IN MEMORIAM
1.
Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antic.
Zdere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.
Sa mojom zenom redovno leze
u krevet svake noci,
jer zna da sam tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.
I taj Antic,
koji me upropastio i kao pisca
i kao coveka,
dakle, taj Antic,
koji ce jednog dana vrlo spokojno
leci i u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
sta vam je,
bogamu,
covece,
izgledate mi nekako bolesni?
A sta se,
izvinite za izraz,
bas njega tice kako je meni
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.
A on,
Pere ruke mojom rakijom,
ima kljuc od mog ateljea,
petlja sa mojim plavusama.
Ljudi,
taj me tera da citam knjige,
ogovara me u rodjenoj kuci.
Svasta laze.
Mojoj deci,
zamislite svinjariju:
mojoj deci kupuje sladoled
i podmicuje ih.
2.
Bio sam mornar,
bezao sam.
Ili odem,
na primer,
u Pariz.
Pokrijem se cebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronadje,
u nekoj bednoj ulici Zolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci,
i rasplace me.
Mati moja Melanija,
koja i ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
vise ga voli,
vise mu veruje,
i on to jos kako koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pisem biografiju.
On je ta uvazena zivotinja
uveravam vas,
on je ta uvazena zivotinja
kojoj ja dizem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgadjen
sto moram dam u javno pozajmim oci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.
3.
Kad sam ja,
na primer,
skakao sa Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke.
Kad me je doktor Savic lecio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
s filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.
Mesao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac.
Jedan koji je trpeo
sve ono sto ja nisam mogao da istrpim.
i koji sada tako divno zuri
da crkne sto pre umesto mene,
da bi umesto mene,
djubre jedno,
da bi umesto mene
sto pre jedini ziveo.