David Albahari

[tetkaD]

Na promociji knjige D.Albaharija u N.Sadu 14 11. 1998g. GEC I MAJER,kupila sam knjigu jer sam veliki poštovalac njegovih dela,pratim njegov život,koliko se može.Poslednji put sam saznala da će se vratiti jednoga dana u mesto gde je živeo.
Kupujući knjigu napisao mi je posvetu pa želim da podelim sa vama iako to beše davno,ali su uspomene u srcu.

D.....---------------

" Knjiga u kojoj se od istorije
branilo tihim rečima,
jedinim koje istorija sluša-------
Iskreno."
potpis David Albahari (žao mi je što nemogu da preslikam njegov potpis)
14/11/98
n.sad

[tetkaD]

Leptiri

Od najranijeg vremena dovodjeni su u vezu sa ljudskom dushom:
U Egiptu, dusha u smrti napushta telo kao leptir svoju chauru.
U Burmi, leptir dushe, win-laik-pya, iskrada se tokom noci, kada njegov vlasnik zaspi, i upoznaje se sa leptirima drugih dusha. Dechaci se na prstima priblizhavaju usnulim devojkama. Bude ih dugo i pazhljivo. Prebrzo budjenje istovetno je smrti.
U Devonshiru, oni su prerano umrla deca, nekrshtena, koja nikada nece dosegnuti sedefne brave na Uzvishenim Vratima.
Videti tri zajedno znachi nesrecu.
Susresti se sa usamljenim leptirom po mraku znak je sigurne i skore smrti. Ne vredi se zavaravati.
U mojoj sobi, ispod tavanice, podrhtavaju u nemim i bestelesnim grozdovima.
Nikada ne odmaraju krila.

[tetkaD]

Imao sam četrnaest prvih ljubavi.

Imao sam cetrnaest prvih ljubavi
Moja prva prva ljubav bila je jedna uciteljica. Sada je vec baka.
Moja druga prva ljubav danas je jedna veoma debela gospodja, koja me se sigurno i ne seca.
Moja treca prva ljubav nije me primecivala.
Moja cetvrta prva ljubav bila je jedna od prvih zena u zivotu koje nisam imao.
O petoj, sestoj, sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj prvoj ljubavi ne vredi ni govoriti! Bile su tako slicne ostalima da mi se vec mesaju u glavi.
No, najcesci oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi. Covek zaljubljen u samog sebe ima najvise izgleda da bude srecan …
Ipak, nisam bio sasvim iskren : jedna od mojih prvih poslednjih ljubavi svakako je knjizevnost. To je vrlo zgodna partnerka i ostaje uz vas i onda kad vas svi napuste. Zahvaljujuci toj srecnoj vezi vi i citate ove redove o prvoj ljubavi.

David Albahari “Mrak“.

[tetkaD]

Dve fotografije

Kada su sarajevski Jevreji počeli da pristižu u Beograd uoči izbijanja ratnih sukoba u Bosni, u njihovim skromnim prtljazima jedna stvar je bila ista: gotovo svi su poneli albume sa fotografijama. Fotografije su, slutim, doslovno postale zamena za život koji su ostavljali za sobom, svojevresna potvrda da je prošlost doista postojala. Tada sam se setio da je i moja majka tokom četvorogodišnjeg izbeglištva u Drugom svetskom ratu takođe svugde nosila pozamašan album sa fotografijama iz života koji se odigravao u godinama pre rata. Ne pamtim, doduše, da ga je ikada razgledala, premda je dozvoljavala mojoj sestri i meni da ga listamo i spremno odgovarala na naša pitanja. U oba slučaja fotografije su predstavljale očigledan pokušaj da se sačuva vera u nepromenljivost sveta, odnosno, u onu konstantu nepromenljivosti koja kazuje da je vlasnik fotografija, uprkos svemu, ostao isti.

