Eva Zonenberg

[alpinista]

VI

COCTEAU COCTAIL

Kokto s eskortom minotaura, čarobnih cvetova, anđela, fauna, Dijana, Afrodita, sfingi, princeza, gatara i sl. idealan je čuvar detinjstva. Upravo njegova umetnost je umetnost inteligentnog i nevaspitanog deteta, razbesnelog i razmaženog deteta, nesnosnog i užasnog deteta s omiljenim i stalno ponavljanim obrtom: „Etonne-moi!”/ „Zadivi me!”.

A propos da li slično zvuče pozdravi od... iz Venecije? („Zaboravila si da dodaš, da vampiri srkuću kroz zube, satima, litre Kamparija, obožavaju mrtvački bleda lica i slatkiše, naravno u najprefinjenijem vidu; a gospodin K. kao i maestro S. je sladak kao Saher torta u ogromnim količinama ili nekoliko šolja chocolat chaud. Ima li od toga nečeg preteranijeg, štetnijeg i otužnijeg? Međutim kada se posle dužeg vremena nakon konzumiranja vratimo tom gospodinu mislimo na nove porcije). „Zadivi me?”, pod uslovom da redakcija plati honorar za naručeni tekst.

Uvek mu je malo gladan je iracionalnih iznenađenja. Da li uvek iznova iznenađivati i biti iznenađivan. Neprestano želi još i još, obuzet je neodgovornom nezasitošću deteta. Deteta, a nikada, apsolutno nikada odraslog čoveka; odraslog deteta, starog deteta, nikada zrelog muškarca ili starca. U tome se sastoji osnovno čitanje njegove umetničke kreacije, a istovremeno i tajne, koju je tako budno pazila jedna od njegovih omiljenih sfingi koju je zamenio sa dve žabe krastače. S tim što su obe žabe veoma htele da postanu lepe princeze i tako su dopustile da tajna bude obelodanjena. Odnosno, „greška u vezi s tajnom i računanjem”. Žar detinjstva, kada je svaki predmet do te mere novatorsko otkriće, da podjednako vrši zvaničnu i nezvaničnu funkciju. Zvaničnu, u vezi s kojom treba ući u sukob ili savez s okruženjem i nezvaničnu poznatu samo malobrojnim umetnicima i pojedinoj deci. Stvarnost deteta nasuprot stvarnosti odraslog u celini je živa. Odrastao je deli na živu i neživu, dete se udubljuje u svaku sitnicu kao veoma bitan element nekog živog, moćnog organizma koji ne samo da mu izlazi u susret već mu se obraća, recimo u vidu jasminovog žbuna koji se žali na svoju usamljenost ili na vilinog konjica koji je zabrinut: „Ah! Kako se izlečiti od ludačke manije napuštanja vlastitog tela?”. U detinjstvu vizije ili izvesni događaji niti iznenađuju, niti uzbuđuju, niti uznemiruju, već naprotiv – nešto su prirodno, recimo ako posle nekog neobjašnjivog putovanja u kosi ostane egzotični cvet, dete ne postavlja pitanja: Kako se to dogodilo?
Kako je to moguće? Zbog toga je svet deteta najbogatiji, to je svet sitnica i nesebičnog voljenja tih sitnica i detalja; slično je postupao Kokto. Uočavao je najmanje nijanse, fascinantnu asocijativno-uobraziljsku slagalicu. Neiscrpne znakovno-simbolične puzzle. Trodimenzionalne rebuse koje je voleo da poklanja svojim gledaocima.

- Možemo li to naučiti?

[alpinista]

VII

Palais Royal
„Tete – a – tete”

