Bela Hamvaš (Béla Hamvas)

[alpinista]

DVADESET PRVO PISMO

Sada već izgleda da je beznadežna sudbina ove zemlje. Tavori kao beznačajan sluganski narodić, opljačkan, duhovno srozan, izdan od onih kojima je poverio svoju sudbinu, razbucan od onih od kojih nije umeo da se odbrani, zaosatao, okapa kao proleter, s propalim seljacima, s pokvarenim plemstvom, s lakoumnim građanima, smrvljen će živeti pod još mnogo težim okolnostima nego u osamnaestom veku, i mnogo duže vremena nego pod Turcima. Oslobodio se, ali zamah svoje samostalnosti nije umeo da iskoristi, i nije uspeo da stvori svoju sudbinu. Nije greška vođa. Bespomoćnost naroda nije uspela da stvori vođu. Na licu mu se mešaju nezrelo detinjstvo i prestarela starost, još je zelen, a već usukan. I ovo vreme koje sledi potrajaće sve dok ne nestane svaka uspomena ovoga vremena. Ništa ga neće moći spasti, ništa, ni novac, ni vlast, ni duh. Šta sve to može da znači ako je život u klici izumro? Koga može pozvati za to na odgovornost izvan sebe sama?

Otkuda to znam? Otuda što sin Visina živi u osami. Individualni život ne može se ostvariti bez zajednice. Ne samo velikog čoveka, već ničiji. Nemamo pesnika, jer nemamo potrebe za njim, a nikada je nije ni bilo. Nemamo velikih ljudi, kraljeva, mislilaca. Svi mogu biti plodni samo u sadašnjici. Sadašnjica? Samo uvek prošlost i uvek budućnost. Uvek smo se bojali, uvek propuštali, a ubijeni tren, krv bogova je iscurela i pretvarala se u otrov. Samo sada i ovde i danas. Nikada, razumeš? Nikada više. Nismo imali u sebi odvažnost snova. Nije bilo trenutka, i Mađari su se uvek gubili. Svaka sudbina se gubila u nezajedništvu, gasila se i gušila.

Šta to znači što nema zajednice? Kao čelične kopče nužnosti celinu sačinjava fakt i stvarnost. Nema procvata, jer nema veličine. Ali veličine nema zato što nema naroda u kojem bi se ostvarila. Ali zašto nema naroda? Zašto ovde mora da bude smrvljena svaka sudbina? Jer u ovoj zemlji nema Ti.

Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisam imao prijatelja i ljubavi ne zato što sam mnogo zahtevao, nego zato što nema ljubavi i nema prijateljstva. Onaj ko je našao, nije našao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, nego obmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i očajno stenjanje koje se stropoštalo samo u sebe, što je naša istorija, svačija sudbina, maloga i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, ne znam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde može da trijumfuje život ako ne u tebi, ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da živim ako ne u tebi? Ostvarivanje ljudske sudbine bez zajednice nemoguće je, a ovde nema zajednice.

[tetkaD]

Bela Hamvas (Hamvas B�la, 1897-1968 ), mudrac, esejista i romansijer. Zapostavljen i potisnut mislilac ciji svi rukopisi jos nisu dostupni, ali se polako objavljuju i sve vise smo svedoci da ce prosli vek u Madjarskoj imati jos jedno krupno, svetsko ime. Najznacajnija dela: kapitalna studija Scientia sacra, Duhovna bastina drevnog covecanstva (1988 ); zbirka eseja Patam I-III (1992-93); romani Karneval (1985), U odredjenom pogledu (1991), Naime (1991).