Razmišljao sam o tome danas dok sam pokušavao da unesem neki red u albume i kese sa porodičnim fotografijama, istovremeno se trudeći da izbegnem šamaranje nostalgije koja je, činilo se, čučala u svakoj od njih. Kada sam se ja otisnuo na put pre desetak godina, nisam poneo nijednu fotografiju. Doduše, moj odlazak nije bio prinudan kao u slučaju sarajevskih Jevreja, koji su se sklanjali od rata, ili moje majke, koja je bežala iz Zagreba pred ustašama, ali ipak verujem da nikada ne bih poneo album sa fotografijama. Slike iz mog života su dovoljno jasne u mojoj svesti, a i znatno su življe, te nije potrebno da nosim njihove ukočene i katkad neizoštrene kopije. Ali, danas sam se ipak upitao koju bih fotografiju poneo kada bih morao da se odlučim za samo jednu od njih. Istog časa, čim je ta misao prostrujala kroz mene, znao sam odgovor: trebalo je samo da pronađem fotografiju. Nezadovoljan lakoćom izbora, poželeo sam da doznam koja bi bila druga, i taj proces odlučivanja je znatno duže trajao. Sveo sam izbor na četiri fotografije, potom na tri, pa na dve, i onda samo na jednu, koja je, zapravo, bila druga. Te dve fotografije, pomislio sam, zamenjuju ceo moj prethodni život. One su moj svet.

Prva fotografija
David i mama




Voleo bih da znam šta moja majka drži u rukama. Ranije sam mislio da mi ona daje novac, da joj uzimam sitninu sa dlana, ali sada uviđam da u rukama, po svemu sudeći, drži poslužavnik. Majka me nudi kolačima, ili možda pitom, i ja biram parče koje ću uzeti. Ali, ako ona doista drži poslužavnik sa kolačima, ili možda sa pitom, zašto smo napolju? Naime, mi se nalazimo ispred ulaznih vrata vile u kojoj smo stanovali u }. Ono što sliku čini tajanstvenom jeste činjenica da taj ulaz, ukoliko me sećanje ne vara, nismo koristili: ulazili smo na stražnji ulaz, kroz zastakljenu terasu, koji je vodio u kuhinju. Zašto smo onda majka i ja bli ispred ulaznih vrata? Da li se nešto događalo u prednjem dvorištu, u ružičnjaku koji je gledao na glavnu ulicu? Sudeći po mojoj levoj nozi, zaostaloj na višem stepeniku, izgleda kao da sam samo trenutak ranije izašao, mada to može da bude i pokret koji pokazuje da me je majka pozvala i ponudila kolačima, ili možda pitom, upravo kada sam se spremao da uđem u kuću. Vidi se to u nekoj vrsti poluokreta moga tela, kao i u položaju mog desnog stopala. Sve to povećava sumnju u moju tvrdnju da taj ulaz nismo koristili. Doduše, ukoliko je u pitanju bila neka specijalna prilika i gosti se doista nalazili u ružičnjaku, otvaranje tih vrata skraćivalo je put od kuhinje, u kojoj se spremalo posluženje, do gostiju u ružičnjaku, i sve onda deluje uredno i jasno – bar do trenutka dok ne pomislim da to ipak nije poslužavnik: onda sve postaje odviše zamršeno. Ali ionako sam hteo nešto drugo da kažem: odabrao sam tu fotografiju zato što u majčinom pokretu vidim istovremeno apsolutnu ljubav i neprikrivenu brigu, kao što u svom pokretu vidim potpuno poverenje. Da ne drži poslužavnik, ili možda nešto drugo, u rukama, ona bi se sagnula još niže da mi podigne zarozane čarape, kao što je to bezbroj puta uradila. Bio sam nemiran dečak i, dok bi ih podizala, sigurno sam se otimao. Ona me, međutim, nije puštala, a ja sam prestajao da se ritam i utapao se u miris koji je ispunjavao prostor između njenog vrata i ramena.
Druga fotografija
David u avionu