Da, Palais Royal, jutra su siva kao tamna prozorska stakla, lišena radosti, ali ne i izražajne snage (tvoja jutra su zabavna i predstavljaju zbir svih bilijarskih kuglica), podneva: velelepna i do obeda ogoljena (zbir su svih tvojh pisaćih stolova), popodneva, da, popodneva u Palais Royale – zamišljaš li to? Ne? To je kao vožnja buktećim tramvajem, samo u pozadini s trijumfalnom kapijom i koketnim o la, la... et c’est tout. Da li i dalje ispredaš priče ispred i iza zavese? Kokto-dramski pisac bio je jedinstveno svojevrstan. Nisu ga zanimali ni scena, ni publika – možda osim izvesnih glumaca – intrigirala ga je zavesa, „pozorišna zavesa kojoj su aplaudirale sve obale”, a zavesa je celokupna stvarnost, kako ona prava tako i ona izmišljena, zavesa je elegancija i vulgarnost, zavesa je bolest i „molim” i „merci”. Zbog toga je pisao one svoje neobične pripovesti na granici antike i savremenosti, s podelom na uloge i rekvizite; projektujući prefinjen dekor, kostime i probleme pozorišta, deleći prostor na javni i privatni, na veštački i quasi istinit, na trodimenzionalnost i bezdimenzionalnost uma: dužina, visina, širina, može li se tome još nešto dodati? Gradio je tunele svetlosti, tunele prema drugim dimenzijama, gde mu je suđeno ili je isplovljavao u otvoren, bajkoviti prostor. Preterano bogat dekor i usiljeno birane verbalne strukture koji su pod prividom dekorativnosti i izveštačenosti trebali da obave samo jedan zadatak: da se probiju van i obuhvate ono što se krije iza teške materije koja četiri puta godišnje menja boju.
U vrtu Palais Royale redovno se sretao s Koletom koju je cenio i voleo. Kao i on volela je književnost i umetnost. Kao i on znala je da muškarci i žene predstavljaju isti problem. Kao i on gledala je u objektiv (na jednoj od omiljenih fotografija istorije književnosti), zažmirivši posmatrala je prozirnu zavesu, koja je bila deo nje: susreti Koktoa i Kolete.
Oživljavala je svaki primerak svoje kolekcije leptirova
On je nadevao imena svojim brojnim kišobranima
Ona se žalila na reumatične bolove
On na glavobolju i zubobolju
Ona je izgovarala ženska imena na S (S kao sladoled)
On na Ž (Ž kao Žan)
Ona se sećala burnih ferija u planinama
On se prisećao burnog mora
Zabavljali su se razgovorima:
- Da li plačete gledajući tužne filmove?
- Šta biste mi savetovali?
- Između divlje ruže i orhideje? Carstvo nužnosti: šarene pozorišne zavese na nebu
- Živeti u „NEKAD”?”, „draperije sunca”?
- Lepe žene imaju nešto od ambicioznih mladića.
- One s dugim vratovima su kao mi.
- Misliš na one Gertrude Štajn?
- Ne, već na one Marsela P.
- On je bila izuzetno lepa.
- Ona je bio izuzetno loš.
- Koliko može da stane u itd.?
- U vidu šećera, najviše šećera.
- Slatkiši i metafore?
- Kao šiške ili vršak jezika.
- Ili
- Šta je s tom kafom?
- Razmišljali su zajedno:
- Šta se može uraditi tokom jednog sata?
- Srušiti sve dosadašnje ili Ajfelovu kulu zameniti novom.
- A za dva dana?
- Nešto zbog čega može da spletkari ceo grad.
- A tokom celog života?
- Reći nešto što se ne može uraditi ili naći suprotnost već urađenom.
- I smišljati samo pretpostavke?
I spletkarili su, još koliko, a u Parizu ima kao nigde druge o čemu da se spletkari, a za spletke je karakteristično da se šire brže od brzine svetlosti.
O kome? O čemu su spletkarili?
Da se sunce ne rađa, ali da cveta.
O tome ko je postojao a ko nije.
O tome da je neko nosio plavu košulju, neko belu, a neko ružičastu.
I o cvetovima paprati, koji ispunjavaju najprefinjenije želje.
Da je tako.
Da je dodir izaslanik drugog sveta.
I da li se dar može pretvoriti u žar?
Žar s prstima koji se izdužuju kao vosak, kao labudov vrat.

O čemu još?

[alpinista]

VIII
„Moja jesen je volela tvoje leto”

