David Albahari

[tetkaD]

Bicikl

Oslonio se laktovima na šank i zagnjurio lice u šake. Zbog toga, shvatio je malo kasnije, nije video čoveka koji je seo na stolicu pored njega. Nije ni osetio njegovo prisustvo, već se iznenađeno trgnuo kada je čovek, tik uz njegovo uvo, šapnuo: "Ako vas zanima Bernhard, imam nešto što će vas obradovati." >>>

nastavak

[tetkaD]

Maramice

Nikada me nisi volela, kaže sin ostareloj majci, uvek si imala lepe reči za moju sestru i mlađeg brata, ali ne i za mene, kao da ja nisam postojao, kao da sam bio manje vredan od njih, kao da si želela da me zaboraviš. Majka ne odgovara. I zašto sada ćutiš, pita sin, zašto nešto ne kažeš, zašto me ne razuveriš? Majka ćuti. Ili je, možda, nastavlja sin, sve doista onako kako ja kažem? Majka vadi maramicu, briše uglove očiju. A ne, kaže sin, te krokodilske suze čuvaj za nekog drugog. On otima majci maramicu, baca je na pod i gazi nogama. Majka iz rukava izvlači drugu maramicu i ponovo briše uglove očiju. Sin ščepa maramicu, ali ona mu se izmigolji iz ruke i pobegne ispod fotelje. Sin se čudi, odmahuje glavom. To nije moguće, kaže. Jeste, kaže majka, naravno da jeste. I vadi treću maramicu koja joj se mazi oko prstiju kao mali beli pas.

[tetkaD]

David Albahari: 'Bliznakinje'

Ekskluzivno: priča Davida Albaharija koja se događa pred Booksom! (a tu su i Ferić i Simić).


Kad smo prošli tjedan upitali mlade srpske književnice i književnike (koji su se izvrsno predstavili hrvatskim čitateljima na Booksinoj Reviji malih književnosti) koji je po njima najveći živući srpski pisac, svi su uglas odgovorili - David Albahari, inače Booksin čest i drag gost. Kako je u Hrvatskoj netom objavljen Albaharijev briljantni roman Snežni čovek, a posjetitelji Revije mogli su čuti što se i kako trenutno piše u Srbiji, za sve vas na portalu donosimo ekskluzivu! Naime, iznimnom ljubaznošću samog Davida Albaharija prenosimo vam u cijelosti jednu od njegovih najsvježijih priča objavljenu u knjizi Svake noći u drugom gradu u izdanju Srpske književne zadruge (Beograd, 200 za koju je nagrađen nagradom 'Vitalova knjiga godine' za 2008
izvor

[tetkaD]

Intervju: David Albahari

San o šetnji zemunskim kejom

Poznati pisac kome je nedavno uručena Vitalova nagrada za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, uprkos tome što se odlično adaptirao na život u Kanadi, u koju se s porodicom odselio pre petnaest godina, kad ode u penziju planira da se vrati u Beograd kako bi sa suprugom Bojanom, sinom Natanom i kćerkom Rebekom uživao u blizini Dunava
Piše: Jelena Zorić
Photo: Branko Pantelić