Nije lako pisati o šestogodišnjem dečaku koji sedi u drvenom avionu. Avion se nalazi u Vrnjačkoj Banji (tako piše, očevim rukopisom, na poleđini fotografije) i ne zna se da li je dečak upravo doleteo ili se sprema da poleti, odnosno, da li maše onima koji su ga dočekali ili onima koji ga ispraćaju. Dečak pamti česte odlaske u Vrnjačku Banju, mekike koje su kupovali od prodavaca na šetalištu, česte očeve uzvike upozorenja: Pazi, balega! U pitanju je verovatno konjska balega, zaostala posle prolaska nekog fijakera, i dečak je tada, nakon očevog uzvika, visoko podizao nogu. Visoko je podigao nogu i kada se penjao u drveni avion. Osećao se pomalo neugodno, ali je doista verovao da može da poleti. Neko mu je rekao da podigne ruku, i on ju je nevoljno podigao, kao da u šaci drži težak kamen. Bez obzira na to, čudi me što na licu nema srećniji izraz. Postoji nagoveštaj osmeha, to je tačno, ali prisutniji su sumnja i nepoverenje. Doduše, možda je sve to varka, možda je taj izraz samo posledica prejake sunčeve svetlosti koja je sijala pravo u dečakove oči? Voleo bih da mogu bolje da mu vidim oči, kao što bih voleo da znam da li je nosio kratke pantalone. Zanima me i ko je autor fotografije. Ne verujem da je otac: verovatno je avion stajao negde u parku, nedaleko od već pripremljene kamere banjskog fotografa kome je, kada se dečak smestio, preostalo samo da pritisne dugme. Fotograf je napravio ko zna koliko stotina takvih fotografija i bilo mu je sasvim svejedno kakav izraz deca imaju na licu. A dečak je, u stvari, otvorenih očiju sanjao kako posmatra kuće i ulice sa velike visine, i kako mu sa proplanka mašu otac i majka. Zato je i podigao levu ruku. Desnom rukom, koja se ne vidi, stiskao je upravljačku palicu ili volan ili ono što je neko smislio za takav avion. Posle, kada je fotografisanje privedeno kraju, nevoljno se podigao sa pilotovog sedišta i skočio na zemlju. Sačekao je da otac plati fotografu i onda su krenuli dalje. Tu negde, ispred ili iza njih, bili su majka i sestra. Sunce je i dalje sijalo, ali senke su postale duže. Dečak će videti tu fotografiju tek mnogo godina kasnije, kada bude preturao po kutiji sa porodičnim slikama, i upitaće se, gotovo s nevericom, da li je dečak na njoj doista on. Da, dečače, ti si to. To sam ja.

[tetkaD]

Svici

za Evu Kose

Priča �Svici� napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard Šlink, Dragan Klaić i drugi.

Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći.


odabrane priče

1. Svici

Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca, Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo. Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako, napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.

A onda, jedne večeri, tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je, povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre, zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.

Nije pala. Nastavila je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog, pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju, pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi stvrdnjavaju u led.

Prvi put je ponovo pomislila na svice posle dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo, drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo. Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa kojom je tada delila stan, bila sam srećna.

Devojka se nasmejala kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su, rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja, rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.

Eva se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim, naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već izgleda kao dobro utvrđeno gradivo

U tom pogledu, rekla je Eva dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života, rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je. Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila, nije mogla da se seti naziva te pesme.

Mnogo godina kasnije, možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka. Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku. Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.

Narednog jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu. Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva, sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se priseti, nije znala šta traži.

[alpinista]

Horizont

Prvo vidite samo horizont. Liniju. Ali ne znate šta ona razdvaja. Nebo od neba možda? Hm.
Pruža li vam to neku utehu? Nadu?
Ubrzo vas ni to više ne zanima.
Gledate radije golubicu kako, u odredjenom trenutku svemira, odleće da se više nikada ne vrati.
Ili otkrivate sebe, sklupčanog, u utrobi atoma.
Presipate, iz ruke u ruku, belu pregršt morskog peska."


("Obične priče")




Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.
"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve cemo učiniti da Vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene".
Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"
Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste, kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočištu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočišta", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".



