17 godina, Zoran je sahranjen! Trup aviona bio je na livadi, kljun na jednoj planini, a njegovo telo sa sedištem na drugoj. Dečaci su uzeli merdevine i ćebe od jedne bake. Umotali ga i predali vojsci Republike Srpske. Vojnici su ga peške preko njiva preneli u bolnicu u Loznici. - Ubrzo su došli američki vojnici i maltretirali meštane da kažu gde je pilot - priča teško uzdišući Zoranova majka Rada, koja svakog dana obilazi sinovljev grob na beogradskom groblju Lešće. Dan pre pogibije odnela mu je, kaže, poslednji doručak u njegov stan na Novom Beogradu, gde je živeo sa devojkom, i molila ga da ne leti.
- Mama, moram - rekao je tada Zoran majci. - Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu? Mi piloti moramo da preuzmemo prvi udar na sebe i tako spasemo bar neko dete u ovoj zemlji.

Tekst i fotografija preuzeti sa interneta.

[memento]

Uralski kozak:
Kapetan kozačke carske garde

[memento]

Kaledin, Aleksej Maksimovič, 1861-1918, konjički general. Belogardejac. Početkom I. sv. rata komandovao je 12-im konjičkim korpusom, a na proleće 1918 postao je komandant Osme 8. armije. Posle odlaska cara sa vlasti predao je komandu nad armijom generalu L.G. Kornilovu, jer je bio izabran za ataman Donske kozačke vojske. U zimu 1917-1918 poduzeo je poznati zimski pohod protiv boljševika na Donu, posle čijeg se neuspeha sam ustrelio...

Interesantno je da general Kaledin bio rodom iz Ust Hoperskeje, upravo one stanice u čijoj se neposrednoj blizini odvija gro radnje u Šolohljevom Tihom Donu...

[Samuraj]

Valjevci su 4. maja 1999. godine, uprkos sirenama koje su oglasile opasnost posle ataka NATO bombardera na "Krušik", u po bela dana, nepun sat iza toga bili svedoci vazdušne bitke na nebu iznad grada. Kada je bilo jasno da jedna letelica pada zahvaćena plamenom, aplauz se razlegao gradom. Lokalna VTV i radio stanice objavile su da je srušen agresorski avion. Nedugo zatim, radost je zamenila tuga. Gradom je prostrujala vest da je oboreni avion bio "mig 29" RV VJ. U njemu je poginuo, i to se brzo saznalo, potpukovnik Milenko Pavlović (40), komandant eskadrile (avijacijsko-lovačkog puka), Valjevac poreklom.

Milenko Pavlović je rođen u Gornjem Crniljevu kod Osečine, selu na pitomim obroncima Vlašića, najlepšem valjda u vreme kad malina i šljiva zriju. Tu je završio četiri razreda, potom osnovnu školu u Osečini. Đak Vojne gimnazije bio je u Mostaru, pitomac Vazduhoplovne vojne akademije u Podgorici, Puli i Zadru.

Od 1982. godine službovao je u Batajnici. Dva puta vanredno je unapređivan u majorski i čin potpukovnika. Bio je oženjen Slavicom, imaju sinove Srđana (završio prvi razred gimnazije) i Nemanju (u septembru će poći u četvrti osnovne).

Vazdušna borba nad Valjevom 4. maja, trajala je sedam-osam minuta. Potpukovnik Pavlović je, izgleda, tražio da leti i "brani svoje Valjevo" iako je čitav prethodni dan "proveo u kabini". Upao je, prema svemu sudeći, u zasedu četiri NATO bombardera. Nije ustuknuo, kolege su pričale da su na radio vezi poslednje reči heroja minulog rata bile: "Imam ih, imaju i oni mene...". U borbi nerava, u neravnopravnom obračunu, neprijateljske rakete su Pavlovićev "mig 29" pogodile dva puta. Nije uspeo, ili možda nije želeo da se katapultira. NJegova letelica, sa kojom je čuda, od kojih je gledalištu zastajao dah, činio i na aeromitinzima, sručila se u baštu Markovića u Petnici. Nesreća je zbližila Pavloviće iz Crniljeva i Markoviće iz Petnice.