David Albahari sa sinom Natanom koji je završio političke nauke u KalgarijuPopularni književnik, laureat Ninove nagrade za roman Mamac, boravio je nekoliko dana u Beogradu kako bi primio Vitalovo priznanje Zlatni suncokret za knjigu godine, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu. Iako je srpsku prestonicu napustio pre petnaestak godina, kad se s porodicom preselio u Kalgari, nije uspeo da pronađe dovoljno efikasan lek protiv nostalgije. Zato je čvrsto obećao samom sebi da će se vratiti i svoje penzionerske dane provoditi u šetnji zemunskim kejom u društvu porodice i prijatelja
.
Primajući nagradu Zlatni suncokret, izjavili ste da je priznanje svojevrsni teret. Šta vam, ipak, pričinjava zadovoljstvo?
- Svakako je najveća radost kad čujem da se ljudima dopada to što sam napisao. Zadovoljstvo mi pričinjava i
kritički osvrt čitalaca. Ranije sam tvrdio kako pišem za sebe i da mi nije bitno mišljenje drugih, ali sada mislim drugačije. Dešava se i da se postidim kada mi priđu i nešto me pitaju, citirajući moju misao. Tada zastanem, jer ne shvatam da sam to nekad napisao.
Jedan od likova iz vaše poslednje zbirke priča Svake noći u drugom gradu razmišlja da okonča život na vrhu zemunskog solitera. Koliko često vam je Zemun inspiracija?
- Uvek. Ne dešava se baš svaka priča u njemu, jer bi to vrlo brzo dojadilo čitaocima, pa možda i meni, kao autoru. Kad živite u nekom gradu, a mislim na Kalgari, u toku ste s ljudima i događajima koji vas okružuju, pa je Kanada uglavnom tema mojih sadašnjih dela. Zemunu se pak vraćam kada radnju izmeštam u prošlost, tako se osećam sigurnijim, jer mi je njegov sadašnji trenutak nepoznat.
Najlepši kompliment koji ste dobili od čitalaca?
- Bilo je i lepih i ružnih reči. Ni meni se ponekad ne dopada ono što čitam, pa rado prihvatam i negativne komentare. Najviše mi se sviđaju situacije koje nijedan pisac ne voli, to jest kad me pitaju ono na šta ne znam odgovor. Na primer, kad se čitalac identifikuje sa scenama i likovima iz priča, meni potpuno bledim detaljima, jer sam to delo davno napisao. I, mada u tom trenutku nemam komentar, osećam duboku naklonost prema takvoj vrsti čitanja.
Postoji li osoba čije se kritike plašite dok stvarate?
- Ne. Jedina osoba koja čita moje rukopise pre nego što ih predam uredniku jeste moja supruga Bojana. Ali,
ne strepim od njenog suda, jer je veoma nežna prema meni. Svestan sam da, kako godine
� nastavak teksta Vam je dostupan u štampanom izdanju.
izvor

[tetkaD]

David Albahari: Nisam uveren da znam ko sam

04. 02. 2011. u 18:34

Davida Albaharija u njegovim djelima ima mnogo, možda i previše. "Zašto da izmišljam druge likove kad ni za sebe nisam uveren da znam ko sam", kaže David Albahari, poznati srpski pisac i prevodilac, koji je svoju zemunsku adresu prije više od 16 godina zamijenio onom u Kalgariju u Kanadi.On od svoje prve knjige "Porodično vreme" iz 1973. godine do danas i dalje vjeruje da je pisanje proces u kojem stiče nove spoznaje o sebi i svijetu, svako djelo za njega je otkrivanje. Njegova djela poput "Pijavice", "Opisa smrti", "Snežnog čoveka", "Ludviga", "Pelerine", ali drugih, među kojima je i "Mamac", koji je nagrađen NIN-ovom nagradom za roman godine, dočekana su s velikom simpatijom publike i kritike, ali je sa romanom "Ćerka" izazvao još veće simpatije prvih, ali zato i neka osuđivanja druge kategorije (kritike).