Mamac

"Odakle da počnem'', kaže majka. Istog trenutka pružam ruku i pritiskam dugme na magnetofonu. Magnetofon je star. Danima sam obilazio prodavnice i raspitivao se gde mogu da nabavim takav aparat, marka nije bila važna. Prodavci su bili ljubazni, smeškali se, slegali ramenima, pokazivali mi najnovije modele kasetofona. Jedan od njih, u tržnom centru u severnom delu grada, priznao mi je da nikada nije video magnetofon. Mislio je, doduše, da je njegov otac, zapravo očuh, imao takvu "spravu". Nije imao bolju reč za to, rekao je, jer u poređenju sa današnjim uređajima, rekao je i dotakao niz novih japanskih modela, i ne može se govoriti drugačije. Dao mi je svoju posetnicu. Za svaki slučaj, rekao je, ukoliko se predomislim. Pamtio je, takođe, koturove s trakama, koje nije smeo da dira, izuzev onih praznih, od crne ili bezbojne plastike, koje je ponekad, to mu je bilo dopušteno, kotrljao preko poda. Jedino je bio siguran, rekao je, da je njegov očuh stalno slušao snimke Badija Holija. Posetnicu sam stavio u mali gornji džep na sakou. U isti taj sako, kada sam se pripremao za odlazak, poređao sam svoje trake. Sako se, presavijen, nalazio na vrhu kofera, i ne bi mogao da ih sačuva od nekog snažnijeg udarca, više bi ih, uostalom, sačuvale kartonske kutije u koje su bile upakovane, ali rukavi sakoa koje sam prekrstio preko njih, učvrstivši ih elastičnim trakama, ublažavali su nesigurnost koju sam osećao. Nisam želeo da otputujem, kao što nisam želeo da ostanem, i praznina rukava koji su grlili glas pretvoren u elektromagnetni zapis mogla je samo da doprinese mojoj nedoumici, međutim, upravo su ta dva odsustva učinila da spustim poklopac i zaključam bravice. Presavio sam spisak sa stvarima — odevni predmeti, peškiri, nekoliko knjiga, patike, higijenski pribor — i ugurao ga medu papire sa adresama i brojevima telefona u novčaniku. Trake se nisu nalazile na spisku. Dodao sam ih naknadno, kada je kofer već bio spakovan. Pakovao sam ga na podu, klečeći, a onda sam se uspravio, prišao ormanu s knjigama i, sa mesta na kojem su počivale otkako su snimljene, iza tomova Akademijinog Rečnika srpsko-hrvatskoga jezika, izvukao prašnjave, crvene kutije s trakama. Nisam ih dotakao četrnaest godina, ako ne računam poslednje krečenje, pre sedam godina, kada sam sve knjige skinuo sa polica, svaku obrisao mekom krpom i protresao, i onda smestio u velike kutije, naslagane nasred sobe, is-pod lustera uvijenog u plastičnu kesu. Iako nisam prethodno otišao, po njih sam se u stvari vratio, pomislio sam dok sam odizao gornji deo sakoa, smeštao ih između nabora tkanine i prekrivao presavijenim rukavima. Pre četrnaest godina, ne, pre šesnaest godina umro je moj otac. Umro je brzo, u jednom treptaju, kako je govorila moja majka, premda sam ja bio uveren da je umirao polako, godinama, i da se zarazio smrću onog trena kada se, četrdeset godina pre toga, našao iza ograde od bodljikave žice u nemačkom logoru za zarobljene oficire. Majka je, naravno, to poricala. Umire se samo jednom, govorila je, niko ne hoda okolo kao živi mrtvac. Moji prijatelji su stali na njenu stranu. Ti gledaš na istoriju, govorili su mi, poput nekog romantičara, na sudbinu kao na pastoralnu scenu u kojoj, iz prikrajka, vrebaju zli dusi. Ne, govorio sam, postoje niti koje vezuju čoveka sa prelomnim trenucima, kada duša popušta, i život je posle toga samo odmotavanje kalema, sve dok nit ne dođe do kraja, zategne se i iščupa, nema druge reči, dušu iz njenog pohabanog boravišta. Prijatelji su odmahivali rukama, majka je dolivala rakiju u čašice, žene su donosile vruće kiflice sa sirom iz kuhinje. To je bilo posle sahrane. Rabin je tako tiho izgovarao molitve, da su se ljudi podizali na prste ne bi li ga bolje čuli. Narednog dana, dok smo se još sudarali u novoj praznini stana, rekao sam majci da želim da snimim njenu ispovest. Premotavam traku i pritiskam dugme na kojem piše "Start". "Odakle da počnem", kaže majka, i istog trenutka ponovo zaustavljam traku. Nisam znao šta da joj kažem. Sedeli smo za stolom u trpezariji, preda mnom je ležao papir na kojem sam prethodnog dana napisao "Majka: život", pred njom je, na metalnim nožicama zapetljanim u heklani stolnjak, stajao mikrofon, koturovi su se zaludno okretali, a ja sam piljio u njene tamnosmeđe oči, usađene duboko ispod obrva. Pretpostavljam da me sada plaši ta tišina.