To što se na Koktoovim crtežima pojavljuju muškarci, ne bi predstavljalo nikakvo otkriće ili događaj, da nije činjenice da ti muškarci pretežno spavaju. Žan je voleo da sakuplja bespomoćne gestove i izraze lica, gde je san imao prvenstvo nad zdravim razumom, ispovedanjem i izdajom. Kao u bajci o uspavanoj princezi i uspavanom kraljevstvu. Samo je Kokto znao kako da probudi to nikom poznato kraljevstvo koje je zahvaljujući njemu trljalo oči i naginjalo se kroz prozor izdužen poput tulipana, otkrivajući novo godišnje doba, da bi ponovo samo njemu poznatom čarobnom formulom uspavljivao sve oko sebe blagom nesvesnošću modela, koji su, ne osećajući na sebi njegov pogled, lišeni stvarnosti, putovali u snovima. To zaustavljanje gestova, kretanja, vremena – da, pourquoi pas? – to zaustavljanje na pola reči, ta opasna putovanja, zbog kojih je bio ljubomoran:
„San i more su tvoja prava stihija
Ti odveć znaš ne mogu da te pratim”
Putovanja kojima je posvetio mnogo mesta u svojim filmovima: „Le sang d’un poete” ili „Le Testament d’Orphee”. Orfej je lik koji se opsesivno pojavljuje u njegovom stvaralaštvu. Mit ljubavnika koji silazi u zemlju mrtvih i čini se kao da mu je blizak. Da li su ljubavni odnosi izazivali strah u njemu? „Crno sunce tvoga lica”, „Crno nebo išarano morskom solju”. Koliko puta je tonuo? Dovikivao je moru kao kad se opraštamo nevidljivo. Koletin „Plavi morski fenjer” da li je pomagao izgubljenom umetniku koji luta ambisima vlastite mašte? Na stranicama te knjige ponovo sreće Koktoa, ponovo piše o njegovim lepim rukama i diskretno predlaže:
„ – Reste chez moi.
- Je ne peux pas. On ne reste pas chez toi a midi moins le quart.
- Ou veux-tu aller?
- Justement, je ne sais pas. Je vais essayer d’aller chez moi...”
Opraštajući se moli je da pazi dok prolazi kroz vrt i zvižduće poput Hipokrata: „Život je kratak, umetnost je dugotrajna, talenat prolazan, iskustvo varljivo, prosuđivanje teško”. Iz tog niza odrednica lično biram: „prolazan talenat”, sa kojim je Kokto (i ne samo on) flertovao na sve moguće načine. Ta odrednica posebno odgovara estetici koju je primenjivao: nešto između očaravajućeg „mogu li?”
veštačkih trepavica
i koketnog leptirovog „molim vas pričekajte”. Nažalost, zbog „varljivog iskustva” u podzemnom svetu nalazi lavirint, u kome mu minotauri pretvoreni u muškarce, a muškarci u minotaure preprečuju put, a Arijadna ne priskače u pomoć, jer ne ume, ne uspeva da je opazi. Rafinirano pozorište povezano s rafiniranom, koketnom inteligencijom. Mesto gde se susreću ideje i stvaralačka sloboda. Dok je ideja način doživljavanja sveta, okruženja, svakog dana i svake noći. Kada se računa samo „sada”, kada je svako godišnje doba dobro za ljubav i čežnju. Novi muškarac? Novi ljubavnik? Valjda to ne uzimaš za ozbiljno? Žene koje se u krevetu pretvaraju u muškarce i muškarci koji se pod prstima pretvaraju u žene. I odgovarajuće poze, gestovi, obrti i prerušavanja koji idu uz to.
- Njegova marama oko vrata boje koktela s jagodama idealno je odgovarala mojoj ružičastoj košulji.
- I šta?
- I ništa, kasnije mi je nacrtao nekoliko crteža. To ga je uzbuđivalo kao gospođicu.
- Otkud to znaš, jer to radi dok njegovi modeli spavaju
- Pravio sam se da se borim s minotaurom
- A da li te je nazvao anđelom?
- Euridikom i zamolio za pramen kose
Pramen kose ukraden jednim, tigarskim dodirom, da li je takav napad simpatičan? Da li je opasno ono tigrovo nestrpljenje? Granice imaju smešno malu moć ranjavanja. Njegova crta ostavlja utisak da neće prestati da kruži po papiru, da je naš mali Žan nabacio opsesiju, da mu šuškanje papira pričinjava neobično zadovoljstvo, da se ona crta nikada neće završiti, da nijedan kraj neće zagospodariti njim, jer kao da ispoljava romantičarsku sklonost ka vezivanju za mitologizaciju ispovesti: „zauvek”, „na vjeki vjekov”, pour toujours?I opet ona sladunjavost: svaka crta je dug put kroz prvi pogled, osvajanje lica, osvajanje ruku, osvajanje zagrljaja sve do otkrivanja scenerije snova i tajni duše. Žan ne odustaje, njegova izdužena crta odmerava sve duži put, kao da ta crta i on ne žele da se rastanu s modelom, kao da ne mogu da se odvoje od crtanog tela, koje je neprestano pored, crta, produžuje crtu, stalno je produžuje, kao dodir, kao poljubac, ni za trenutak ne odlazeći; a pri tom je neljudski miran i strpljiv. „Jedina moja želja: Želim da postanem tvoj portret” napisao je Žanu Mareu, Žanotu, kako je voleo da ga zove, crtajući najdužu crtu svog života: dva profila zauvek sjedinjena jednim potezom olovke. Nagi muškarci su pasija, pasija crtača, slikara, ali i pesnika. Mladi mornari. „Un joli coco”. Ta životinjska lepota – lepa, divlja ružnoća mami delikatnog Žana. „Pas de chance!” istetovirano na torzu mornara. „Ah, to je peh!”, kada je otkrio ove četiri reči već je znao da nema šanse.
Ti „čelični mišići” morali bi da budu njegovi, kao da je parafrazirao Platonovu sklonost: tela su „lepa za trku” i „lepa za borbu”, ne znamo za šta da se opredelimo. Ponekad mu možemo zameriti izvesnu naivnost, a možda: „Izgubiti detinjstvo znači izgubiti sve”. Homoseksualizam je izvesna varijanta infantilizma (ne mešati ga sa Infantkinjom Infantilizma) i neprestanim traženjem idealnog oca ili majke. Svaki od tih muškaraca je mogao ličiti na oca, zbog toga traganja ne prestaju... Pa ipak, izdužena crta imala je svoj kraj, jer najpre imamo: anđela-atletu Pjera Daržela, anđela Ertebisa, anđela po imenu Žan Mare, junake njegove skandalozne „Bele knjige”. Koliko li je još anđela bilo?

[alpinista]

IX

„Idoli”
„Toutes ses vieilles cicatrice
Terre
font le charme
de ta figure de guerrier”
(J.C. “Vocabulaire”, 1922)

X

Nikada ne kaži „Adieu”
Nikada ne kaži „Auf Wiedersehen”
„Gospodo vaše pisanje je nepravilno”

Na kraju mora nastupiti momenat kada treba prekinuti rečenicu makar na štetu
vragolaste i iznenađujuće poente.
Priznajem da je ono što pišem tako površno kao klizanje po ledu,
makar ne bilo nijedne prelomljene sante.
Priznajem: „Ich steht im Regen und warte auf dich”,

„(...) und warte auf dich”, taman, mutan, nizak glas, tako reći šapat Zare Leander obelodanjuje zbog čega je Kokto, pored za njega tako bitnih prijateljstava s muškarcima, voleo da se zagnjuruje u atmosferu ženskih kaprica, suprotnosti sudbine i euforije. Da prebiva u senci elegantnih žena i aritokratkinja; u polusenci utihnutih i nesvakodnevnih razgovora; toplih i mekih tembra koji govore o svemu i o ničemu, utonuo u boju glasa kao u meki šal mirisnog Šanela pet. Obožavao je da opšti s polumrakom ludih ideja koje se ostvaruju sa zamahom i koje direktno potiču od samog Kralja sunca i s tamom njihovih karaktera neuhvatljivih prstima vetra. Može li se zamisliti idealnije prijateljstvo, ili ljubav: između muškaraca koji preferiraju muškarce i žena koje preferiraju žene? Takvi susreti... da se na kraju ne ispostavi da preferiraju sami sebe! Oh! Non, c’est impossible! Mais, parfois... Kokto i njegove žene: muze, aristokratkinje, umetnice i... mecene: Koleta, Edit Pjaf, Natali Pale, An de Noej, Koko Šanel, Lujz de Vilmoan i najvažnija, Fransin Vajsvajler koja ga je odvela u svoju kuću-rezidenciju na obali Sredozemnog Mora, u kuću tajanstvenog naziva: Villa Santo-Sospir i okružila divljenjem, nežnošću i brižnošću.