[alpinista]

DVADESET DRUGO PISMO

Evo korena ravnodušnosti. Kažu da je prednost, čak velikodušnost što su ovde jedan pored druge mogle živeti konfesije i religije i nacije. To se naziva prednost. To nije strpljenje, nego ravnodušnost. Mađar nema osećanja prema onome što drugi čini i misli i kazuje i živi. Nije to velikodušnost, već nikada ne zna šta je Ti. Nikada ovde nije bilo povezanosti među ljudima. Ovo je zemlja gde se ne zna šta je to skupa i šta je to zajedno. Uvek su izdavali jedni druge, s osobitom naklonošću strancima. To je smisao toga što su vekovne vladavine bile u rukama stranaca. Ko ih je pustio i ko pozvao? Ubeđen sam u to da ako Turci i nisu pozvani, veoma su se dobro uklopili u nečije računice. Ali ovde niko nije mogao biti on sam pre svega zato što se sudbina može ostvariti samo u drugome. Zbog toga ovde niko nije bio on sam. Zato ovde nije bilo velikog pesnika i velikog mislioca i velikog kralja. Međutim, ravnodušnost nije krajnji koren. Izvire dublje: iz toga što nema prijateljstva i nema ljubavi i nema zajednice i nema naroda - nema Ti.

Zato ovde nema duha sopstvene zemlje, i nema ničega što bi trebalo da šikne iz zajedničkog. Duh, život, država, zajednica, poezija, zakoni mogu biti rezultati zajedničkog života naroda, a od tih rezultata žive potomci, neprekidno ih iznova stvaraju time što njima žive. Niko nije dospeo na onaj stepen zrelosti da stvori veliko. Ovde se može sazreti samo na jedan jedini način, onako kao na zvezdi bez atmosfere, ali to nije život, već izolovanost i izuzetak. Nedostatak Ti čini nemogućim sve veze, i svaki odnos se sasuši. Zajednička misao je iščezla. Svako je sam. Pojedini Ja otrguti jedni od drugih, sami se mrve, ravnodušni prema svakome drugom, u sebi se rastaču, jer nema niko oko njih, jedni na druge škrguću iz tamnice Ja, a ova škljocanja zuba izviru iz muke osamljeništva. Svi "sede u Velikoj Seni - živi u smrti" - posebno, bez povezanosti - "kao hodočasnik skriven u pustinji, napustivši svet, samo sam sedi - ne znajući šta ga privlači".

A u ovoj zemlji život rešava to ko zaklanja ravnodušnost koja izvire iz nedostatka Ti, i ko je otkriva. Jer je domovina ona velika i sveta laž koja sve zaklanja. Jeste, oni su veliki sinovi domovine. Domovina je važna samo tamo gde nema zajednice, nacija je zastava samo tamo gde je zaklonjena, pa o naciji ne može biti reči, nema ni domovine, ni nacije, ni naroda. To je velika obmana, u kojoj treba sudelovati, inače bi postali svesni naše osamljenosti. I šta bi onda bilo? Šta bi bilo ako bi se probudili da smo bez domovine i bez naroda i bez nacije. Ono što izgleda zajedničko, to je poplava velikih fraza nastala iz poricanja nedostatka zajednice. Premostiti je treba na taj način ako je već nema, neka bude bar njen privid. Jedino se u zajedenici može živeti, i ako je nema, iznad ravnodušnosti treba nalagati naciju i narod i domovinu.

To je značenje duha ovde; književnosti, umetnosti. Zbog toga postoji značaj samo domovine, zajedničke obmane, u čemu se svi slažu da postoji, jer je nema. Zato je tako strašno važna čast nacije i ljubav prema domovini, s čime se uvek može izaći i recitovati, to je ono što još može da bude zaborav.

