Pre tačno godinu dana, sećam se, bio sam na groblju da zapalim sveće svojim pokojnim roditeljima. I dok sam sedeći na klupi zamišljeno pušio, milovan popodnevnim suncem kasnog leta, na obližnjoj kapeli, jedne od mnogobrojnih nemačkih porodica koje su nekada živele u mom mestu i koja je oduvek bila obrasla bršljanom, primetio sam nešto neobično. Ustao sam i polako prišao i po prvi put u svom životu video cvet bršljana. - Interesantno, - pomislio sam – skoro će jesen,...

U inverznoj sinkopi
uspomena i sećanja
što izviru iz pobrkanih
i nenaglašeno naglašenih
doba...

Sopstvenih misli,
koje ne drži ograda,
niti logika ritma
ni jednog jedinog,
bar meni poznatog,
mentalnog takta...

Sa mizernom šansom da se
poklopi sa metronomom
referentnih moždanih impulsa
bilo koga na ovom svetu...

Opet sam potpuno zatečen,
ošamućen,...

Najvažnija tajna je možda samo mit i svojevrsni intimni sveti gral kojeg svi mi tokom svojih života tražimo i nadamo mu se u prebiranjima i prosejavanjim svojih misli, sećanja, impresija i nagomilanog iskustva....

Možda je najvažnija tajna zbog toga i dobila svoj najtajnovitiji epitet, jer je peti element naših života koji nas i drži uspravno i daje nam čovečiju formu i sadržinu do samog kraja.

Pa tako, usudio bih se reći da je pojmu najvažnije tajne...

Dok sam noćas
besanio....

Mesec je srebrio
nad pustom i beživotnom
ravnicom
rumoreći i hraneći
možda i
poslednji ovozimski,
lagani i gotovo prozirni mraz...

I opet je sretoh
u neradim mislima
koje umeju ponekad
da me mučki,
onako zasednički,
hajdučki, kurvanjski...

...Presretnu i osvoje
na putu do skoro već
dotaknutog zaborava...

Njihov poslednji susret
ga je brinuo...

Po prvi put
nije mogao da odredi
(i pored nekoliko smeranja
u različitim vremenima)
ni približno tačno
azimut njenih
razbarušenih misli
koje su poput
promenljivog vetra
rođenog
nešto severnije
od polutara
u dubokoj depresiji,
kao suzonosna ciklona
čiji tugotovar meteorolozi
sasvim pogrešno i
krajnje prozaično...

Osmehom je napravio
zlatni presek,
a ona se zabrinu,
jer je očekivala
Vorhola...

Konzervativno
ga pogleda,
maniristički neodređeno,
dostojno El Greka,
nesvesno dajući
njihovom susretu
patetiku od koje je
večito bežala…

Instinktom lovca
osetio je opasnost.
Preskoči gotiku,
renesansu
i još po nešto,
da ne propusti,
mislio...

Kako li bi zvučala
pesma levog bubrega
ispiranog tvrdom
banatskom vodom
koja pamti
neka bolja vremena
kada su je vadili
đermom
iz starog bunara...

Na rudinama
nadomak sela
pored kojeg se baškario
dotrajali valov
nudeći guskama nagradu
za društvo u dugom letnjem danu
i toliko željenu i nedostajaću
belinu njihovih odora...

Koju nije mogla narušiti...