[alpinista]

Умеће љубави

Давид Албахари

Ако она треба да дође у шест, онда је све спремно већ у пет. Преостаје ми само да је чекам, као што ми после, када она дође, преостаје само да је спречим да оде.
„Спречити“ можда није најбоља реч, али у недостатку једне свака друга реч може да послужи. Зашто правити разлику између нечега што не постоји и нечега другог што такође не постоји?
Било како било, спречавање (за мене) означава вештину или умеће да се, чинећи нешто на изглед сасвим различито, учини оно што човек доиста намерава да учини. Стварност се тако показује као привид, док се права стварност одиграва неприметно. Покрет руке, на пример, само је маска за трептај ока или примицање бутине. Кашљање је прави параван. Коса се склања с чела да би стопало лакше дисало. И томе слично.
Дакле, она долази, седа, повлачи сукњу преко колена. Када прекрсти ноге, чује се како јој се тару чарапе. Лице јој је румено, очи црне, прсти фино обликовани. Боја лака на њеним ноктима узнемирава, али не обавезује. Њено чело, међутим, сасвим је глатко; не памтим да сам на њему икада видела неку бору.
Прво измењамо неколико учтивости. Обичне ствари о времену, послу, дневим догађајима. Пре него што проговори, она мало напући усне. Некад је пустим да прича; некад намерно наставим управо онда када помисли да ћу заћутати; тада јој усне остају напућене све док их не овлажи језиком. Видим само врх језика, али лако могу да замислим остатак.
Или онај тренутак када уграбим прилику да је ухватим за ручни зглоб. Морам, пре свега, да одглумим изненађење или узбуђење или неку сличну именицу, затим да је ухватим за руку, да пазим да стисак није прејак и да не траје предуго, да је пустим као да је нисам ни ухватила. А онда посматрам како отисци мојих прстију, како црвенило нестаје. Увек сам се питала куда одлази? Како то да је један час румено, а други бело, равно? Зар отисак нема право на опстанак?
Једном ми је рекла да однедаво мисли да јој је живот окончан и да сада живи након живота, у неочекивано добијеном времену.
Као мртвац, рекла сам.
Она се насмејала. Први пут сам тада чула њен смех. Зар ти личим на мртваца?, питала је.
Пожелела сам да јој дотакнем образ и кажем нешто о лепоти брескве. Не, рекла сам, не личиш. Нисам се померила: руке су ми остале скрштене у крилу.
Када бих ти све испричала, рекла је, мислила би да сам луда.
Затворила сам очи, па сам их поново отворила.
Имам осећај, наставила је, да сам прошла кроз врата која су се за мном затворила, то је све. Окренула сам се и помислила: то је, значи, мој живот.
Ако заплаче, казала сам у себи, длановима ћу јој обујмити слепоочнице и благо, али у исто време силовито, привући главу на своје груди.
Понекад јој придржим капут само зато да бих на трен задржала дланове на њеним раменима.
Да ли она уопште зна зашто је позивам?
Да ли ја уопште знам зашто она долази?
Сваки пут кажем себи: Не плаши се речи. Али када отворим врата и она уђе у предсобље, овлаш ми додирне образ у имитацији пољупца и каже прву ствар која јој падне на памет, осетим како се негде дубоко у себи крећем према тишини.
Додуше, моја тишина је као њен живот. Говорим, али осећам да сам прешла ону границу када речи имају значење.
Она се сагиње, чеше зглоб, па лист, па опет зглоб, онда искреће главу и гледа ме одоздо.
Тај чудни угао дозвољава ми да ухватим пеге на њеном врату, одсјај на златном ланчићу, шналу у коси.
Једном смо причале о страсти. Она је само одмахивала главом, одбијајући да поверује. Када сам рекла да је страст мера љубави, рекла је: Шта ти знаш о љубави? Рекла је то повијене главе и истог часа врховима прстију леве руке дотакла врхове прстију десне руке. Направила сам се да нисам чула, иако сам ја њу могла да упитам шта она зна о страсти. Онда сам видела да су моје руке, до тада прекрштене у крилу, поновиле њен покрет: врхови прстију су се сјединили и направили круг. Могла сам да кажем: Страст је подударност, љубав је кретање ка истоветности. Али нисам. Ћутала сам. Она је одвојила прво палчеве, потом остале прсте. Поновила сам њене покрете: прво палчеви, потом остали прсти. Онда је она, али то више није важно.
Важно је ово: никада не губи онај ко воли; губи само онај ко је вољен.