[tetkaD]

Filozofija vina ili Anatomija zanosa Bele Hamvaša


Svako ko želi da spozna delić čudesnog sveta Bele Hamvaša, mora biti spreman na putovanje kroz slojevite sfere kognitivnog i emotivnog, putovanje koje je istovremeno naporno i lako, zbunjujuće i otrežnjujuće, setno i vedro, beskrajno i kratko, izvesno i neizvesno – sve u zavisnosti od samog putnika i njegove sposobnosti da se otisne na put ka dubinama sopstvenog bića. Kako najbrže do cilja? Uz pomoć „božanstva i genija vina“ – poručuje Hamvaš u svom lapidarnom traktatu o vinu, svojevrsnoj poetici ovog Bahusovog napitka. Šta putnik još treba da zna? Da će se družiti sa Čuang Ce-om, Li Taj Po-om, Tu Fu-om, Homerom, Anakreontom, Sapfom, Platonom, Lukijanom, Epikurom, Horacijem, Origenom, Rableom, Montenjom, La Brijerom, Helderlinom, Novalisom, Danteom, Židom, Džojsom, Lorensom, da će u jednoj ruci nositi Stari zavet, a u drugoj Hiljadu i jednu noć, da će uz njega koračati Til Ojlenšpigel i Nasradin-Hodža. U takvom društvu – a to su Hamvaševi izvori i uzori, i u diskretnoj i apsolutno neizbežnoj pratnji Save Babića, Hamvaševog neprikosnovenog prevodioca i tumača, na put se polazi iz znatiželje, a na cilj pristiže oplemenjen, preobražen i „očarane duše“ – kako bi rekao Romen Rolan.


Hamvaševa filozofija vina je „molitvenik za ateiste“, za one siromašne duhom kojima je potrebna pomoć kako bi okusili stvaran, realan život. Tako specifičnom auditorijumu autor se obraća čista srca, vedro i jednostavno, ali direktno i, često, ne birajući reči kojima karakteriše one ispunjene zabludom, strahom i samoobmanom. Ne želeći da ih nasilno menja i podučava, Hamvaš se opredeljuje za suptilniji književni i filozofski diskurs – za satiru kao osnovni ton, za metaforu, metonimiju i simbol kao pesnički izraz, za izvođenje dokaza i logičko zaključivanje kao filozofski pristup. Ta čudesna i neponovljiva Hamvaševa alhemija, mešavina poetskog, egzaktnog i spekulativnog, u stanju je da nenasilno, gotovo nadčulno preobrati i najortodoksnije nevernike, vodeći ih nepogrešivo ka cilju – ka samospoznaji i oboženju, ka „spiritualnoj esenciji Jednog“.

Kompoziciona struktura „Filozofije vina“ zasnovana je na tri ontološke celine. Kod Hamvaša ovo trojstvo dobija viši smisao: „svaka dobra knjiga raščlanjena je na tri dela“, trojka je „savršena deoba“ , a i „broj vina je trojka“. Sklon izvođenju logičkih zaključaka, pisac ide dalje u objašnjavanju dubljeg značenja broja tri. U igru, verbalnu i intelektualnu, koja ima prizvuk čarolije, ulazi sada planeta Saturn kao „simbol velikog primordijalnog rajskog poretka“ – kada je svako biće i svaka stvar bila na svome mestu i kada je nepomućena sreća vladala svetom. Ova planeta povezana je sa trojkom koja označava meru, a samim tim i sa vinom koje uzdiže čoveka iz sveta poremećenih vrednosti, haosa i entropije u univerzum reda, sistema i sklada, u „poredak zlatnog doba“. Red je ključ uspostavljanja smisla, put ka Jednom i Jedinstvenom. I tako neprimetno uranjamo u filozofiju vina.