Narod Podgorine o Milenku već priča legende. Kažu da mu je najveća neostvarena želja bila da nadleti Aviano u Italiji. "Samo da im pokaže...". Da je, jureći se po nebu sa NATO pilotima, uspeo da pohodi Tuzlu i na aerodromu "ršum napravi"! Nesporno je da je svoj kraj neizmerno voleo.

Koliko ga je narod Podgorine voleo, posebno njegovi zemljaci iz Crniljeva, svedoči i podatak da mnogi domaćini, među njima i Boža Jovanović Keser, nisu slavili krsnu slavu Đurđevdan. Toga dana, na Bežanijskom groblju, sahranjen je potpukovnik Milenko Pavlović, pilot Ratnog vazduhoplovstva VJ, smeli Ikar podgorski, dobri čovek, junak koji za slobodu domovine i napaćenih sunarodnika nije žalio ni svoj "život".

[Samuraj]

САВА КОВАЧЕВИЋ, НАРОДНИ ХЕРОЈ

Рођен је 25. јануара 1905. године у селу Нудолу, близу Грахова, код Никшића. Детињство, младост и већи део живота провео је у родном крају. Основну школу завршио је у суседном селу Заслапу. Лоше материјално стање породице спречило га је да настави школовање, па је почео да се бави пољопривредом.

Још у раној младости пошао је комунистичко-револуционарним путем; члан КПЈ постао је 1925. године.

До рата је имао следеће партијске функције: прочелник ћелије, члан (192 и секретар (1934) Месног комитата КПЈ за Грахово, члан Окружног комитета за Никшић (1934) и члан Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору (изабран 1937. на Шестој покрајинској конференцији). Као партијски радник, покреће сељаке у борбу против политике режима и полицијског терора, организује штрајкове радника у месту запослења; ради на стварању сељачког задругарства, окупљању омладине, отварању читаоница; иступа као опробани говорник на народним свечаностима, на изборним састанцима, на великим скуповима и демонстрацијама. Радио је на стварању легалне Радничко-сељачке странке (1937-193 и био један од њених истакнутих представника у Црној Гори. Због комунистичких активности хапшен је више пута (у Грахову, Никшићу, Цетињу, Косовској Митровици, Београду) и извођен пред суд. Приликом велике провале у партијској организацији 1936. у Црној Гори (ухапшено око 300 људи), избегао је хапшење, склонио се у шуму с још три граховска комуниста и наоружан провео у илегалности 9 месеци. Најзад се, уз гаранцију, предао судским властима у Никшићу, одакле је спроведен у сарајевски затвор, а нешто касније изведен пред Суд за заштиту државе у Београду (1937). На суду је ослобођен. Други пут је, у пролеће 1940. године, због антиратног говора, ухапшен и спроведен на суђење у Стару Кањижу. И овога пута је ослобођен. Последњи пут је ухапшен уочи Априлског рата 1941. године.


Почетак НОБ-a дочекао је као већ искусан комунист и револуционар. Као члан Окружног комитета КПЈ за Никшић, учествовао је у припреми јулског устанка 1941. године Прва велика акција против окупатора на територији Грахова изведена је под његовим руководством: 25. јула, када је савладана италијанска посада (80 војника) и ослобођено Грахово.

У јесен 1941. године Главни штаб НОП одреда за Црну Гору и Боку именује га за команданта Никшићког НОП одреда, који је убрзо нарастао на десет батаљона. У јесен 1941. и зиму 1941/42. године, јединице одреда нижу победе на територији Никшића, Грахова, Вилуса, Црквица и Херцег Новог. Никшићки одред разбија италијанске колоне, заробљава стотине војника, заплењује тенкове, топове, камионе и друго наоружање и опрему. Снагама Никшићког и Дурмиторског одреда ослобођена је велика територија од Таре и Пиве до Бококоторског залива, осим блокираног Никшића и градова у Боки. Нарочито тешке, вишемесечне борбе, уз велике непријатељске губитке, вођене су на сектору Драгаљ-Црквице-Херцег Нови.

Pод његовом командом нашле снаге јачине око 20 батаљона, које су деловале на простору од Оштрога до Дубровника и од Боке до Гацка, и снажним радом присилиле на стратегијску дефанзиву више од корпуса италијанских војника и јаке снаге усташа, домобрана и нанели им више тешких пораза.