Albahari u razgovoru za "Nezavisne" progovara o statusu knjige, romanu "Ćerka", kritici, erotskom kao tabuu, fascinacijama i najvećoj bolesti savremenog društva.
NN: Vaš roman "Ćerka" iznenadio je, moglo bi se reći, više kritiku nego publiku. Neki smatraju da niko ne bi ni pomislio da bi se David Albahari upustio u opise eksplicitne erotike. Šta mislite o tome?
ALBAHARI: Izgleda da je taj moj mali roman potpuno pogrešno pročitan, jer to je prvenstveno priča o mogućnostima pripovedanja. Pitanje sa kojim se narator suočava je jednostavno: da li se jezik pripovedanja menja u skladu sa promenom tematike? Da li se, recimo, priča sa erotskim sadržajem može ispričati istim jezikom kao i priča o sudaru dva automobila ili priča o kupovini lubenice na gradskoj pijaci? Uostalom, koju terminologiju upotrebljavaju ljubavnici u krevetu? Da li će neko od njih pomisliti na reči tipa "genitalije", "spolovilo", "ud"? Sigurno da neće. Ukratko, ja sam pisao onako kako jeste. Pa zar se ne očekuje od pisca da govori istinu? Da bi ispričao svoju priču, pripovedač je morao da koristi jezik koji odgovara situaciji, a kada je ta priča završena, pripovedač prelazi na jezik koji mu je neophodan za novu situaciju i više se ne vraća jeziku erotske proze.
NN: Iako pisac ne bi trebalo da brani svoje djelo na način zašto je i kako napisao nešto u njemu, jer je knjiženo djelo po sebi fikcija, Vi ste morali da obrazlažete zašto ste koristili "otvorene" izraze za intimne dijelove ljudskog tijela i detaljne opise seksualnog čina. Zašto?
ALBAHARI: Ni meni nije jasna takva reakcija - kao da umetnik nema slobodu izbora i pravo da piše o onome što ga zanima. Zato sam za svaki slučaj rešio da u novom romanu pišem o ratu. To će možda kritičarima više prijati.
NN: Aleksandar Dunđerin u svom osvrtu na Vaše djelo "Ćerka" uzeo je sebi slobodu da napiše da se "kritika" nije oduševila ovim romanom, te da su se neki suzdržavali i neodređeno ga okarakterisali kao "spremnost na provokativnu otvorenost" (Saša Ilić, urednik "Betona"), do onog koji "nije ništa razumio" (Teofil Pančić, "Vreme"). On ističe da se Vi iscrpljujete prevashodno u tematskim inovacijama, osvježenim i erotskim bizarnostima, ipak znatno udaljenim od seksualnih morbidnosti Markiza de Sada. Zbog čega su se stvorile takve reakcije? Da li naše društvo nije još spremno za jedno takvo djelo?
ALBAHARI: Mislim da uopšte nije reč o nespremnosti društva, kao što ne mislim da je moj mali roman revolucinaran na bilo koji način. Mnogi naši pisci su pisali erotsku prozu - npr. Vladan Matijević, Dunja Radosavljević, Sava Damjanov, Zoran Ćirić - dakle, nije u pitanju neka netaknuta oblast, a ne mislim ni da je naše društvo protiv takve vrste pisanja. Meni je, kada je reč o mom doprinosu ovom žanru, najzanimljivije to da mi je znatan broj čitateljki rekao da im se knjiga dopala, dok, s druge strane, gotovo nijedan čitalac nije poželeo da mi kaže šta misli o knjizi.
NN: Imajući u vidu koliko je prašine diglo Vaše pisanje o seksualnosti, da li je osnovica romana, sukob između dva profesora, došao u drugi plan?