Prvi deo ove čudesne sinergije poetskog i filozofskog koncepta posvećen je univerzalnom značaju metafizike vina u čijem je fokusu vino kao „natprirodna stvarnost“. Intelektualni pandan ove faze, koja bi se mogla nazvati paradigmom vinskog obreda, je period pre potopa, kada je čovečanstvo još uvek samo sanjalo o vinu. U tom kontekstu, vino je jedna od brojnih maski onog uzvišenog Jednog. Tu masku razotkrivaju i dešifruju naša usta jer su ona izvor neposrednog čulnog iskustva. Oni koji žive apstraktnim životom, u sferama teorijskog i u skladu sa principima i „lošom religijom“ , a to su ateisti u najširem smislu reči, sputani su i uplašeni. Hamvaš im prepisuje vino kao najbolji lek za bolest duše i otrov uma – napitak koji je „najviši akt milosrđa“ jer nas nepogrešivo vraća izvornom životu, onoj opijenosti, nesvesti, lakoći postojanja i vedrini kao najvišem principu mudrosti. Anđelak koji obitava u svakom vinu, spajajući u sebi čulno, erotsko i spiritualno, postaje tako deo našeg bića.

Drugi deo uputstva za prihvatanje „dobre religije“ bavi se vinom kao prirodom. U ovom tematskom krugu vlada sklad između deskriptivnog i spekulativnog. U istorijskom kontekst taj period odgovara sađenju vinove loze – kada san postaje stvarnost. Pred čitaocem se otvaraju beskrajni, idilični predeli Arkadije u kojima se vina dele na plavokosa (bela) i tamnokosa (crna), muška (suva) i ženska (slatka), na jednoglasna i višeglasna, simfonična, logična, mistična, vizuelna i akustična, na ona koja teku s desna na levo i s leva na desno, na društvena i usamljenička. Ovaj vatromet auditivnih, olfaktornih i vizuelnih utisaka samo je uvod u „anatomiju zanosa“ čiji je koren ljubav. I onda sledi zaključak: „Vino je tečna ljubav, dragi kamen je kristalizovana ljubav, žena je živo ljubavno biće“. S takvim nepobitnim stavom Hamvaš preobražava nevernike u ljubitelje vina iz Čengeda, Šoltvadkerta, Čopaka, Arača, Šomođa, Fonjoda, Berenja, Mora, Vilanja – rukovođen, očigledno, lokalpatriotskim vinskim zanosom. Tako nastaje katalog univerzuma vina, jer „svako brdo je ceo kosmos“.

Treći deo anatomije zanosa posvećen je vinskim obredima – kako, kada i gde piti. To je period „pretvaranja vode u vino“, poslednja vinska molitva. „Istorija sveta će se približiti svome kraju“, zaključuje Hamvaš, „kada iz bunara bude oticalo vino, kada iz oblaka bude padalo vino, kada se jezera i mora pretvore u vino“. Jedini zakon koji u tom svetu slobode, sreće i uživanja treba uvažavati jeste da se vino pije bilo kada, bilo gde i bilo kako. Isti principi važe i za ljubav. Kad se prihvati ovo pravilo, može se razmišljati o nijansama: o tome da li su „kestenje, hrizanteme i mlado vino“ ono najbolje, ili je to slanina i zelena paprika, ili možda riba, koju, zapravo, vino najviše voli; da li je bolje piti na verandi u sumrak, ili na uzvišici jer „vino voli da gleda odozgo“, sam ili u društvu. Jedno je sigurno – može se piti bilo gde samo bez sakrivanja. Jer to osećanje zanosa treba obelodaniti, podeliti, darivati da bi bilo uzvraćeno. Kao i ljubav, uostalom. Već opijeni „lenjim, koketnim i brbljivim vinima“ saznajemo da „ispravno pije vino samo onaj ko je dobio vaspitanje od muza, ko stalno čita pesnike, ko bar sluša muziku ako je već ne komponuje i ko uživa u slikama“.

I na kraju molitve, vodiča, poetike, kataloga, poeme, traktata – jer sve to jeste „Filozofija vina“, bar u onom prvom površinskom krugu tumačenja – Hamvaš poručuje onima koje želi da prosvetli, da ih podstakne i oslobodi okova apstraktnog življenja: „Postoji jedan jedini lek: živeti neposredno … zaljubiti se … dobro jesti … i piti, piti vino, vino, vino“.

Poslušajmo ga, ostalo će srediti vino.