Ima žena koje se potpuno uklapaju u našu biografiju, a da ne otkrijemo uzroke takvog stanja stvari, fascinirajući se i kolekcionirajući samo posledice. Dopuštamo im sve, jer samo tako guraju našu biografiju napred. U njoj otkrivaju tajanstvene odaje, koje nastanjuju svojim svilenim šalovima, biserima, prstenjem, narukvicama, minđušama, puderima i pomadama, pikantnim anegdotama, koketirajući odignutim uglovima usana, mirisima svoga tela i parfema, veličinom stopala, dužinom noktiju i konačno dahom... Podsvesno znaju koju ulogu treba da odigraju, iako se koketno pretvaraju da ključ nije u njihovim rukama. Savršeno poznaju svoje probleme i savršeno ih tumače i interpretiraju; tako su uverljive da dopuštamo da vrhovima prstiju otkrivaju sledeće velove, zavese, zastore. To čine tako precizno da ne iznenađuju samo šarmom i lepotom (premda i time), već perfekcijom i savršenstvom te inscenizacije. Predosećajući u tim odajama svaku polusenku, ne prilagođavajući se već naprotiv, namećući vlastite navike, vlastite uzore i vlastita pravila igre.
- Još jednu čašicu vermuta?
- Zbog čega ponavljati stare grehe, zar nije bolje izmisliti nove?
- Izlazimo?
- U prvi od mogućih svetova.

S poljskog prevela Biserka Rajčić

[alpinista]

Eva Zonenberg – između poezije i filozofije

Poslednjih dana u Beogradu boravi Eva Zonenberg, poljska pijanistkinja, pesnikinja, eseistkinja, prozaikinja mlađe generacije, predavač na školama kreativnog pisanja koja je zbog svoje originalne poezije rado pozivana na brojne pesničke festivale, prevođena i nagrađivana. A s obzirom na svoje izuzetno muzičko, filozofsko i književno obrazovanje, poznavanje više jezika zahvalan je sagovornik svih vrsta medija.

U Srbiji je tokom poslednje decenije objavljivana u najpoznatijim književnim časopisima, dok je časopis «Treći trg» objavio izbor iz celokupne njene poezije pod naslovom «Imperija suze» u prevodu Biserke Rajčić.

Biserka Rajčić: Od tvoje poslednje pesničke zbirke «Čas ushićenja» u tvom stvaralaštvu je došlo do izvesnih promena u tematici, formi stiha, do okretanja ka mističnoj filozofiji i filozofiji Istoka. Zbog čega?

Eva Zonenberg: - «Čas ushićenja» je bio čas smotrenosti i opažanja. Posle takvog časa prirodno je kretanje u pravcu filozofsko-mistične estetike. Jer, smatram da se vlastita poetika ne može svoditi na jednu jedinu vrstu razmatranja. Tražim raznorodne puteve i rešenja za prenos pesničke poruke. Poezija nije samo jedan, pojedinačan stih, već je i napetost među ostalim stihovima i zbirkama. Zbog toga je moja poezija kao i ja prolazila i prolazi kroz mnoge metamorfoze. U njoj postoji nekoliko nultih tačaka od kojih započinje nešto apsolutno drugo. To su prelomne tačke koje se odnose na svakog od nas tokom života. Misticizam mi je uvek bio blizak. Misticizam nije učenje već vrsta proživljavanja sveta. On je viđenje nevidljivog. Međutim, blizak mi je i misticizam Zapada i misticizam Istoka. I, što je zanimljivo: obe te vrste misticizma raspolažu različitim jezicima, premda govore o istom. U zen filozofiji sam pronašla nešto blisko mom osećanju sveta. Dogen, Iki, Hakuin, Bašo ili Isa inspirišu me i mnogo puta poučavaju kako da živim. Za mene je misticizam postao važan u trenutku krize kroz koju sam pre nekoliko godina prolazila. Zahvaljujući zen filozofiji mogla sam se osloboditi svog ranjenog ja, jer u zenu ja ne postoji. Ne postoji podela na subjekt i objekt. Bio je to period u kome sam napustila sve, preselila se u drugi grad, da bih počela sve iznova. To iznova sam upravo gradila na zen filozofiji. U tom periodu nastala je moja zbirka «Pisanje na pesku». Knjiga u kojoj je najvažnioji dijalog, pri čemu se razgovor odvija na više nivoa: razgovor s voljenim i s prijateljem. S Apsolutim. Gde ja i ti postaju jedno TI.

Osnova tvoje poezije je ritam, muzička slika, muzička sintaksa. Time se razlikuješ od pesnika svoje generacije. Ne samo u Poljskoj. Da li se tu radi o tvojim studijama filozofije posle završenog konzervatorijuma ili o širem interesovanju za Istok, posebno za Japan? Nakon temeljitog upoznavanja s kulturom, književnošću, filozofijom Zapada.