Делови одреда су ангажовани и у спречавању контрареволуције на подручју Колашина и у Катунској нахији. Као већ прослављени ратник, активно учествује на историјској Острошкој скупштини црногорских и бокељских родољуба, фебруара 1942. године. Априла 1942. именован је за члана Главног штаба НОВ и ПО за Црну Гору и Боку, а маја исте године изабран је за члана Врховног штаба НОВЈ.

У току Треће непријатељске офанзиве, јединице Никшићког одреда водиле су изузетно оштре борбе око Никшића, Грахова у Боки и у Пиви. Поред руковођења одредом, као заменик команданта Главног штаба руководио је повлачењем Ловћенског НОП одреда правцем Трешњево-Грахово-Бањани-Пива, као и Зетским НОП одредом, око Никшића и у Пиви.

Када је 12. јуна 1942. године формирана Пета пролетерска црногорска НОУ бригада, Сава постаје њен командант. У централној и западној Босни бригада је, од августа 1942. до јануара 1943, водила борбе око Прозора, Травника, Јајца.

У Четвртој непријатељској офанзиви Сава Ковачевић такође учествује. Јуриши на Прозор, борба с тенковима у Острошцу, напади на Коњиц, одбране у долини Неретве имали су велики значај за спас рањеника и општи успех на Неретви. У офанзиви с Неретве, бригада води тешке борбе на левој обали Неретве, за ослобођење и одбрану Невесиња, на Планој, Јаворку и Биочу. Веома успешно Сава је командовао бригадом у оштрим борбама на правцу Никшић-Шавник, на Комарници и на Дурмитору, што је успорило надирање вишеструко јачих немачко-италијанских снага у Петој офанзиви.

У најтежем периоду Пете непријатељске офанзиве, Сава постаје командант Треће ударне дивизије. Дивизији је баш тада пао у део најтежи задатак: да буде заштитница Главне оперативне групе, да штити Централну болницу и изврши пробој из окружења. У десетодневним борбама под Савином командом, дивизија се борила с непријатељем који је био готово двадесет пута бројнији, и учинила све да спасе рањенике и изврши друге задатке. Чињени су покушаји да се нађе погодна могућност за пробој. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву, под Маглићем, код Боровна, на десној обали Сутјеске, одбијени су снажни удари непријатеља, спашена болница и направљен покушај да се на левој обали Сутјеске образује мостобран. 13. јуна, њене главне снаге пошле су у општи напад на левој обали Сутјеске. Дивизија је успела да потисне непријатеља, али не и да сломи његов отпор на Кошуру, падинама Озрена, Ластве, Казана. У најкритичнијем тренутку, Сава је одлучио да новим јуришем изврши пробој. С пратећом четом и групом курира избио је у први стрељачки строј, заповедио јуриш, и пуцајући из пушкомитраљеза, пошао напред. Сава Ковачевић је пао у јуришу, покошен непријатељевим рафалима. У истом јуришу погинули су и Савин отац Благоје, брат Јанко и синовац Драган.

Сава Ковачевић одликован је совјетским Орденом Кутузова. Када су 1. маја 1943. године, уведени чинови у НОВЈ, произведен је у чин пуковника.

За народног хероја проглашен је 6. јула 1943. године.

[nenad.bds]

Srpski dobrovoljci - oružja i uniformi nije bilo





Srpski dobrovoljci

[nenad.bds]

Major Glen Miler (1904-44) je bio džez-muzičar, vodja jednog od najpoznatijih 'Big bendova' krajem 30-tih. Priključio se američkim trupama i u Velikoj Britaniji i Francuskoj muzikom podizao borbeni moral vojnika.

Avion u kome je leteo preko Lamanša nestao je decembra 1944.