ALBAHARI: Da, prava priča je ostala u drugom planu, a ono što je trebalo da posluži kao uvod izbilo je u prvi plan. Priča o kukavičkom odnosu dvojice profesora, zamišljena kao pomalo posprdna priča o univerzitetskom svetu, predstavlja u nekom smislu nastavak razmišljanja (na temu univerziteta i akademskih likova) koja se pojavljuju u mom romanu "Snežni čovek". Slika univerzitetskog života u ta dva romana uopšte nije laskava, i možda će se kasnije, kada umine priča o erotskom aspektu, čitaoci više zainteresovati za nju.
NN: Izjavili ste da je "Ćerka" najkomičniji roman koji ste dosad napisali. Šta ga odlikuje kao takvog?
ALBAHARI: Odnos dvojice pofesora je svakako najkomičniji u romanu, kao i njihov "dvoboj" koji je zapravo parodija viteških dvoboja iz vremena Robina Huda ili pak dvoboja iz ruske tradicije i književnosti. I sama priča o erotskom susretu profesora i devojke koja voli da gleda pornografske filmove je dopunjena komičnim scenama i dijalozima. Sve u svemu, ukoliko čitalac priđe ovom romanu bez predrasuda, moći će, verujem, lepo da se nasmeje. Komičan aspekt svih dešavanja u romanu trebalo je da posluži kao olakšanje spram erotske tematike.
NN: U jednom intervjuu ste izjavili da "pisac piše priču koju mu diktira neki unutrašnji glas, ali on ne zna nameru tog glasa". Da li ste možda mislili na onu Aristotelovu teoriju koji u pojmu mimezis objašnjava podražavanje ljudskog djelovanja, posebno umjetničkog, kroz neki unutrašnji nagon?
ALBAHARI: Nisam mislio na navedeni Aristotelov citat, već sam opisao ono što mi se događa kada pišem. Nedavno sam pročitao kako neko kritikuje taj moj stav i dodaje da nikada ne bi mogao da piše ukoliko ne zna o čemu će pisati. A ja, s druge strane, ne bih mogao da pišem ako bi moje pisanje trebalo da bude odgovor na neku unapred poznatu priču ili osobu. Pisanje je za mene otkrivanje.
NN: Odličan ste literarni slikar ljudskih karaktera. U skladu s tim, dobar ste posmatrač ličnosti oko sebe. Postoji li ličnost koja Vas je fascinirala i čime?
ALBAHARI: Razmišljajući o Vašem pitanju, uvideo sam da me najviše fasciniraju osobe koje, u stvari, ne poznajem, ali koje volim da zamišljam, odnosno da pokušam da ih stvorim u mojoj mašti. Na takav način fascinantni su mi ljudi kao Ludvig Vitgenštajn, Tomas Bernhard, Tomas Pinčon. Od ljudi koje viđam ili sa kojima se družim fascinantan mi je Miroslav Mandić, autor čudesne, pešačke "Ruže lutanja", jedan od najoriginalnijih umetničkih stvaralaca koje sam sreo.
NN: Nema pisca koji detalje iz svog života nije utkao u svoje djelo. Koliko je Davida Albaharija u njegovim djelima?
ALBAHARI: Mnogo, možda i previše, ali ja sam uvek govorio da me zanima ona priča koja govori o meni. Naravno, u nekim knjigama ima više autobiografskih elemenata nego u drugima, ali čak i u onima koje naizgled ne mogu da imaju veze sa mnom, ja sam se nekako provukao u njih. Tako u knjige sa dosta autobiografske građe spadaju zbirke priča "Porodično vreme" i "Opis smrti", romani "Cink" i "Mamac", i niz drugih naslova. U knjige bez uočljivog prisustva te građe spadaju romani "Sudija Dimitrijević", "Ludvig", "Brat" i "Ćerka". U poslednje vreme osećam pritisak u sebi da ponovo pišem priče kao one koje sam pisao u prvim knjigama, posebno u "Porodičnom vremenu", ali to vreme je tako daleko da uošte nisam siguran da bih se doista ja vratio u taj period. Sada sam, ipak, neko drugi.