Događa mi se da pre nego što napišem pesmu da je čujem u vidu muzičke fraze. Lirika je supstancijalni ekvivalent muzike. Prema tome, nemoguće je ne povezivati je s muzikom. Važni su ritmovi. Svako mesto, događaj, emocije imaju vlastiti ritam. Svaki čovek ima svoju muziku. Važno je umeće slušanja tih ritmova i te muzike. Hildegarda iz Bignena je govorila da je muzika jezik Boga. Stihovi su male partiture koje svaki čitalac interpretira na svoj način. Jednom sam sanjala da mojim pesmama–partiturama diriguje vetar! Možda se dubina stiha upravo temelji na muzici. Jer, kako je neko rekao, forma nije sve: ni najlepše pakovanje nije ništa ako je kutijica prazna. Da bi stih živeo u njemu mora postojati ritam. Pesnik mora postati neko pisan stihom i ritmom. Mora postati vlastiti stih.

Pored poezije pišeš eseje o piscima i umetnicima. U stihu. Što predstavlja veliku retkost. Uskoro ćeš objaviti knjigu sa tim tekstovima. Šta si otkrila u toj novoj književnoj formi?

Esej je za mene forma u kojoj se osećam potpuno slobodna. Stih nameće određenu shemu, konstrukciju i tačku dolaženja i odlaženja. U mom eseju vlada određena sloboda. Ne usmeravam ja verbalnu materiju već ona usmerava mene. To je neka vrsta apeirona, beskonačnog prostora u koji mogu da smestim celokupni haos savremenog sveta. Možda se pomoću eseja može otkriti nova forma književnosti. Pišem cikluse eseja o muškarcima koji su me fascinirali i inspirisali. O Davinčiju, Koktou, Bekonu, Rembou, Mikelanđelu... Nedavno sam počela da radim na eseju o Vitgenštajnu. Zajedničko svim tih esejima je to da su svi ti umetnici bili homoseksualci.

Pišeš i dijalošku poeziju. Neku vrstu pesničkih traktata koje je primenjivao mali broj pesnika. To je veoma zahtevnu formu. Šta te je navelo na korišćenje te forme? Zbog čega si u svojoj najnovijoj pesničkoj zbirci izabrala Baša za svog sagovornika, nazvavši razgovore sa njim «pismima»? Da li se tu radi o pisanju poezije, a istovremeno o njenoj interpretaciji? O onome što je primenjivala tzv. prva avangarda.

Jedne zimske večeri, na periferiji Krakova, umotana u šalove, zbog upale sinusa, pila sam čaj od maline i čitala Baša. Iznenada sam osetila potrebu da s njim porazgovaram. Tako je nastala zamisao da mu pišem pisma. Sama zamisao bila je zanimljiva, ali se njeno ostvarenje pokazalo teškim. Za mene je dijalog veoma važan, jer je idenje ka nečem, idenje u susret Nepoznatom. To idenje ka drugom licu jeste izlaženje u susret samom sebi, jer u razgovoru s drugim čovekom saznajemo ko smo. Vraćajući se Bašu pomislila sam da bi moj pustinjački stan mogao da porazgovara s njegovim pustinjačkim stanom. Moje putovanje da bude i njegovo putovanje. Moj pustinjački stan skriven među oblacima da može da pronađe pustinjački stan osamnaest predela. I naši pustinjački stanovi tako su počeli da se traže...

Rekla si da u poslednje vreme pišeš prozu. O kakvom tipu proze je reč, tj. u kakvom je ona odnosu prema tvojoj poeziji? Da li se dopunjuju i na koji način?

Proza koju pišem za mene je zagonetka. To je nešto što je u meni bilo duboko sakriveno i pod uticajem nekog impulsa je oživelo na listu papira. Međutim to nije tipična proza već pre neka vrsta monumentalne poeme o usamljenosti i našoj civilizaciji, o paradoksima postojanja i tajni ljubavi, o dramatičnosti života koji je zapravo lepo. To je pokušaj pokazivanja drugačije vrste percepcije, izlaženja izvan utrtih shema mišljenja. Možda je to neka vrsta koana ili huserlovskog epoche, stavljanje u zagradu postojećeg i pokazivanje nevidljive strane sveta. To je neka vrsta književnog, jezičkog i misaonog eksperimenta. Smatram da su svi pokušaji osavremenjivanja književnosti putem jezika varljivi, jer jezik stari. Budućnost, otkrivenje i novo u književnosti nije sadržano u jeziku već u promeni načina mišljenja. Smatram da se pred čovečanstvom nalaze mogućnosti zapanjujućih otkrića novih načina mišljenja.

Pored ritma slika je karakteristika tvog stvaralaštva. Kojom teorijom slike se rukovodiš, s obzirom na tvoje netipično obrazovanje? Veoma malo pesnika je studiralo toliko različitih oblasti humanistike i umetnosti. Otud možda neverovatna raznorodnost književnih pravaca, podpravaca i «međupravaca» koje upražnjavaš?