[alpinista]

Psovka

Prošle nedelje proveo sam dva dana u Vankuveru. Sve vreme je padala kiša. Sada, u Kalgariju, pada sneg i za naredne dane najavljuju temperature do minus trideset. Gledam televiziju, kanal posvećen vremenu. �Spremite se za duboko zamrzavanje�, kaže voditelj uz besprekoran osmeh i ja se odmah osetim kao ćurka u frižideru u obližnjoj samousluzi. Posle te vizije, kišni dani u Vankuveru deluju kao vreme u raju.

U stvari, nije mi ta kiša toliko ni smetala, jer sam u Vankuver došao da, kao pisac iz dijaspore, održim književno veče sa Milošem Latinovićem, piscem iz matice. Ta dva dana provodim potpuno okružen srpskim jezikom; samo jednom Miloš i ja svraćamo u �Starbaks� da popijemo kafu i ja, za trenutak, govorim engleski dok je naručujem. Devojka koja naplaćuje je iz Meksika, mladić koji pravi kafe je iz Kine, devojka koja briše stolove je iz Rumunije, i naš engleski veselo zvoni od stranog akcenta i jezičkih upadica. Tako, valjda, mora da bude u Kanadi, u zemlji koja je u neprekidnom nastajanju. Prvi put pomišljam da je to ishodište njene lepote, ta činjenica da još ne postoji lako prepoznatljiva odrednica identiteta, te da je to čini privlačnom i, čak, egzotičnom u svom ledenom okruženju.

Međutim, na našoj književnoj večeri ne pojavljuje se nikakva sumnja kada je reč o identitetu i sasvim je jasno da se za sve nas u sali Srpskog kulturnog centra pri crkvi Svetogarhangela Mihaila identitet nalazi u srpskom jeziku. �Samo ne dajte da vam oduzmu jezik�, kaže mi kasnije jedna čitateljka dok joj potpisujem knjigu. Pitam je ko bi hteo da mi oduzme jezik, a ona samo odmahne rukom, zaverenički stavi kažiprst na usne i ode. Najradije bih pošao za njom i pokušao da doznam njenu priču, ali ne mogu to da uradim zbog ostalih čitalaca koji strpljivo čekaju u redu. Pokušavam da ubedim sebe da mi se sve to učinilo, odnosnoda se ona samo počešala ili obrisala kap znoja, ali to mi ne polazi za rukom. Ne ide mi ni potpisivanje i po nekoliko puta tražim od čitalaca da ponove svoja prezimena, a dva-tri puta čak pogrešim u pisanju svog imena.