Svetlana Jančić

izvor

[alpinista]

DVADESET TREĆE PISMO

Prekinuo sam. Sišao sam u baštu i okopao kukuruz. Usput sam pokupio opale jabuke, i nekolike pojeo. U zeleni se opet razmnožio bagrem, krčim ga. U jendeku raste hmeljka. Otkinuo sam struk i ispleo venac. Kako bi dobro pristajao na glavu neka žene koja gore u kući posluje, povremeno proviri da vidi šta radim, kao što se i ja povremeno oglasim: šta je? Treba li šta? Ona bi rekla da ne treba. I bilo bi lepo, jer sam joj čuo glas. Nema. Niko, niko.

Uzimam pušku i odlazim u šumu. Sunce je već na zaklonu, fazani u ovo doba dolaze na izvor. Tiho koračam po zimzelenom bršljanu i suvom lišću. Šipak je već sasvim crven, trnjina plava. Čujem kako lagani vatar zanjiše drveće, i pada orah ili kesten. Berem struk bršljana i splićem venac. U međuvremenu prnu dva fazana. Neka lete. Hmeljka i bršljan - žena i muškarac, hmeljka koja vri i fermentuje, nabrekla, za hleb, svaki njen rod je poput narogušene kvočke, sasvim ženski venac, venac majke zemlje. A bršljan je ukrotitelj tigrova Dionis. Gore iznad izvora nalazi se litica, tu postavljam dva venca jedan pored drugoga. I u tom trenutku se smirujem. Bogovi su primili moju nesvesnu žrtvu i ugasili u meni uzburkanu strast. Opet sam mogao da sednem pred izvor i da pogledam dole na ravnici, bez gorčine, udaljene svetiljke. Najviše je ako mogu da ćutim. I ako se uz to još i smešim, postao sam kao grožđe.

Silazim, od nekoliko grozdova cedim mošt, i ispijam. Zatim sednem na stepenice ispred trema, i ne radim ništa. To mi je najomiljenije zanimanje. Čak i ne mislim. Nemam o čemu. Ono što sam mogao već sam jednom promislio. Čuju se noćni šumovi šume, ptice i zečevi se vrpoplje po svojim gnezdima i logama. Ponekad tihi pijuk ili prasak grančice. Možda se muva jež. Šišmiši prohuje kroz sumrak, šaraju poput tamnih iskri. Noćni leptiri. I cvrčci. Kakva tišina. Ranije sam preveo Sapfinu strofu od četiri stiha:

Mesec je skliznuo s neba,
Slede ga već i zvezde.
Protiču sati. Ponoć je.
A ja, oh - spavam sama.

[alpinista]

DVADESET ČETVRTO PISMO

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez Ti tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom Ti-žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo Ja.

Možda ćeš još razumeti.

[alpinista]

DVADESET PETO PISMO

Upravo sam se vratio s Tarimenom s pijace. Dobro smo bili natovareni obojica. Skinuo sam s njega tovar i pustio ga. Toliko se umorio da neće da jede, legao je ispod žbuna i drema. Ja se ispod oraha zabavljam ovim pismom. Danas ne kuvam, od juče mi je ostalo jela, i na dobroj hladnoći je u pordumu.