Od detinjstva me fasciniraju sve oblasti umetnosti, slikarstvo, skulptura, ples, arhitektura, muzika, književnost... Osećam duboku potrebu za unifikacijom jezika ovih umetnosti i za stvaranjem totalne, a ne eklektičke umetnosti. Jer umetnost je neka vrsta znaka i gesta duše koja pokušava da komunicira sa materijalnim svetom. Od izvesnog vremena tragam za zajedničkim tačkama vizuelne umetnosti i književnosti. Horacijevsko ut pictura poesis želela bih da pronađem u savremenim realijama. U takve pokušaje zapravo spada moja Enciklopedija ludaka, objavljena u ediciji časopisa «Rita Baum» u Vroclavu. Još uvek sam u fazi traganja za formom. Formom koja bi mi omogućila da izrazim neizrazivo. Forma prati predosećanje. Ako je predosećanje ubogo i forma je uboga. Ako je predosećanje istinito i forma je istinita. Ako je predosećanje savršeno i forma je savršena. Odnosno, istinitost osećanja je povezana s istinitošću poruke. Želim da svaki moj stih, svaka moja strofa, svaka reč budu magičan i neponovljiv predmet, stih-zaklinjalica koji bi ljudima donosili sreću... Zbog toga u svaki svoj stih, u svaku frazu želim da udahnem svoj dah. Što nalikuje na stvaranje živog organizma. Jer, još je Aristotel u svojoj «Poetici» pisao o organskom i ljudskom karakteru književnog dela. Veoma me je iznenadila Suilvija Plat koja je napisala da je njena pesma mrtva. Ne slažem se s njom, smatram da je prava pesma, prava književnost živa: da je slika stiha telo, a metaforičnost dah duše.

Od nedavno u krakovskom časopisu «Studium» uređuješ poeziju U jesenjem broju želiš da objaviš veći blok (oko deset tabaka) posvećen stvaralaštvu mladih srpskih pesnika, prozaika, književnih, filmskih, likovnih kritičara, fotografa... Kada si se zainteresovala za njihovo stvaralaštvo?

Smatram da je srpska književnost veoma zanimljiva. To je književnost dubine, velikog poetskog senzibiliteta. Smatram da se od srpskih pesnika može mnogo naučiti. Volim pesme Dubravke Đurić, Dejana Ilića, Vojislava Karanovića, umetnika moje generacije. Takođe sam pod velikim utiskom mlađih pesnika, poput Tamare Šuškić i Ane Seferović. Nedavno sam čitala knjigu Marije Knežević «Ekaterini», a veoma zanimljivim mi se čini i Vule Žurić. Fascinira me delatnost Dejana Matića koji veoma mnogo radi za mladu srpsku književnost.

Bila si nekoliko puta u Srbiji, u Beogradu, a nedavno u Sloveniji, Sarajevu i Makedoniji, a pozvana si i u Crnu Goru. Tokom tih boravaka i susreta pre svega si upoznala svoje vršnjake. Čime se razlikuju od pisaca drugih zemalja Evrope? Šta misliš o iskustvu rata kroz koje su prošli? Poljska prevoditeljka te generacije srpskih pesnika, Agnješka Žuhovska-Arent je svoju nedavno objavljenu antologiju njihove poezije (22 pesnika) nazvala «Rat i MP3». Zbog čega? Da li je tim naslovom odredila različitost vaših iskustava, pogleda na svet, interesovanja?

Proživela sam svoj privatni rat i možda mi je zbog toga Balkan veoma blizak. Znam šta znači mešanje u intimu, mešanje u slobodu pojedinca. Paradoksalno je, ali to nasilje vodi tome da pojedinac počinje da traži druge puteve slobode. Umetnost postaje logos slobode, entelechia čovekovih mogućnosti. Stoga mi se čini da razumem i osećam ljude s Balkana. Svojevremeno sam u jednoj pesmi napisala: Tek kada shvatiš vlastitu tragediju, počinješ da bivaš ono što jesi. Možda su zbog toga ovdašnji ljudi pravi ljudi, ljudi od krvi i mesa, nasuprot ljudima Zapada koji mi se ponekad čine ljudima od silikona. Zbog toga ovdašnji umetnici, čini mi se, da imaju veliku šansu da stvore veliku umetnost. Jer je pravoj umetnosti potrebna dramatičnost egzistencije. Tragizam ljudske sudbine otvara nove prostore, prostore lepog, užasa i neponovljivosti.

Starija srpska poezija je dosta prevođena i poznata u Poljskoj. Kažeš da je tvoj omiljeni pesnik Vasko Popa. Zbog čega?

Vasko Popa je genije mašte. U potpunosti realizuje pesničku formulu: maksimum lepog na minimalnom prostoru lista papira. Odnosno, da veliki pesnik uvek ume da stvori vlastiti neponovljivi svet.

Jednom sam upitala Dejana Ilića kakva je poezija Vaska Pope? On mi je odgovorio da je na jednoj železničkoj stanici kupio njegovu zbirku pesama. Popina poezija ga je do te mere zanela da je izgubio tri voza zaredom. Dobra poezija je ona zahvaljujući kojoj možemo da zakasnimo i na vlastitu smrt.

Razgovor vodila Biserka Rajčić

[alpinista]

Poezija i Internet

«Reči su simbolični znaci utisaka sticanih u duši»
Aristotel: Hermeneutika

Postavljanje pitanja poezija i Internet povlači za sobom postavljanje pitanja jezika.
I u jednom i u drugom slučaju jezik je osnovna materija poruke i njenog menjanja. Tu se pojavljuje i problem uslovljavanja jezika. Jezika – oruđa koje funkcioniše kao samostalan bitak – samooslobađajući, oslobađan, autonoman. Jezik kao kontinuitet, beskonačan, sviojevrstan perpetum mobile, s mogućnostima bezbrojnih kombinacija. Da li se to može zamisliti?