Kasnije, tokom večere u srpskoj kafani, pomišljam da sam sve zaboravio i prepuštam se goveđoj supi i maloj porciji ćevapa. (Posle jezika, hrana je najsigurnija potvrda identiteta.) Ali budim se usred noći i prvo što pomislim jeste: �Ko je onoj ženi hteo da oduzme jezik?�. Stan u kojem provodim tu noć u Vankuveru nalazi se na dvanaestom spratu i jedan ceo zid načinjen je od stakla. Ustajem iz kreveta i, ne paleći svetlo, prilazim zidu kao što bih prišao prozoru i, kada mu priđem, učini mi se, pospanom i nenaviknutom na tu perspektivu, da ću se strmoglaviti na ulicu. Zastrašen, odskačem od zida i bežim prema sredini stana, potom se, za svaki slučaj, približavam ulaznim vratima. Imam utisak da će svakog časa sve početi da se obrušava i da ću se uskoro naći na ulici, mokroj od kiše.

Tada primećujem da sve komentare i uzvike zbog te pometnje šapućem ili ponavljam u sebi na engleskom jeziku. Zar ne bih u takvoj situaciji, pitam se prilepljen uz vrata, pre očekivao jednu našu sočnu psovku koja bi odmah razjurila sve moje strahove?

Pokušavam da opsujem, ali uzalud � kao omađijan, govorim samo drugim jezikom, onim koji nije moj. U tom času ponovo čujem reči �Ne dajte da vam oduzmu jezik� i napokon razumem šta je čitateljka htela da kaže. Napregnem se, potisnem drugi jezik i u sebi nađem psovku na prvom jeziku i, iako to nikada ne radim, glasno opsujem. Istog časa u meni zabruje rečenice na našem jeziku, povrati se osećaj ravnoteže, odahnem od noćne more i ubrzo tonem u san.

Ujutru se pitam da li sam sve sanjao, ali kada priđem staklenom zidu, shvatim da to nisu bili snovi već je jezik, po ko zna koji put, pokazao da je gospodar stvarnosti. Čak i psovka može ponekad da bude izvor spasa, magično središte iz kojeg jezik izvire i izjednačava sve one koji ga govore. Nije važno gde se nalaze, u matici ili ovde, u dijaspori, gde me naš jezik greje i kada se živa približi dnu termometra. Nadam se samo da neće nastaviti da pada, jer bih tada morao ponovo da se poslužim strašnom lepotom psovke.

[alpinista]