NN: Budući da ste aktivni posmatrač dešavanja oko sebe, šta mislite koja je "najteža bolest" savremenog društva?
ALBAHARI: U ovom trenutku čini se da je najveća boljka savremnog društva tzv. politička korektnost, koja, kao neka vrsta samobičevanja, tera zapadnog čoveka da prihvati krivicu za sve što je loše na svetu. Ne kažem da zapadni, beli čovek nije činio loše stvari - naravno da jeste, ali ne vidim zašto sada treba da se izvinjava za sve ono što su radili njegovi daleki preci. To je isto kao kada bi neko hteo da vas ubedi da je rasizam svojstven samo belom čoveku i da među pripadnicima ostalih rasa nema rasizma. Koja besmislica! Mržnja, zavist i negativan naboj prema drugim rasama postoje kod svih ljudi. Svi ljudi su isti, koliko u dobru, toliko i u zlu.
Knjiga izgubila bitku
NN: Evidentno je da smo ušli u eru Interneta i elektronskih knjiga. Da li "stvarna" knjiga gubi bitku s Internetom ili će uvijek biti više onih koji uživaju čitajući je držeći je u ruci?
ALBAHARI: Knjiga je već izgubila trku sa Internetom i verujem da će ubrzo - pogotovo u Severnoj Americi - početi da nestaje. Rastu nove generacije kojima knjiga kao knjiga ne znači ništa. Naša nostalgična zapomaganja njima su smešna. I jesu smešna, jer za čime mi to žalimo - za jednim objektom, predmetom koji je već prošao kroz nekoliko oblika. Nekada su knjige bile u obliku svitaka, pa još ranije u obliku glinenih pločica i kamenih ploča, pa zašto je onda strašna pomisao da će knjiga nestati? Sve dok nije ugrožena sama pismenost, format knjige uopšte nije važan. Mi već ionako više vremena u toku dana provodimo čitajući sa ekrana nego sa odštampane stranice. U pitanju je samo navika, ništa više.
Prozor u svijet
NN: Odrasli ste u porodici gdje je knjiga zauzimala posebno mjesto i gdje se ona uvijek poklanjala za rođendane. Međutim, toga skoro više nema. Šta mislite, gdje i kada se izgubila ta navika i koje su eventualne posljedice na odrastanje generacija koje dolaze?
ALBAHARI: Možda se ništa nije desilo sa ljudima, možda je to samo odraz situacije u kojoj se knjiga našla. Naime, knjiga nije više ona središnja tačka koja omogućava svetu da dođe do nas, a i nama da odemo u svet. Nekada, kada je dete dobijalo knjigu, ono je dobijalo "prozor u svet". Sada postoje mnogi drugi prozori kroz koje deca mogu da gledaju svet, a svaki od njih je brži od knjige. Istu sudbinu doživela je, recimo, filatelija. Uz nju smo učili geografiju, imena kraljeva i političkih lidera, istoriju Olimpijskih igara, imena glumaca i književnika, dela poznatih slikara i dr. Odavno više niko ne sakuplja marke, jer retko ko piše pisma, a mnoge zemlje su prestale da štampaju poštanske marke. Svet se menja i mi se menjamo s njim, neko voljno, a neko nevoljno. Uspomene nam postaju glavna uteha, ali ništa ne može da zaustavi proces koji sve nas vodi neumitnom kraju. Zato nam se povremeno čini da neko namerno menja svet samo zato da bi nam što pre izbio oslonac ispod nogu.
izvor