Dok sam koračao za magarcem dole i gore, palo mi je na um ono što sam već davno mislio, možda kao dvadesetogodišnjak, o mađarskom jeziku. Premišljao sam o tome zato je teško prevoditi s mađarskog na evropske jezike? Nisam mislio na velike jezike kao francuski, engleski ili španski. Ti jezici su stvaralački i živi jezici, s takvim obiljem naviru odnekuda da se drugi jezici s njima baš i ne mogu upoređivati. Stvaralački duh i jezik se ne mogu odvojiti jedno od drugoga. Reč stvara duh, a duh reč. I ovi jezici su, upoređeni s nama, duboki kao okean, i ključaju kao vulkan. Misao, forma, kultura, duh neposredno izviru iz njih. A mađarski na ovim jezicima najčešće zvuči kao nerazumljiva buka na plemenitom instrumentu. Naš jezik retko ima perspektive, ne ume da se zažari, ne ume da lebdi. Kako bi se mađarski mogao prevesti na ove jezike, na ove plamene i poletne i raspevane jezike? Ali mađarski loše zvuči čak i na jeziku nekog malog naroda, kao u norveškom ili srpskom. Stepen života jezika je onakav kao naroda. Tako sam shvatio siromaštvo našega jezika ne u formi i zvučanju, nego u stvaralačkoj snazi. Često sam imao osećanje da govorim mrtvim jezikom. Jezik s drugog sveta. Nekog izumrlog naroda koji više nigde ne postoji, ili postoji ovde samo zbog čudne nemoći, jer ne stvara ništa zbog čega bi vredelo čuvati ovaj jezik. Naši spomeni su stari samo četristo godina, ali je jezik za tih četiri stotine godina na očigled postao siromašniji. I tada sam pomislio, siromaštvo nije što se mađarski ne može prevesti na strani, nego što se strani ne može prevesti na mađarski. Verovao sam tada da se mađarski ne može misliti, osećati, pevati, mađarski nije most između Ja i Ti. Na mađarskom se čak ne može ni sanjati. Zašto?

[alpinista]

DVADESET ŠESTO PISMO

Hteo sam još da govorim o izgubljenom mitu Mađara. O izgubljenom mađarskom heroju, o junačkom spevu, o izgubljenom mađarskom junačkom dobu, o svemu onome za što ne znamo ni da li je postojalo ili nije, i kada je izgubljeno, zbog koga i zašto. Treba li još o tome govoriti? Da li je ovde ikada bilo junaka i junaštva? Da li je ovde bilo junaka za kojima su kucala sva srca? Da li su negda ovde činjana velika dela, sem uzajamnog nabijanja na kolac i oslepljivanja? Da li je ovde postojao mit za koji se nije ispostavilo da ga je drugi narod sanjao za sebe i kod nas je samo postao kao religija, oblik vladavine, odeća, pronalazak, umetnost i novac. Zašto?

Postoji jedan mit, njegov pravi smisao, pak, nije dobro razlagati. A sve u svemu to je ovoliko: zemlju su osvojili Huni, Atila je umro i za nekoliko godina veliko carstvo se raspalo. Niko ne zna ko su bili Huni, ali su Mađari osećali da su im srodnici. Odgonetka mita: na ovome mestu gde mi jesmo, teško je živeti. Ova zemlja vukla je bar na pet strana. I Mađari su je samo tristo godina održali ujedno. Prekodunavlje gleda na dugu stranu od Erdelja, od Felvideka, Alfelda. Kao da i ne spadaju zajedno. Teško je ovde održati državu. Nikada ovde nije bilo jedne države, uvek bar četiri. Čak ni Rim nije mogao da osvoji sve. A i sam narod naginje rasturanju. Zašto?

Vojni pohodi, Turci, osvajanje, strana vladavina, verski ratovi, unutarnji razdor, stranci naviru s juga, sa severa, sa zapada, mrcvare jedni druge i one koje ovde zateknu. Zašto?

Jednom je ovde boravio stranac koji je rekao da je ova država calkgwni. Zavetrina, mlakost. Ako čovek dođe sa severa, sunce je sjajno, ako s juga, ono je nejasno, nalazi se na sredini između juga i severa. Ima neke mile i mirne čari u tome što se u ovoj polusvetlosti zelene krošnje drveća i talasaju blagi bregovi, voda sneno blista, a u vazduhu se uvek belasa pramen magle, kao da smo u predvorju drugoga sveta. Čoveku se u ovoj halkionskoj polusvetloj, tihoj zemlji bez vetra pridrema i spava opušteno. Ovde se ne može sasvim razbuditi. Ovo je mesto osame. Iz trstika provire ledene ptice i na glatkoj vodi jezera, kao na staklu, svetli žuto sunce. Ovo je zemlja usnulih, poluživih, gde se ljudi i ne bude iz sna, i tako umiru. Zašto?

