Artur Rembo

[blueella]

Spavac u dolu



To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava.
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

[blueella]

Zaseli

Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem
Uokrug ociju, micu prste grube
I teme posuto pustim namcorenjem,
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov cudni skelet na kostur stolica
Nakalemila je strast padavicara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i vece taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osecaju kad im sunce kožu veze
I drhte kad vene sneg na prozorima
Ko što dršcu žabe pune bolne jeze.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smedom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole,
Nežna ljuljuškanja u cupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer tu propast viri...
Dignu se i frcu ko ošamarene
Macke, besnilo im lopatice širi,
Cakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite celave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Šcepavši vam oci ko zenice žive.
Nevidljivom rukom ubijaju mucki:
Kad se smire, liju otrov zena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kucki;
A vi ste u levku, celo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.
A kad strogi san im obori vizire,
Tad na ruci sniju bica koja ljube,
Te stolice koje, oplodene, vire
U gorda nadleštva koja ce da rube,
Dok tintano cvece, koje polen pljuje
Zapeta, više ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.

[blueella]

Sedmogodišnji pesnici


I Majka, sklopivši svesku zadataka,
Gordo bi otišla, ne videc decaka,
Cije krupno celo i oci mu plave
Kažu da mu dušu sva gadenja dave.
Citav dan je bio razuman i vešto
Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,
Dvolicnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboci,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oci.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepeništu, jeco bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, cežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuce, zimi, mesecina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,
Slušo kako gmiže šugavo rastinje.
Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolešljiva, bezbojnih ociju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na srackalicu
- I zbore s ljupkošcu kretena na licu!
Kada bi, zatecen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenadenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled - što laže!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otrkio bi u novinskoj slici
Smejanje Španolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini - žustru, crnooku
Kcer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuc pletenicu;
On joj je u cošku grizao zadnjicu,
Jer gacice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je diso miris kože njene.
Bojo se nedelje zimske, natuštene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim ce Bibliju da cita;
Nocu bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrada stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzlece, što se mice, valja!
A što je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smracenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Citao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvecem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, ležeci na caršavu belom,
Predoseca jedro svojom dušom celom!

[blueella]

Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava



Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!
Sunce žarkim dahom bulevare briše
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!
Hajdete! Nove ce požare da sprece.
Evo vam kejova, kuca, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno vece
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!
Skrijte mrtve dvore u dašcane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo rideg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!
Krik kuca od zlata, o pohotne kuje
Žderacice kataplazmi, on vas traži!
Hitajte! Noc grca, noc radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam pice blaži
Ocaj! Zar necete - kad sjaj razuzdani,
Rujuci kroz raskoš, uz vas, pocne teci -
Sliniti u caše, mrtvi, savladani,
Motreci kroz bele daljine, bez reci?
Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!
Cujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Cujte kako skacu usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!
O gnusovna srca, o užasna ždrela,
O ralje, smrdite još jace pred nama!
Vino za prostacka obamrla tela...
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!
Širite nozdrve za ohole muke,
Mocite otrovom žice svojih šija!
Na decja temena Pesnik ce vam ruke
Spustiti, zboreci: "Nek vas ludost vija,
Hulje, jer kopate po trbuhu Žene,
Bojeci se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!
Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifiliticari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, cutke
- O gnjileži! - on ce sa sebe da zbaci!
I kad se, ištuci svoj novac, bez svesti
Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskace daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!
Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si prolecni trak dobrote i nade
U zeni, klonuvši, sacuvati znao,
O moj bolni grade koga smrt vec hvata,
Pružen u buducnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,
Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crva žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!
I to nije loše. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije."
I mada si oku užasan i jadan,
Mada u prirodi nijedan grad živi
Još nije postao cir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!
Mocni pokret sila štiti te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo kljuca, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!
Pesnik ce uzeti plac Osramocenih,
Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuce ljubavlju ko bicem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!
Sredeno si, Društvo! - jer orgija rida
Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crveneceg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

Maja 1871.

[blueella]

