bellissima

Nisam je videla od bombardovanja.
Cula sam svasta o njoj,nisam bila od onih, koji su se cudili i zgrazavali,njenom odlukom da vodi zivot kako ona hoce.Samo bih se ponekad upitala, zasto joj je to trebalo.
Mogla je da ima svet pod nogama.
Da je htela ...

Srele smo se danas, posle deset i kusur godina.
Ona i ja, na istoj autobuskoj stanici, do koje smo nekad znale ici peske, kako bi sto vise vremena imale za pricu.
Ona i ja,nekad nerazdvojne danas ...

Citam Bombicin blog, tema prijateljstvo.
Hm ...
Pa sam se zamislila.
Imam li pravog prijatelja, onako pravog, u vatru ako treba.
Imam.
Njih dve, Lelu i Su.
Znamo se citav zivot.

Prvo smo se igrale sa lutkama,pa bojazljivo krenule u prve izlaske.Potom i neke zore docekivale u kafanama.
I lumpovale.
I letovale.
I zimovale zajedno.
Kad se setim samo, jedan dan bez njih.
Smak sveta.
I okumile smo se. ...

Gledam danas ove blogove.
Pa se ne mogu cudu nacuditi.
Razumem ja raspale te emocije,tuge, besa, ljutnje ili cega vec pa da ne bi udarao glavom o zid ili nesto slicno, izbacis iz sebe svu tu ogromnu kolicinu negativne energije.
Ili naidju dani kad shvatis prolaznost vremena i uzdisuci se setis onog perioda kad si bio srecan, ma presrecan, a tada toga nisi bio svestan.
I onda krene red slova, pa red suza, red slova, malo osmeha, pa onih setnih secanja, eh da su mi one ...

Pijem kafu i virkam kroz prozor.
Kisa se predomislja da li ce nas posetiti ili nece.
I to njene neckanje, obavija mi sivilom, ovo podne, koje sam mogla mnogo kvalitetnije iskoristiti.
I naviru mi neke blesave misli, dok gledam kako se kod komsije uveliko zida i dize se jos jedan red blokova oko kuce u ogradnom zidu.
Nebu pod oblake.
Pa se pitam gde nestadose ona vremena i kad su tarabe zamenjene ovim zatvorskim zidovima, gde komsija, komsiju ne moze da cuje. ...

Reci ponekad znaju sve da pokvare,a cutnja vodi u zaborav.
Gde si ti izmedju toga?
Reci ne postoje,iako mi je nekad bilo tako lako, poigrati se slovima i napraviti sliku.
Svako secanje na tebe, budi te slike, ozivljava ih, a reci beze, jer pravih, kad si ti u pitanju, nema.
Ni slova, da se igram i sastavljam.
Vec odavno nema igre za mene.

Prolece je, jos jedno u nizu.
I ovo bez tebe.
I sva naredna sto dolaze,donece miris zove i suncana ...

Opet kisa.
Nalik na onu jesenju, sumornu, dosadnu ...
I opet ona kisa, kao onog dana , kada smo se sreli, tamo u tom malom zaboravljenom gradu.
Gradu nalik na sijaset ostalih.
Po nicem do tad nije bio poseban i svoj.
A vec godinama unazad, kad ulazim u njega, kod same table, koja mi pozeli dobrodoslicu, u meni zastane dah,u meni se probude secanja.
Misli polete.
Zaborav ne postoji.
I opet ti.
Necu vise o tebi, samo jos ovaj put.
...

Kao tracak svetlosti, koji sam ugledala na kraju tunela.
Kao svez povetarac.
Kao iskra, koja donosi nadu.
Dosao si.

Koliko je samo godina proslo, jeseni i leta su se smenjivali.Koliko je samo bilo drugih ociju,nekih drugih osmeha i mirisa.
I nadanja.
I beskraja.
I ulica, onih, kojim smo koracali.
I svetiljke stare,nase.
Uvek nase.
I nijedan nije bio ti.
Lose kopije.
U svakom sam te trazila.
A godine ...

Nesto me danas opet ka tebi vuce.
I necu da mislim, da se secam.
Teram misli sto dalje i dalje.
Ali uporne i potiskivane, vracaju se i ne odustaju.

Evo jos jedna godina bez tebe ...
Nekako zime su mi najgore i najbolnije.
Jer sam ih sa tobom delila ususkana, sad nemam sa kim.

Prosetah danas tvojim odajama.
Nista nije isto.
Nema tvog smeha, mirisa,nema tebe ...
Samo slika u uglu sa koje se smesis, onim detinjim ...

Eh te nove godine.

Kao dlanom o dlan, nizu se jedna za drugom i onda u nekom delicu sekunde osetis kako si star, kako si mrtav za sva ta radovanja.

A secam se nekad ...

Sa kakvim ushicenjem sam ih docekivala, ispracala stare, pa onda u ponoc kad se kazaljke poklope, cvrsto zatvarala oci, sa vec pripremljenom zeljom, da mi ne odleti u toj prvoj sekundi Nove godine.

I koliko vere u toj nekoj detinjoj zelji.
I nadanja.
I srece, ...

Zelim.
Ne zelim.
Hocu.
Ipak ne.
Ne znam ni sama vise, ni sta hocu ni sta necu, ni koliko mogu,ni da li mogu.
Lazes.
Znam.
Ne verujem vise ni slovce.
Sta cekam?
Ne znam.
Slabic sam mozda,znam savrseno ponekad da lazem sebe.
Plasim se.
Ne znam kako dalje i mogu li ja to izgurati.
Hocu li uspeti?
Boli.
I bolece, kazu oni sto su vec prosli kroz sve to.
Kazu isto da vreme zaleci sve i probudis ...