[Slankamenka]

KIKIRIKI,VEVERICA,ŠEŠIR

Moj otac mi nikad nije ispričao priču o šeširu zagasite boje.Nedavno sam se toga prisetio.Sedeo sam na tremu i hranio vevericu kikirikijem.Veverica se podizala na stražnje noge,prihvatala kikiriki prednjim šapicama,okretala mi leđa i pokrivala se gustim repom.Rep je bio zagasit :TAKO SAM POMISLIO NA OČEV POHABANI ŠEŠIR.Nisam , naravno , bio siguran da li je u pitanju ista boja, kao što nisam bio siguran da reč , zagasit,može sama za sebe da označi neku određenu boju, ali između boje veveričijeg repa i boje šešira koju je otac doneo iz zarobljeništva mogao je da se stavi znak jednakosti.Otac nije nikad pričao o tom šeširu. Znali smo sve o svakom delu odeće u kojoj se vratio iz nema�kog logora-kada je dobio košulju, ko mu je dao pantalone, otkuda mu džemper- ali je šešir uporno ostajao izvan svih priča. Čak sam u jednom trenu pomislio da je to trag neke kratke ali silovite ljubavne veze, jedne od onih u koje su uleteli mnogi ratni zarobljenici dok su, opijeni novom slobodom, čekali da ih vrate kućama. Mogao sam da zamislim tu ženu, iznurenu nekom drugom smrću na nekom drugom frontu, kako mu pruža šešir i govori.Ako ve� nećeš da ostaneš, onda bar ponesi šešir. Otac se nećka. Prevelika odeća koju je dobio od američkih vojnika visi na njemu; sa šeširom na glavi, pogotovu ako i on bude prevelik, sigurno će postati središte podsmeha.Ipak pruža ruku, ženini i njegovi prsti načas se dotiću na rubu oboda, i onda šešir menja vlasnika.Sve to ,naravno, nema možda nikakve veze sa stvarnošću.Šešir je mogao da se pojavi kao deo neke od mnogobrojnih razmena između samih logoraša, lokalnog stanovništva i savezničkih vojnika, ali šta je otac mogao da ponudi u zamenu za šešir? Bilo kako bilo, šešir je poikazao zavidnu istrajnost. Posle očeve smrti,msvaki put kad bi smo seli da se dogovorimo šta da uradimo sa njegovim stvarima, šešir je volšebno isčezavao sa naših spiskova. Neka ga, govorili smo mi i pronalazili mu novo mesto u ormanu. Ponekad smo ga iznosili na dvorišni balkon, tresli ga i četkali, ostavljali da se provetri. Majka je uvek govorila da je pravo čudo da se , posle svih tih godina, nije umoljčao, dok sam ja stalno žalio što nema nikakvu postavu; tada bih, naime, mogao da je rasečem istrgnem, i da iza nje, bio sam siguran, otkrijem očevu tajnu. Nisam sumnjao da nema tajne, odnosno, priželjkivao sam da ona postoji, iz istog razloga što je predmet bez tajni strašniji od predmeta s tajnom:ne krijući ništa, on zapravo krije sve, i nisam se usuđivao da se prepustim takvim zamršenostima u periodu posle očeve smrti, kada sam očajnički žudeo za jednostavnim putokazima. Vreme ja odmicalo, šešir se ustalio na najvišoj polici, iskrsavajući povremeno u našim razgovoprima, obično onda kada bi neko od nas , ili neko od upućenih prijatelja, ponudio novo tumačenje njegove istorije. Očeve stvari su polako isčezavale iz kupatila, iz ormana, sa čiviluka, i šešir je, uz fotografije u porodi�nom albumu, polako ali sigurno postajao središnje prisustvo očevog odsustva. A onda je, jednog dana , nestao.Niko naravno nije znao kako se to desilo.Majka, sestra i ja, rođaci i prijatelji koji su nas redovno pose�ćivali, svi smo spremno poricali bilo kakvu upletenost u tu, kako je rekla moja tetka, gnusnu rabotu, i stoga se na svakoga od nas moglo pomalo, i podjednako, sumnjati. Mimo te sumnje, morao sam da zapazim lepu simetričnost u tajanstvenosti očevog zagasitog šešira; nije se znalo kako je došao, kao što se nije znalo kako je otišao. Isto bi semoglo reći i za mog oca, kao i za svakog od nas: dolazimo iz nepoznatog i u nepoznato se vraćamo, i niko ne zna zašto to radimo, ali nekad nam predmeti kazuju više od bilo kog živog stvora. Nekada je, doduše, obratno, kao onomad kada se veverica podigla na stražnje noge da bi prihvatila novi kikikriki. Pogledao sam njen zagasit rep i pomislio da se ne bih iznenadio kada bih ovde, desetak hiljada kilometara udaljen od mesta gde je poslednji put viđena, našao očev pohaban šešir. Čak sam se i osvrnuo, kao da je već negde iza mojih leđa. Nije bio tamo; nije bilo ni veverice kada sam se ponovo okrenuo. Šta sam mogao da uradim? Pokupio sam ljuske od kikirikija, ustao i bacio ih u đubre.
DAVID ALBAHARI