Cekanje i beli mantili

[bellissima]

Ne volim bele mantile, onaj miris asepsola i odlazim samo kad moram i kad je hitno.
Danas je bilo hitno i kao hitan slucaj sam primljena.
Ljubazna sestra mi rece, bicu primljena za cas.
Taj cas se otegao, na tri sata cekanja.
Redjali su se penzioneri, prijatelji i komsije doktora,oni sto kucnu samo da nesto pitaju.
Oni kojima samo treba da potpise recept, da donesu bombonjeru i kazu rec, dve doktorki.
Pa pauza, naravo, imaju pravo na pauzu, boze moj ...
A ja sam cekala i cekala ...

Dok mi nije dosla ona minuta,koja prelazi sve granice pristojnosti ...

Elem, znam da niko od nas ne voli doktore i ne ide tamo na kaficu i caskanje.

Kakva vi iskustva imate sa cekanjima u ambulantama?
Jeste li jedni od onih, koji strpljivo i smerno cekaju i cute,trpe nepravdu ili trazite neka elementarna prava da se zna neki red?
Kako izlazite na kraj sa namrgodjenim osobljem, koji su tu ustvari zbog vas?
Ocutite li ili im date do znanja kad nisu u pravu?

[CHichaGlisha]

Ja volim bele mantile.Više njih. Baš volim.

Inače u ambulantama uglavnom ne čekam "redove". Bar ne toliko da bi mi to smetalo.
Imam svog lekara. Osoblje koje ja "srećem" je za svaku pohvalu.
Novi propisi su to fino regulisali i oni koji umeju te nove mogućnosti da koriste, nisu nezadovoljni.
I pacijentima lepše - i osoblju lakše. "Čist račun".
Lepo pre polaska nazovem telefonom, sestra mi zakaže "moj" termin... i gotova stvar. Sve funkcioniše cakum-pakum.

Ne dajem im dimenziju bogova ali sam istovremeno svesna toga, da niko tamo ne visi okačen na čiviluk i čeka baš "mene".
(što će reći: ne mislim ni da sam ja sada tu došla, kao neko malo "obolelo" božanstvo)


U suštini, nerviraju me te "povike" na bele mantile i na bilo koje "boje" službene odeće.
Kada je neko smrad, onda kažem da je on smrad u svom mantilu ... a ne da su svi mantili na planeti smrdljivi.
Kada je neki pandur stoka neopevana, ne znači da su (po inerciji "plave bluze") svi takvi.
Kada vidim da je neki sudija korumpirana gnjida ili grinja, ne mislim da su svi isti.
Jer i nisu isti.
Bogu hvala.

Međutim, kada se ipak desi da osetim neki vid šikaniranja ili nepravde - naravno da reagujem.
Umem i to.. uuuumem uuuumem.. i to veoma nezgodno.

[AmIa]

Zahvaljujuci pojedincima
srozali su tako humanu profesiju na nivo buvljaka...
ali srecom ostalo je jos belih mantila
koji su stvarnio beli i neukaljani
i koji se secaju tamo neke Hipoktatove zakletve...
i koji mi vrate osmeh na lice

[bellissima]

Inače u ambulantama uglavnom ne čekam "redove". Bar ne toliko da bi mi to smetalo.
Imam svog lekara. Osoblje koje ja "srećem" je za svaku pohvalu.
Novi propisi su to fino regulisali i oni koji umeju te nove mogućnosti da koriste, nisu nezadovoljni.
I pacijentima lepše - i osoblju lakše. "Čist račun".
Lepo pre polaska nazovem telefonom, sestra mi zakaže "moj" termin... i gotova stvar. Sve funkcioniše cakum-pakum.

Ovako bi trebalo da je u svakom mestu.
I da su odavno ta pravila zazivela.
Nemali broj puta mi se desilo, da imam zakazano u pola dva, kad im je smena.
Doktorka redovno stize u pola dva, pa dok se presvuce, iscakula sa sestricama, po pravilu me neko ljubazno zamoli da ga propustim, jer ima da pita nesto doktorku,potom ona izadje po neki dokument, pa je nema, pa nema.
Pa zakazani termin se produzi na sat vremena kasnije.
Nazalost, svega i svacega sam se nagledala u proteklih par meseci, jer sam bila prinudjena.