MOJA ŽENA IMA SVETLE OČI

Ovo je jednostavna priča, pomišljam, i u njoj neće biti složenih rečenica.
Smešno, kaže moja žena, pa već ta rečenica je dovoljno složena.
Okrećem se i gledam je. Gledam je onako kako je nikada do sada nisam gledao, ali ona to ne zna. Šta si ti, kažem, čitač misli?
Moja žena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je jedna od njenih veština. Ali zato kaže nešto drugo: Ako si slagao čitaoca već u prvoj rečenici, kako možeš očekivati da ti veruje u drugoj?
Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga slagao, kažem, jer nisam ništa napisao.
Ali si pomislio, kaže moja žena.
Ovo mi liči na početak iscrpljujućih bračnih rasprava iz priča i romana Džona Apdajka. Nemam vremena za to. Prelazim, stoga, na suštinu stvari. Po tebi, kažem mojoj ženi kao da je neki evanđelista, po tebi, ponavljam zbog unutrašnjeg ritma, proza mora da bude istinita.
Pitaš ili tvrdiš? pita moja žena.
Pitam
Tvrdim, kaže ona.
U tom slučaju, kažem, ako bih tebe opisivao morao bih da napišem �bradavice njenih dojki nisu stajale na istoj visini�, ili: �nabrana koža njenog vrata�, ili: �mršave noge prošarane venama�.
Pa šta? kaže moja žena.
Njen mir je već poslovičan. O tome ne treba govoriti.
Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?
Ne bi, kaže ona, jer ionako ne veruju da je ono što pitaju istinito.
Ovo je previše! Ustajem da bih izbegao beskorisno opisivanje, ali ipak uspevam da joj kažem da preteruje. Prvo mi kažeš da moram da govorim istinu da bi mi verovali, vičem, a onda ispada da im je svejedno šta čitaju, jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to!? Kako to objašnjavaš?
Moja žena nije ni trepnula. Njen mir je već poslovičan, itd. Ona kaže: U pitanju su dve različite vrste verovanja. Ne razumem zašto urlaš? Dužnost pisca jeste da uveri čitaoca u istinitost svojih namera, ali čitalac, i pored svega, ipak ne veruje, ne može da veruje u zbilju fikcije. Fikcija je fikcija � ništa drugo, zar ne?
Šta je sad ovo, kažem, gde si to pročitala, kod Škreba, možda?
Sada sam stvarno ljut, ljut i žedan. Otišao bih u kuhinju da popijem čašu vode, ali bojim se da ću nešto propustiti.
Ništa nećeš propustiti, kaže moja žena i podiže bretelu koja joj je spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona to želi, što je samo lep način da ponovo skrene razasutu pažnju na sebe, da je usmeri, kao kroz levak, na oblinu svog ramena.
Na mladež na ramenu, kaže moja žena, koji su ljubili mnogi.
U redu, kažem, na mladež na ramenu, ali kako to da je tebi poznata svaka moja misao? Ko je ovde junak u čijoj priči? Ili si ti, uzvikujem, doista veštica?
Ne seri, kaže moja žena.
To je još jedna od njenih veština: sposobnost da vlada situacijom, da pronađe prikladne reči, da spreči larpurlartizam u bilo kom obliku.
Slušaj, kažem pomirljivo, još uvek nije kasno, možemo da se dogovorimo, možemo da odredimo gde se svako od nas nalazi, možemo tačno da utvrdimo kako će sve početi i kako će se završiti...
Ako nešto ne želim u životu, kaže moja žena, to je izvesnost.
Ali ja ne govorim o životu, kažem.
Moja žena vrti glavom. Ako imaš književnost na umu, kaže, tek si onda u pravom sosu. Izvesnost je smrt za literaturu.
Zastajem, u stvari: krećem, jer malopre sam rekao da stojim, ali odmah zastajem. Možda je, napokon, moja žena u pravu? (Ona će reći da je uvek u pravu, ali ja neću to da zapišem.) Možda je izvesnost u doslovnom smislu reči �smrt za književnost�? Krećem ponovo, ali ne otkrivam da li sam se uputio u kuhinju, u kojoj bih popio čašu vode iz gornjih redova, ili se vraćam radnom stolu, za kojim sam sedeo pre nego što je moja žena počela da mi čita misli.
Sve u svemu, kaže moja žena i uzima štrikeraj, pisanje je zaludan posao. Šta si, u stvari, hteo da napišeš?
O, kažem, mešto sasvim jednostavno.
Kao?
Kao: bila jedna žena, i posle četiri, ne, šest, posle šest godina braka, u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti, jednog sentimentalnog, istrošenog profesora, ostavlja muža i dete, dečaka od pet godina, možda i devojčicu, i odlazi s profesorom. Završetak se odigrava na nekom prašnjavom putu. Na jednom kraju stoje muž i dete, na drugom čeka profesor, žena dotiče muža po obrazu, čučne ispred deteta, dete trepće, i onda ona odlazi, polako, gotovo posrće, a zatim počinje da trči, sve brže i brže, sve do profesora koji je čeka raširenih ruku. Dete tada kaže: Gde je onaj čika odveo mamu?, ali muž ne može da odgovori jer će zaplakati. U tom času s drveta otpadne prvi list.

[alpinista]

Senka


Dečak, na mostu, pored svoje ugleda još jednu senku. Kad se osvrne, vidi da je sam. Mnogo godina kasnije, na istom mostu, primetiće da nema više ni svoju senku, ali tada će mu biti svejedno.