Ruke Žane-Marije

Snažne su ruke Žane-Marije
I plamnim letom osuncane,
Blede kao da smrt ih mije,
Tamne ko ruke u Huane.
Mocvara slasti da li toci
Po njima preliv smede boje?
Ili ih mesecina moci
U jezeru vedrine svoje?
Na kolenima divnim mirne,
Zar varvarsko su nebo pile?
Prodavahu li dijamante,
Cigara zar su bezbroj svile?
Pred žarkim nogama Madone
Zar ožuti ih zlatno cvece?
San velebilja u njih tone
I crna krv mu kroz njih tece.
Ruke što teraju dvokrilce
Kad bubamare kroz zore blede
U nektar da zabodu rilce?
Ruke koje otrov cede?
U kakav san li one tonu
U tegljenjima kad se šire?
U san nesanjan na Sionu,
Neznan za Kine i Pamire?
Ne, limun nisu prodavale,
Ni tamnile kraj nogu boga,
Ni pelene još nisu prale
Deteta nekog placljivoga.
To nisu ruke rodake male,
Ni radnica, širokih cela,
Koja pale, pjana od katrana,
Na radilištu sunca vrela.
To su ruke što kicmu tlace,
Ruke što nikad zlo ne cine,
Ruke, od konjske snage jace,
Ruke kobnije no mašine!
Porazivši sve svoje jeze
I vinuvši se poput plama,
To meso peva Marseljeze,
A nikad himne božjeg hrama!
One vas mogu i na muke
Da udare, o fine žene,
Da zdrobe vaše gadne ruke,
Narumenjene, nabeljene!
Kad njihova se ljubav javlja,
Svakoj se ovci smuti cupa!
A silno sunce rubin stavlja
U falangu im što nastupa!
Od svetine im smedi beleg
Ko u jucerašnjih nedara;
Buntovnici im dati žele
Poljupcem dokaz svoga žara!
Izbledele su kao breze
Na suncu koje ljubav kruni,
Noseci teške mitraljeze
Preko Pariza što se buni!
Ah! katkada, o Ruke svete,
Sa vas, gde opijenost duga
Navek nam usne drži, lete
Krici blistavih beocuga!
A katkad, andeoske ruke,
Bice se naše cudno smuti
Kad krv iz prstiju nam puste
Da zbrišu sunce s vaše puti!

[SQUAW]

Bal obešenih

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tijela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se čupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

[SQUAW]

Pijani brod

Kad iz mirnih Rijeka zaplovih po svijetu,
Snosio već nisam kormilara volju:
Indijanci su ih uzeli na metu,
Pobivši ih gole na šarenom kolju.

Tako sam od britskog pamuka, mornara
I flamanskog žita oslobođen bio;
Kada presta graja mojih kormilara,
Poniješe me Rijeke kuda god sam htio.

U mahnitom pljusku oseke i plime,
Neviniji još, no dječji mozak, gore
Lomove i kaos podnijeh prošle zime
No rti što sežu daleko u more.

Pomorski moj nagon kršten bje u buri
Kad sam deset noći plutao na valu
- Što se vječno valja i za plijenom juri –
Bez čežnje za glupim očima na žalu.

Slađi nego djeci na kiselo voće,
Čamovu mi ljusku zelen talas probi,
Ispra bljuvotine, vino, nečistoće,
Kormilo i sidro razasu i zdrobi.

I od tog se časa kupam u poemi
Mora, protkan mliječnim sjajem vasione,
Zelen azur srčem, u kom gdjekad nijemi
Davljenik, zanesen, zamišljeno tone.

Gdje, kad iznenada sedefna modrina
Zore zadrhti od ružičastih šara,
Snažnije od vaše lire i od vina
Vrije gorki kvasac ljubavnoga žara!

Sad znam munju, trombu koja nebu liže,
Vrtloge i struje, večer i svanuće,
Što se ko golublje jato plaho diže –
Katkad vidjeh ono što se želi vruće.

Vidjeh sunce puno pjega čija vatra
Neznan užas budi, i gdje iz daljina
Vjetar, kao glumce antičkog teatra,
Valja vale, spori drhtaj žaluzina.

Snivah noć zelenu, punu snježna sjaja,
Zvjezdanim cjelovom kad se s mora slijeva,
Nečuvenog soka kruženja bez kraja,
Plav i žuti drhtaj fosfora što pjeva.

Slijedio sam vale, poput krda zloga
Kako o hrid biju i po više dana,
Bez pomisli da bi Marijanska noga
Ukrotila bijesnu njušku oceana.

Viđao sam, znajte, čudesne Floride
Gdje u oči tigra s ljudskom puti pada
Odsjev cvijeća, duga što se nebom vide
Napete ko uzde iznad sinjeg stada.

Ogromne sam bare gledao gdje gnjije
Levijatan usred vrše što ga sputa,
Vir gdje vrelom strujom u bonacu rije
I daljine što ih sivi ponor guta.

Led, srebrno sunce, sedefaste vale,
Žarki svod i brodski trup sred smeđe struje,
Gdje ko grane crna mirisa već pale,
Pune nametnika, orijaške guje.

Poželjeh pokazati djeci sva ta čuda,
Pjevajuće ribe, zlataste orade.
Morske pjene cvat bje kruna moga truda,
A snažni mi vjetar katkad krila dade.