MAŠTA JE ZAMENJENA VIRTUELNIM SVETOM
SVET JEZIKA JE CIFARSKI SVET
IRACIONALIZAM, ROMANTIZAM, KIBERNETIKA

Da li u takvoj inverziji vrednosti, gde jezik mašine odlučuje o jeziku čoveka još uvek ima mesta za poeziju? Može li jezik mašine ili kompjuterski postati rezultanta jezika poezije? I to kakve poezije? Kibernetičke? Koja pretpostavlja da je proces stvaranja hladno kalkulisana tvorevina odgovarajuće generisanih reči, uz apsolutno odsustvo odnosa s duhovnim, psihičkim, mentalnim aspektom stvaranja. Kibernetičko stvaralaštvo je hladna tvorevina kalkulacije. Proces pisanja treba da bude mehanički, da ne kažemo mašinski proces. I, upravo u takvom svetu poezija ne samo da je moguća, potrebna, već je i nužna. Poezija – to vansistemsko bivstvo, jedini ključ za otvaranje vrata slobode, van realija Orvelove '84. Da li je metafizički jezik kompatibilan s virtuelnim? Možda bi trebalo početi s negovanjem ekstremističke lirike? Žanr poezije, u kome ne sudeluje samo um već i naša podsvest, poezija koja nije kompatibilna s matricom, sistemom, shemom, matriksom, motorikom procesa mišljenja, uslovljenih granicama koje čuvaju tradicija, predrasude, logika. Jezik evoluira, sve brže, sve silovitije, preobražavajući se u jezičke ekstreme.

Jezik na usluzi komercijali, jezik – proizvod, koji se prodaje. Jezik koji se prostituiše za potrebe reklame i manipulacije. Jezik iz svakodnevnih novina koje imaju ambicije da budu sila koja parališe i odlučuje o tome šta će i kako će biti mišljeno. To je svojevrstan antijezik degradiran na služenje, imitiranje i laži. A šta je internetovski jezik? Skupine reči koje su apsorbovali sistem i shema. To je svojevrsna simulacija jezika. Imitacija značenja koja deluju u zvučno izlovanim prostorijama za poruke. Reči u tom jeziku se zbijaju, nazubljuju, uklešćuju, paradoksalno ostavljajući sve praznija mesta za autentični jezik, prajezik, metaforični jezik, jezik poezije. Jer, što jezik bude mehanizovaniji, postojaće veća potreba za spontanim, da ne kažemo duhovnim jezikom.


-nastaviće se-

[alpinista]

I, pozovimo se na ono: Na početku beše Reč. Na neshvatljivu tajnu, od koje sve počinje. Na «veliki inicijal postojanja», kako je napisao Rilke. Reč – Logos, koja konstruiše smisao našeg delovanja i našeg postojanja. Jezik je egzistencijalni projekt. Nije nešto neovisno, već pre podleže uticajima, jer jezik ne artikuliše stvarnost, već stvarnost artikuliše jezik. A poezija? Pokušava da artikuliše ono što izmiče stvarnosti, ono što ta stvarnost izostavlja, prećutkuje, skriva. Sredina u kojoj živimo postoji u delokrugu delovanja imena. Neimenovano, ono što nema ime, kao da postoji van sveta. Jezik iscrtava granice sveta. Možda baš negovanje poezije ima za cilj izlaženje van granica svakodnevnog sveta uobličenog jezikom. Možda baš poezija treba da imenuje neimenovano, da nadene ime onom što je bezimeno. Možda je poezija dužna da iznova imenuje svet. Da iznova otkrije u sebi i u svetu mogućnosti lepog i neuništivog. Možda je u tome sadržana opasnost od dopiranja do granice, iza koje je samo ćutanje.

Helderlin je napisao: «Čoveku je dato najopasnije dobro, govor... da bi pružao svedočanstvo o tome ko jeste». U čemu se sastoji ta opasnost koju je Helderlin naslućivao? Hlebnjikov je govorio da se boji jezika. A Vilijem Berouz je u jednom intervjuu rekao da će reč za čoveka predstavljati propast. Kakve opasnosti krije reč? Možda upravo reč izmenjena pomoću Interneta? Jezik sve češće služi manipulaciji. Njegova bespomoćnost staje u odbranu jezika. Izražavamo sebe, a svet izražava sebe preko nas. Tih reči je sve više i sve više je reči koje ništa ne znače, ništa ne unose, fast reči za jednokratnu upotrebu, kao što postoji i književnost za jednokratno čitanje i bacanje u korpu za smeće. Reči koje su multiplikacija, imitacija, umnožavanje, kopiranje. Postmodernisti kažu da je svaki iskaz samo citat. Iskazi koji slede jedan za drugim samo su nešto što je svojevremeno već kazano. Zbog toga je pred poezijom veliki, opšteljudski zadatak. Formulisati i pokazati novi jezik. Stricte poetski jezik. Viko je smatrao da je čovečanstvo počinjalo s metaforičnim jezikom i da će se njemu vratiti. Možda se nalazimo pred nekakvim prelomom, pred trenutkom, u kome se čovečanstvo može ponovo vratiti metaforičnom jeziku. Da li će Internet pogodovati tom povratku? Jer, Internet trenutno predstavlja bazu podataka, polimorfno informaciono đubrište, magmu reči, u kojoj se samo s vremena na vreme može nabasati na nekakav poetski materijal.