U suštini, nerviraju me te "povike" na bele mantile i na bilo koje "boje" službene odeće.
Kada je neko smrad, onda kažem da je on smrad u svom mantilu ... a ne da su svi mantili na planeti smrdljivi.

Izvinjavam se, ako je neko moj uvodni post,shvatio kao generalizovanje svih ljudi u belom mantilu.Naravno da nisu svi isti.
Ima, hvala bogu, jos onih koji znaju da rade svoj posao i koji ga rade srcem.
Ali u moru onih ostalih, dolazimo do toga da budemo ogorceni na sve, nazalost.

[Sunflower]

Prvo da kucnem o drvo... kucnula..eh, ja imam minimalno iskustvo sa bijelim mantilima, što se mene tiče, a trenutno nemam ni zdravstveno ....pa tjeram bolešćuge pozitivnim mislima.

Ali imam iskustva, sve su nekako osobe oko mene bolesne, porodica, prijatelji...iii, što se tiče mog grada, koji je malen, svi se znaju, pola osoblja bolnice, koja nije mala..mi čini uža rodbina ili komšije...tu je prolaz...sjedneš u čekaonicu, ili ranije nazoveš rođaka i prozujiš kroz ordinacije, obaviš sve...pa kući. Nije ni ta varijanta baš za pohvalu, ali danas se koriste sve pogodnosti koje možeš, inače ostaviš kosti u čekaonici.

Ja to koristim kod zubarke, koja mi je rodica...nikad se skoro ne najavljujem, jer sam ionako strašljiva, dođem, sjednem, ako me primi primi (ala se zavaravam) i uvijek dođem na red nekako brzo.

Eh, a što se tiče većih gradova, većih bolnica...tu je strava i užas...danas i kad si smrtno bolestan, ako ne izganjaš neku vezu, vezicu...možeš da odapneš u čekaonici.

Meni nije jasno, ako je radno vrijeme nekog doktora od 9-15h recimo...zašto on radi samo jedan sat, ili max dva? Ako je državna bolnica, zašto mu se ipak mora čovjek najaviti...ono, sjedi 2-3 ljudi u čekaonici, ali nije sigurno da ćeš biti primljen.
Razumijem ja one specijaliste koji furaju recimo Rijeka, Split, Zagreb, Sarajevo, Tuzla, koji ordiniraju određenim datumima, satnicama...pa se njima trebaš najaviti...ali doktor koji ima određeno radno vrijeme, mjesto...zašto glumi facu i radi isprekidano?

Ja razumijem da se medicina dugo studira, i da se moraš stalno usavršavati...ali x doktora nije pročitalo knjigu nakon specijalizacije..pa se desi da ljudi nauče sami šta im je...znaju simptome...i samo ti treba potvrda ljekara da ozvaničiš oboljenje...
Da, zašto se doktori tako ponašaju superiorno. Ono što sam ja skužila, što si veći specijalista, što si bolji doktor, to si normalnija osoba...i sa takvim doktorima je milina pričati...dok su doktori opšte prakse ili oni, već pomenuti, koji se ne usavršavaju, oni su sveznadari, i gledaju na tebe kao da si stoka. A to što čekaju da prvo šušneš parama, pa da ti uopšte dodijele status pacijenta, to je za sasvim drugu priču...

