euridika

"Ja imam još 15 minuta."
"I ja imam još 15 minuta."
"Amsterdam?"
"Amsterdam."

Razgovor koji vodim sa momkom koji se stvorio pored mene pred minhenskim carinikom koji hoće i mora još jednom da nas pregleda-pogleda pre nego što nam dozvoli ulaz u EU iz tamo nekih krajeva koji nisu u njihovoj nadležnosti. Još nisu...

Onda ćemo da trčimo zajedno, kažem ja dok bacam ...

...i usporeni... Sporo i sporost spoznajem... Ne bih o datumima, ne bih o onome što je iza, ne bih ni mnogo napred, malo bih da se zadržim u ovom trenutku, da zaspim u njemu, da se probudim u njemu, nikakav poseban nije, samo bih malo da zaustavim tikatakisanje...

Svratila je tu noć sa nekoliko drugara do svog omiljenog bara. Nije joj se ni išlo, bila je mnogo umorna, pomalo bezvoljna, na kraj srca kako ona to često ume, ubedili su je oni koji znaju kako i oni koji znaju da je ponekada vredi ubeđivatu. Sedeli su, njih nekoliko i ona jedna, jedna drugarica, ali njihov drugar, sa kojim se šale i sa kojim pričaju i sa kojim se razumeju, mali pirat, sve samo ne usamljen kako joj se često činilo. Kada je bio njen red da ...

Čitav dan juče i čitavu noć me je gonila ova misao. Pitanja koja sam nosila sa sobom: šta to rađa mržnju i zašto se ne volimo (opet se stvaljam u isti koš sa nekim drugima), zašto nam smetaju oni koji ne misle isto kao mi?

Glupost, glupost rađa strah, a strah satire svaku zdravorazumsku konstrukciju. Taj neko drugi postaje neprijatelj i mi se pretvaramo u zveri (ili samo oživljavamo zveri u nama).

Bojim se ...

Ne spava mi se, a trebalo bi i mogla bih posle ovakve nedelje i znajući kakve me tek čekaju.

Biciklirala kao i svaki dan do sada. Nekada dozvolim sebi luksuz da posmatram ono što mi je na putu, da nisam strogo i isključivo fokusirana na stizanje do cilja što je pre moguće. Nekada je tu kiša i jak vetar, pa nije baš jednostavno biti otvoren za neku lepotu, više ...

Njih dvojica, pred supermarketom ispred koga prakiram moj biciklić, tamo je na sigurnom, mislim, njih dvojica i dve harmonike...

Svako jutro mi dan počinje sa tom melodijom, i u neko doba, kada se vraćam, dočekuje me neka nova poznata muzika i dva harmonikaša. Ne može se od sebe pobeći gdegod da si, probudi u meni neku žicu koja uvek iznova zaigra. Znam ih, fizionomija ...

Primila sam današnju vest, prošla sa tom mišlju kroz ovaj dan, koji mi je bio već dovoljno spakovan i smrežuran i bez vesti.

Još jedna zvezdica više na nebu i jedan nasmejan dečak manje među nama. Tuđa krivica i jedan tren i puj pike ne važi.

I tek u takvim momentima mi sevne kroz glavu dragocensot onoga što ja imam, a to je goli život. Malodušnost i nezadovoljstvo (robujem im često) se samo ...

Prošao je taj 5-ti, nisam ga zaboravila, ni obeležila, ne znam da li trebam, šta mi je doneo i šta uzeo, nisam baš sigurna. Udaljio me još nekoliko koraka od moje Srbije, koja je moja u meni nekako sneno i nesigurno, a nije moja po svemu kroz šta smo prošle nas dve zajedno, najčešće u debeloj zavadi. Iz daleka sve nekao blago i izvodljivo i nežno izgleda. Nežnost sam zaboravila, izgubila se negde usput...
Na taj dan sam čestitala ...

Volim ovaj Septembar, najsnažnije, moj je skroz. Izvlači se, ostavivši me, pomalo razočaranu ponuđenim. Moja su se htenja pojačala, žeđ porasla, malodušnost uzimala danak. Preživljeni novi potresi, drugačiji i intenzivniji, veliko iskustvo, motor za dalje. Male stvari me dobiju uvek. Jedna šoljica za kafu letela nekoliko hiljada kilometara da nađe jedan osmeh, i izmamila ga, zajedno sa suzicom, to obično ide tako. Jedno sunce ...

Radi li ovo čudo, kao stvoreno za mene koja tastaturu voli više od sebe nekada.
Vidim plavo nebo nad mojom nizijom, dugo ga nisam videla, najavljuje neki optimizam, veliki beli oblak na njemu, ali nema veze...
Čeka me šetnja, ključna reč, mnogo posla koji treba dovršiti i ugrabiti neki momenat za odmor, duboko disanje, pražnjenje glave, opuštanje mišića, sređivanje misli...
Aha, ajde da vidimo kako sve ovo sada izgleda, ...