Al ponekad, shrvan skitnjom na svom putu,
Razdragan sam slušo more kako ječi,
Vješajući na me pjenu crno-žutu;
Katkad bijah nalik ženi koja kleči,

Lutajućoj hridi što na sebi njiše
Modrookih ptica nečist, žagor glasan;
I dok lutah, preko užadi sve tiše
Klizali su vali davljenike na san.

Al ja, izgubljeni brod što s kosom kiše
U eter bez ptica s uraganom ode,
Te Hanzine lađe, ni Monitor više
Neće mu izvući pijan trup iz vode,

Slobodan, tek s trhom ljubičasta dima,
Ja, što provom param rumen zid visina,
Nosim omiljena jela pjesnicima
Od sunčevih trava i azurnih slina,

Koji hitam, posut iskrama planktona,
Luda daska s pratnjom hipokampa tamnih,
Dok pod maljem Srpnja pada poput zvona
Tamno-modro nebo u vir voda plamnih,

Koji drhtim, čuvši jecaj iz daljina
Behemot i gusti Maelstrom kad se pare,
Ja, vječiti tkalac beskrajnih modrina,
Sad evropske žalim lukobrane stare.

Vidjeh nebo kada zvijezdama se pali,
Bunovno, veslaču pristupno i drago:
Zar te ova noć snom izgnanstva zali
Jato ptica zlatnih, o buduća Snago?

Ali znam da odveć plačem. Svi već znadu
Gorka sunca, grozne lune, bolne zore.
Trpka ljubav pijanim mrtvilom me nadu.
O da kilj mi prsne, da me poždere more!

Kad za evropskom me vodom želje snađu –
Vidim crnu lokvu pred mirisno veče,
Kad čučnuvši kraj nje, tužno dijete lađu,
Krhku kao leptir, pušta neka kreće.

Vali, otkada vaša nemoć me ne satre,
Ja ne mogu tragom dereglija poći,
Prolaziti slavom zastava i vatre,
Niti podnijeti mirnih luka strašne oči.

[Kalina]

Artur Rembo (fr. Jean Nicolas Arthur Rimbaud) (Šarlvil, 20. oktobar, 1854 - Marselj, 10. novembar, 1891) francuski pesnik koji je ostavio izuzetan uticaj na simbolističku peoziju, a smatra se i pretečom nadrealizma. Rođen je u Šarlvilu (sada deo Charleville-Mézières) u Ardennes departmanu u severoistočnoj Francuskoj. Počeo je da piše stihove sa petnaest godina. Više puta je bežao od kuće, živeo razuzdano, a neko vreme je živeo u Parizu sa Polom Verlenom sa kojim je imao i ljubavnu aferu .

U maju 1871. Rembo piše “Lettre du Voyant” Polu Demeniju u kojem iznosi svoje viđenje pesnika i poezije (pesnik mora biti “kradljivac vatre”; on mora sići u tamne regije podsvesti da tamo otkrije pravo čovekovo ja, koje se bitno razlikuje od spoljašnjeg, stilizovanog, društvenog ja). 1872. odlazi sa Verlenom u Belgiju, pa u Englesku. Svađaju se, rastaju zatim ponovo sreću u Briselu, gde ga Verlen ranjava metkom iz pištolja.

Napisao zbirke pesama:

- Iluminacije (1872-74),
- Sezona u paklu (1873).

Sa devetnaest godina, “rekavši sve što je imao da kaže” prestaje sa pisanjem poezije i nastavlja svoju životnu pustolovinu kao skitnica, trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva. Iz Afrike se vraća u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije noge.

[Goga]

Samoglasnici



A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,
Zatoni sene: - E, koplja gordih santi,
Belina cadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;
U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom sticu ucenjaci;
O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Andeli i svetovi blude,
- Omega, Ociju silnih modri zraci!


Zvezda ti uli rumena svoj sjajni plač u uši,
Beskraj ti beo razli niz slabine svoj tok,
Na dojke ti se more biserom ride sruši,
Čovek crn iskrvari uz vladarski tvoj bok.

[Kalina]

Večnost

Nađosmo opet. - Kog?
Pa Večnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom sunčevom.
Stražarska moja dušo,
Promrmljajmo priznanje
O ništavilu noći
I o tom ognju danjem.
Sad spona ljudskih mnjenja
I opštih oduševljenja
Na tebi više nema
I ti letiš prema.
Jer, satanska žeravice,
Nestrpljenje smiri
Jedino ona Dužnost
Što se iz tebe širi.
Tu orietur pada,
Tu više nade nema.
Strpljenje, nauk vlada,
Muka se samo sprema.
Nađosmo opet. - Kog?
Pa Večnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom sunčevom.