[Sokica]

Svako od nas kada dolazi kod doktora, dolazi jer ima problem i svakome je njegova muka najveća. Srećom, ja nisam od porođaja išla kod doktora (sem zubara i ginekologa - a i to idem kod privatnih, znači bez čekanja i nervoze....) tako da su moja (nimalo lepa) iskustva vezana za odlazak kod pedijatra.
Za ovih 7 godina su se menjala pravila: sad se zakazuje, sad se zakazuju samo kontrole, sad nema zakazanih... Svaki put sam morala da intervenišem. Poslednji put sam vodila dete na kontrolu i bez obzira na zakazan termin, čekala sam dobra 2,5 sata da nas prozovu. Pre prozivke sam ulazila kod sestre da joj kažem da smo u čekaonici sa bolesnom decom i da imamo zakazano, a ona bi me samo 'oladila' da smo svi mi zakazani i da se strpim!
Shvatam ja da su doktori i sestre ljudi od krvi i mesa i da rade vrlo odgovoran i važan posao, ali činjenica je da umeju da zloupotrebe svoj položaj, da prozovu prvo svoje, da puste nekog na druga vrata dok mi čekamo ili da deca od njihovih kolega prolaze bez problema.... Naravno, razumevanje uvek postoji za hitne slučajeve i to je ok.

Postoji tu mnogo problema: doktori moraju da imaju određen broj pacijenata, sa potpisanim ugovorima, susreću se sa raznim likovima i svakog moraju strpljivo i ljhubazno da saslušaju....
Ali, zato i postoji izreka: nije svako za taj posao stvoren, džaba mu svo znanje

[ZOE]

Kako izlazite na kraj sa namrgodjenim osobljem, koji su tu ustvari zbog vas?

Sa takvim namrgodjenim "osobljem" koji do podne mrze sebe, a od podne ceo svet izlazim lako na kraj... Strpljivo cekam (napolju)... kraj smene - neutralni teren je najbolji za "izlazenje na kraj"

[Morpheus]

Bele mantile ne viđam uopšte već godinama, tako da nekih posebnih iskustava sa namrgođenim facama i nemam. Ali, generalno, za čekanje u redovima imam neograničeno strpljenje, a na namrgođene poglede ne obraćam pažnju...

Ono što može da me navede na neočekivanu reakciju su spodobe koje upadaju preko reda. Jedno - dvoje će proći, treći sigurno neće, po cenu sukoba. Strpljiv jesam, ali budala...

[Lilith_021]

Zahvaljujuci pojedincima
srozali su tako humanu profesiju na nivo buvljaka...

Pa dodjes u situaciju da imas osecaj da treba da mu ponudis ali ne znas kako, ne znas koliko.. Koliko li mu nije malo?
Postenije je u privatnoj praksi.. Zna se cena pa dodjes i kazes svidja mi - ne svidja mi, uzmes ili ostavis.
Sestre na odeljenjima, pogotovo nedeljom.. Satima izvaljene po onim sechijama sa sve razasutim bajaderama, lindorima i ostalim ponudama.. Zveci muzika iz onih okruglastih kasetasha.. Ruzna slika. Nije im lako uvek, ne kazem ali neka meni neko nadje posao gde cu da pauziram 3-4 sata od 8 radnih..

Ipak, nisam dozivljavala neko izdiranje, marshiranje iz ordinacije i slicno.. Par recenica tipa: "Cemu takav ton?" mogu da pomognu.

Sacekam red kad moram i prihvatam padobrance kao normalnu pojavu i najvolijem kada imam priliku da i sama ateriram na takav nacin.

I kao i u svakoj profesiji, ima gi razni.

[little fairy]

Stvarno mi nije teško kada čekam zbog sebe.. Ali kada čekam sa bubanom maleckom, tada gledam na svaku minutu. A njezina pedijatrica je spora da je to nešto nevjerojatno. Inače ne idemo po doktorima je nisam tip mame koja skače na svaki kašalj tako da me sestra dočeka svaki put sa istim riječima ''Dugo te, malena, nismo vidjeli''.

Sjećam se jednom smo otišli sa malom odmah poslije posla kod doktora. Čekaona je bila prazna i mi smo bili prvi pacijenti. Mislite da smo odmah došli na red? Ne.. Čekali smo čak 45 minuta (ne lažem, 45 minuta) da joj pogleda ječmenac na oku koji nije htio splasnuti. Što više reći??

Ja ne znam koja im je to politika ali naše zdravlje je u jebenom pitanju i svaka sekunda čekanja nam šteti ili nas boli.