Sve je to u vezi: zemlja smrti, bezvetrica, polutama, bez zajednice, mrtvi jezik, bez događaja, ravnodušnost. Zbog toga istinski glasovi ovde nisu oni koji bude iz nazrelog lebdenja život-smrt, nego oni koji stenju kao sablasti. Istinski glasovi su oni koji se stapaju s ovom polutamom i hoće da poverujemo da postoji sve to čega nema, domovina, istorija, junak, vernost, život. Da zaboravimo gde čovek ovde živi. U stvarnosti ovde svako ko je nje svestan, smesta bi trebalo da umre, kao što je umro onaj ko je to znao. Mađarska opijenost jeste kada se iščupa iz ove stvarnosti-fatamorgane i za trenutak poveruje da ono što živi ipak je samo život: postoje prijatelji, braća, domovina, zemlja, zajednica, narod. Kada ume da zaboravi kako u predvorju podzemnog sveta i u svojoj rastočenosti rastopljen spava. Istupio je iz njega i za trenutak može da poveruje da postoji Ti, postoji drugo, postoji svet, postoji zajedničko. Mađarska opijenost uvek je zanos osamljenog čoveka - onoga koji sam sedi za stolom, kao Bešenjei, "živ u smrti". Poveruje da ovde postoji zajedničko i skupa, da postoji ono čega nema i nikada ga nije ni bilo, a neće ni biti. Zaboravio je sebe i otuda sada već zna da mu ne može pomoći niko i ništa. To je druga strana ravnodušnosti, divlji skok u sve ono što izgleda zajedničko, opšta stvar, opšte i opšte, uvek opšte, ovo je zanos ovde, koji nagoni na zaborav da se postoji. I obara svakoga ko se usudi da kaže istinu. Svejedno. Opije se i Ciga mu cvileći na uvo svira. Zašto?

[alpinista]

DVADESET SEDMO PISMO

Možda sada već razumeš zašto sam govorio o opasnosti osame. Lako je tamo dole. S kakvom se stvarnošću tamo čovek boči? Stotina nema takvu težinu kao ovde jedan. Teško se u ovim mislima ne slomiti. I sem Bešenjeija ima dovoljno primera. Ako stignem samo dovde, i mene bi čekala takva sudbina, ludilo ili oboljenje srca. Jer je ovo još sve sama provalija i tama i pobuna. Ali sam ja pošao dalje. Na sve sam rekao: da. Odnosno da. Otkuda ovde ravnodušnost? Zašto nema zajednice? Zašto ne živi moj Ti? Zašto ovde živi u laži svako ko želi ljubav ili prijateljstvo? Otkud polutama i bezvetrica? Zašto? Ova zemlja nema bogova. Zato narod nema bogova, zato je bez domovine, bez zajednice, zato se ovde ne blista sunce bogova, ne struji vazduh, nema junaka, nema sudbine, oštrice, sam, posebno, mrtav je jezik, sam u sebi razbucan -, zato je ovo predvorje Hada, mesto razorenih veza, mesto koje je ispalo izvan sveta: bezbožnička zemlja.

