Blede li vasa prijateljstva..?

[yige_gui]

povremeno razmisljam o mojim prijateljima koje sam ostavila tamo daleko na Brdovitom Balkanu.. prve godine sam se trudila da pisem svima o svemu.. dugi mejlovi svaki dan.. pozivi koji su trajali satima.. jucer sam zakljucila da su se moji kontakti i te kako smanjili.. ne cujem se sa mnogima.. od mejlova sam odavno odustala.. ne pisem vise ni najboljim drugarima tako cesto ko onda.. s njima se doduse cesto cujem..ali to je svega 3-4 coveka..
zapravo na to razmisljanje me potakao drug.. nismo se culi nekoliko meseci.. znam da sam i ja u guzvi i on.. tu je i razlika u vremenu.. nikako da se uskladimo..
a kad odem tamo vidim se sa svima.. i sve je ko da nisam ni otisla..

u pocetku mi je valjda bio taj kontak potreban.. otisla sam u beli svet.. ostavila sam sve i pocela iz pocetka.. trudila sam se da odrzim kontak sa svima.. ali to je prosto nemoguce..
danas razmisljam sta se tu promenilo.. zar mi ti drugari vise nisu potrebni..!? imam nekoliko istinskih prijatelja i sa njima sam redovito u kontaktu.. iako se ponekad desi da se i s njima ne cujem nedeljama...

no medjutim ima tu jedan mali krug ljudi s kojima se zbilja cujem svaki bogovetni dan i to mi je bas bas drago

da li i vasa prijateljstva s vremenom blede..!? ili uspevate da odrzite kontakte sa svima..!?

[swba]

Neznam dal vrijeme za mene leti neprimjetno ili sta vec je razlog. Najblizim prijateljima sam svaki dan davao izvjestaj do najsitnijih detalja kako je bilo. No kako vrijeme odmice polako suzavam krug ljudi sa kojima sam u kontaktu. One najbolje redovno zovem, tako mi brze i lakse. Jer i pored moje nemarnosti ponekad od obaveza nemam vremena da sjedim i da pisem.
No sad postoji novi krug ljudi iz ovog virtuelnog svijeta sa koijma se svaki dan cujem. Nemogu da kazem da su mi zamjenili najbolje drugove od tamo, ali definitivno postali su jako vazan dio mog zivota

[irnik]

Moje drustvo je pocelo da se raspada jos dok sam bila u SCG. Jedno po jedno i polako knjiga spala na 2 slova. Svi smo kao u onoj Bajaginoj pjesmi "biseri rasuti po celom svetu". Naravno najvise nas ima u US (ali svi smo u razlicitim gradovima) onda Hong Kong, Novi Zeland, Kanada, Njemacka, Holandija, Svedska... Zahvaljujuci skype-u (a ponekad i msn-u) cujemo se cesto. Ako nista makar razmijenimo po neki chat ili email...

[kissigirl]

O da... Otisla sam pre nekih godinu dana,i sa svakom mojim odlaskom dole,imam osecaj da se sve vise udaljavamo... U pocetku,dopisivali smo se svaki dan,razgovarali telefonom,ali sada je i to prestalo.Mislim da je na to najvise uticalo to sto nismo svaki dan zajedno kao pre.Nasla sam nove prijatelje koji su deo mog svakodnevnog zivota,ali ipak mi je zao sto vise nisam tako bliska sa drugovima iz Juge.Samo sa njih 2-3 sam u istim odnosima kao i pre.

[laPapun]

Na pocetku puno pisama, potom nesto manje telefonom a sada jedva s par njih internetom.
Svi se udaljavamo jedno od drugog bilo gde da smo.
Svi gledamo sve vise na svoje probleme, posao, porodica, opstanak itd.

[Captain Jack]

Dobio sam mail od najboljeg prijatelja iz Srbije doslovno ove sadrzine,"Samo mi javi da si ziv"!Onda razmislim i ukapiram da ga nisam zvao od marta meseca Kepten,bas si odgovoran

[yige_gui]

Kepten,bas si odgovoran

pa ovo nije nista novo Keptn

[euridika]

Menja se forma sigurno, nije to vise ona ziva svakodnevna komunikacija, ali sretnemo se dva do tri puta godisnje izgrlimo, izljubimo, izmenajmo najbrze na svetu nove detalje iz nasih zivota, potvrdimo koliko se volimo i pustimo da nas vetar nosi dalje. One koje ne uspem da vidim, tu su dugi mejlovi, poneka vrsta komunikacije da se ne izgubi ritam, da se ne pogubimo. To je valjda zivot, bilo bi slicno i da smo svi ostali na istom mestu, odrastamo, postajemo zreli ljudi, nazalost...

[Beogradjanka]

Ja sam imala situaciju suprotnog smera. Naime, posle povratka u svoju zemlju, ostavila sam, negde daleko, moje novostečene prijatelje. I posle nekoliko godina dopisujemo se, saljemo mailove i vidimo se kad su oni u prilici da dodju u Beograd. Tada mi se cini da smo odrasli skupa, ceo život proveli zajedno (a nismo) i kao da smo jos juce popili kafu u nekom od naših dvorišta. Presrećna sam i emotivno ispunjena jer na nekom drugom kraju sveta postoje ljudi koje ja volim i koji vole mene.

[euridika]

Ja sam imala situaciju suprotnog smera. Naime, posle povratka u svoju zemlju, ostavila sam, negde daleko, moje novostečene prijatelje. I posle nekoliko godina dopisujemo se, saljemo mailove i vidimo se kad su oni u prilici da dodju u Beograd. Tada mi se cini da smo odrasli skupa, ceo život proveli zajedno (a nismo) i kao da smo jos juce popili kafu u nekom od naših dvorišta. Presrećna sam i emotivno ispunjena jer na nekom drugom kraju sveta postoje ljudi koje ja volim i koji vole mene.

Ja nekako, kada se kaze prijateljstvo, to jos uvek povezujem sa onim starim prijateljima za koje sam se borila i sticala ih kroz skoro citav zivot. Oni su prijatelji, pravi, a novi ljudi se srecu kroz zivot, i to je ono sto jeste moj osnovni pokretac, energija koju dobijam od dragih ljudi. U ove dve godine u zamlji lala stekla sam nekoliko veoma dragih ljudi, sa kojima sam se setala po evropi, pozivali me u njihove otadzbine, jos me nisu obilazili, jer ispadaju nekako najskuplje te avionske karte za srbiju... Ali jos nemam tu slobodu da ih nazovem prijateljima, oni su drugari, bivse kolege, sadasnje kolege, a za prijatelje, po mom misljenju treba jos mnogo vremena da protekne i mnoge bitke da se izbojuju, kao sto jesam bojevala sa onim pravim. To je jedina razlika, rekla bih.