[nenad.bds]

Đuzepe Garibaldi (Nica, 4. jul 1807. - ostrvo Kaprera, 2. jun 1882.), italijanski revolucionar i borac za Ujedinjenje i slobodu Italije

U mladosti je bio mornar. Dok je služio vojni rok (1833. - 1834.) u mornarci Kraljevine Sardinije i Pijemonta potpao je pod uticaj Đuzepea Macinija, predvodnika italijanskog nacionalizma, i postao pripadnik društva Mlada Italija. Posle neuspele oružane pobune u Savoji 1834. godine kada je osuđen na smrtnu kaznu beži u Južnu Ameriku gde se bori za nezavisnost Brazila. Sudelovao je i u urugvajsko-argentinskom ratu na strani Urugvaja. U početku je zapovedao urugvajskom mornaricom da bi kasnije postao zapovednik Italijanske legije u Montevideu. U tim borbama stekao je svetsku slavu.

U domovinu se vraća u aprilu 1848. kako bi sudelovao u borbi za nezavisnost Italije i ratu protiv Austrije. Borbe protiv Austrijanaca u Milanu i protiv francuskih snaga kod Rima 1849. za Rimsku republiku donele su mu nacionalnu slavu. Ipak 1849. godine kod Rima je nateran na povlačenje kroz središnju Italiju. U tom povlačenju poginula je Anita - njegova supruga i saborac. Posle pada Rimske republike došao je u pomoć Veneciji s 4.000 dobrovoljaca. No, monarhisti su ga uhapsili i prognali. Garibaldi je raspustio svoju vojsku i potražio utočište prvo u severnoj Africi, potom u Sjedinjenim Državama, a nakon toga u Peruu. Junak dva sveta - kako su ga zvali nije se mogao vratiti u Italiju sve do 1854. godine.
Godine 1859. pomogao je Pijemontu u ratu protiv Austrije, predvodeći dobrovljačke jedinice. U tim ratnim sukobima njegove snage zauzele su mesta Vareze i Komo. U maju 1860. Garibaldi izvodi svoj najveći poduhvat i legendarni pohod: osvajanje Sicilije i Napulja. Ovoga puta nije imao vladinu podršku, ali premijer Kavur i kralj Vitorio Emanuele II nisu se usudili da zaustave popularnog junaka. Kralj i premijer bili su mu spremni pomoći, ali samo pod uslovom da se poduhvat pokaže uspešnim. Dana 6. maja 1860. sa 1.000 crvenih košulja (pripadnika Gaibaldijevih dobrovoljačkih snaga) ulazi u mesto Marsala na Siciliji, a 11. maja Garibaldi se proglasio diktatorom Sicilije u ime kralja Vitorija Emanuela II. U bici kod Klatafimija 30. maja njegove gerilske snage porazile su regularnu vojsku napuljskog kralja. Nakon osvajanja Palerma premijer Kavur odlučio je Garibaldiju pružiti pomoć, ali tek tajnu.

Nakon osvajanja Sicilije prelazi na kontinentalni deo Italije i 7. septembra 1860. trijumfalno ulazi u Napulj. Tada uvodi političke reforme, deli zemlju seljacima ali umesto proglašavanja republike dobrovoljno ustupa vlast monarhistima u uverenju kako će Savojska dinastija ujediniti Italiju. Međutim njegova vojska je raspuštena, a on udaljen na ostrvo Kaprera. No, Garibaldi nije prestao s borbom. Godine 1862. i 1867. u nekoliko navrata pokušava zauzeti Rim i osloboditi ga papske vlasti. U prvom je pokušaju ranjen, a u oba uhvaćen. U prvom pokušaju 1862. italijanska vlada morala je zaustaviti Garibaldija u strahu od međunarodnih posledica koje bi usledile nakon svrgavanja papske vlasti. Sudeluje i u francusko-pruskom ratu (1870. - 1871.) kada predvodi grupu dobrovoljaca (u kojoj su bili i njegova dva sina) koji podržavaju novu francusku republiku.

Garibaldi pozdravlja Parisku komunu, a u odsustvu je izbaran za člana CK pariske Narodne garde. U Rim se vraća 1871. godine. Razočaran u politiku, proglasio se socijalistom. Preminuo je 1882. godine u mestu Kaprera, na istotimenom ostrvu u 75-oj godini života. Danas se svi istoričari slažu da bez Garibaldijeve podrške ne bi bilo moguće ujedinjenje Italije. Nadaren lider i čovek iz naroda puno je bolje od Kavura i Macinija znao kako okupiti mase. (iz Vikipedije)