Osobina mesta pripada narodu: narod pripada mestu i mesto narodu. Zbog toga ovde nema mita, nema velikog čoveka, pesnika i mislioca. Šta je to nešto što se naziva velikim? Biti veliki znači dovesti bogove. Veliki čovek je ????????. A ovde niko nije mogao biti veliki. Ovde ne nastavaju bogovi? Kako je moguće? Ta hiljadu godina ovde je hrišćanin. Ne. Hrišćanstvo je dospelo ovde kao institucija, ne kao religija. Bilo je politika koja duboko i tamno bezverje Mađara nije ni dotakla čak ni danas. To ne isključuje spoljašnjosti. Naprotiv. Precizna spoljašnjost je uvek sumnjiva, naročito tamo gde sve zavisi od spoljašnjosti. Ta cela uzajamna pripadnost po spoljašnjosti je ovde puki privid, svako živi razdrešen od drugoga, samozavaravanje, očaj, jedna vrsta poremećenosti, samozaboravna opijenost da postoji ono čega nema.

Narode ne stvaraju kraljevi, nego pesnici i mislioci, i stvaraju ih tako što im dovode bogove. Jedan narod ne započinje da živi u zajednici i u uzajamnoj pripadnosti onda kada nastupi osvajač, nego kada se oglasi pesnik. Verešmarti je to znao kada je stvorio Hadura. Ali to je bio bog prošlosti, zakasnio je hiljadu godina, i nije mogao da ostane živ, ma koliko da je bio lep. Nama su danas neophodni drugačiji bogovi, nismo više lutalački konjanički narod, nego ovde stanujemo, odnosno ovde bismo stanovali ako bismo negde stanovali. Na ovoj usnuloj zemlji s bezvetricom i polutamom stanuje bezbožni narod, posvećen od svetskih sila, zato ovde svako živi posebno i sam, i drugoga ne razume, zato mu je jezik tup, i zato ga razbucaju susedi i avanturistički osvajači, bilo odakle da stižu. Samo da je bar prokletstvo, kao što je verovalo nekoliko ushićenika u 16. veku. Bar da ovuda hodaju krvave senke Erinija - ali čak ni one.

Kakva tišina, kakav spokoj! Koliko hiljada godina već kako se ništa dogodilo nije?

[alpinista]

DVADESET OSMO PISMO

Uvek si sumnjao kako mogu u svojoj osami da živim bez gorčine. E pa, mogu li biti još gorak u posedovanju znanja? Mogu li se buniti? Može li me još nešto boleti? Postoji jedan stepen znanja koji je etarski, možeš mu se rugati, slomiti se o njega, besneti zbog njega, proklinjati ga, a znanje ni da mrdne, i smeši se. Kao nebo. Najveće istine su lake i proste i čiste i uvek se smeše. I svestan ovakve istine iz čoveka iščili svaka tuga, zavist, bol, osveta i gorčina. Ne može se više do videti. I ako čovek sve vidi, postaje vedar. Ovo je vedrina svevideće osame za koju sam sazreo.

Nisam izrekao mnogo više od onoga što sam kao dvadesetogodišnjak mislio kada sam se pripremao na put u Englesku kako bih mogao da namirim svoju herostratsku strast. Ali nisam otišao. Zato nisam. Već i tada sam znao ovo, ako i ne ovako razuđeno. I zato ne marim što ne živim na obali mora, što sam toliko želeo, ne živim tamo u svetlosti, pod vladavinom Posejdona i Apolona i Dionisa, nego ovde, u ovom halkionskom predelu. Takav je narod koji nema bogova. Moj život je minuo u tome da ih pronađem i dovedem. Uspelo? Takve stvari čovek ne može znati. Ne mogu sebe da pogledam spolja. A i neću. Moje je mesto ovde u meni, ne znam šta sam učinio za druge, samo šta sam učinio za sebe. Nisam nikoga dobio, ni ljubav, ni prijateljstvo. Delo mi se izgubilo. Ali imam osamu i vedrinu, i za sebe sam se ostvario. Moji bogovi su bezimeni moćnici, tako su veliki da im je svako ime tesno, još su veoma novi i snažni. Doveo sam ih, nikome nisu bili potrebni, pa ja živim s njima. Da li je time usledio preokret u životu zemlje? Ne znam. Ja sam sin visina, i donosilac bogova. Ostalo nije moja stvar.