Karakteristična književno-poetska forma, čak nov književni žanr koji je stvorio Internet su tzv. blogovi. Ta forma kao da podmiruje potrebu za razmenom svoje intimnosti, za nekakvim «ja» skrivenim između četiri zida, za «ja» zatvorenim vratima i žaluzinama, «ja» koje iz straha od sveta zamenjuje realni svet virtuelnim. Popularnost blogova svedoči o neverovatnoj potrebi za kontaktom s čitaocem, potrebi za izražavanjem sebe, potrebi za eskpresijom doživljaja i saznanja. Međutim, ovo je prilično netipična vrsta ekspresije, jer onaj koji piše može poprimati različite personalne forme, protejski model postojanja, pojavljivati se pod brojnim maskama, potpisivati mnogim imenima, nadimcima, prezimenima, što nije samo umnožavanje reči, već i fiktivnih ličnosti, fiktivnih svetova i bivstava. Ovde bi se moglo posegnuti za tzv. Okamovom britvom, filozofskom formulom na osnovu koje se «bivstva ne mogu umnožavati više nego što je potrebno», formulom koja u virtuelnom prostoru postaje antiformula, jer virtuelni prostor ima beskonačan broj manje ili više anonimnih bivstava. Prema tome, gubitak individue, gubitak identiteta i suverenosti vlastitog «ja» predstavlja opasnost.

To «ja» nestaje u trenutku pisanja na kompjuteru i prijemu zapisanog na ekranu. Jezik koji se vidi na kompjuterskom ekranu stvara neku vrstu povratnih izraza: ono što zapisujemo više nam ne govori našim glasom, ne govorimo mi, već smo govoreni kompjuterskim ekranom.

-nastaviće se-

[alpinista]

Poezija i Internet su neka vrsta podele na figurativnu i nefigurativnu stvarnost.

Poezija kao objekat –
Internetovska poruka kao neobjekat –

Internet kreira potpuno drugačije forme recepcije, što proizilazi iz određenih karakterističnih svojstava virtuelnog medijuma: 1) interaktivnsti ili mogućnosti neposrednog komentarisanja tekstova koji se pojavljuju na Internetu, 2) vreme reakcije, Internet, omogućuje momentalnu komunikaciju, momentalnu prezentaciju napisanog umetničkog teksta, 3) i sam umetnički tekst koji je zahvaljujući mogućnostima Interneta donekle stvaralački proces, predstavlja otvoren tekst, jer postoji u nezatvorenom vidu, nasuprot objavljenom umetničkom tekstu ili na stranicama književne periodike, a takođe i knjiga.
Prema tome, probudimo novi jezik!
Novi jezik koji će se osloboditi shematičnosti i mehaničnosti mišljenja: simbolični, metaforični, nadrealistički, alogični jezik protiv lakonskog, informacijskog, logičnog, znakovnog, signalizirajućeg jezika.

[alpinista]

SUBFEBRILNO STANJE


Vraćam se nekadašnjem gradu svoje mladosti
Tamo gde sam srela prvu ljubav
Tamo gde smo se ljubili na kiši naslađujući se svojim vlažnim telima

Grad u kome sam postala pesnikinja i pisanje preobrazila u strast
Ne birajući emocije i izražajna sredstva

Tamo su se nalazili i bol i zebnja i otkrovenje koji srastaju s osvitom
Tamo gde je ostalo mnogo nezapisanih stihova
Tamo gde sam volela drugi put zbog jedinstvene jeseni za koju sam dorasla
Da bih pokraj tebe bila frivolna i koketna kurtizana koja pleše na mesečini
Dok su moje grudi pevale himnu ljubavi a naša tela bila nepresušna žudnja

Grad u kome sam izneverila muškarca zbog žene
Mršuljave činovnice opsednute muzikom
One koja je volela brze žene i lepe automobile
I ja sam bila brza u onom jedinstvenom skoku u kome sam izgubila delić svoga sveta
Tamo gde drveće nikada nije cvetalo a cvetovi su bili poput mrtvih osmeha
Tamo gde je poljubac bio poljubac izdajnik

Grad u kome su nežne reči bile kao razbijeno staklo po kome treba hodati
Tamo gde su rane bile realnije od reči
Tamo gde je zadavan bol koji se teško može zalečiti
Tamo gde se nepravda spremala za ofanzivu
Tamo gde me je čekalo izgnanstvo

Grad u kome sam igrala šah i izgubila partiju bridža s usudom
Tamo gde sam shvatila da je dobro bespomoćno
Tamo gde sam osetila koliko možeš biti nepotreban
Tamo gde su mesta i datumi služili za huškanje
Tamo gde je tuđinstvo izranjalo iz svake pukotine


Grad u kome sam bila pijana i neuračunljiva
Tamo gde smo noću lutali duž reke da bismo nahranili gladne labudove
Tamo gde smo ispod starog platana pili šampanjac iz zatvarača
Tamo gde sam pijana na zidu ispisivala svoju pesmu
Tamo gde se nalazila šuma jasmina u cvetu


Grad gde je na zidu stajao natpis: «tvoj bol umire» potpisan sa «krik»
Tamo gde sam neprestano u sebi čula krik premda sam ćutala
Tamo gde ne bi bilo mesta za utočište
Tamo gde sam kriknula da bih izazvala gnev neba
Tamo gde su se prijatelji pokazivali neprijateljima
Tamo gde je neprijateljstvo iz dana u dan iskrivljavalo sve


Grad u kome sam gladovala da bih askezu pretvorila u umetnost i živela samo za umetnost
Tamo gde se moje telo uzvisivalo razgovarajući s oblacima
Tamo gde sam spoznala poniznost saosećajući s odbačenima
Tamo gde je procvetao paprat koji ispunjava najneobičnije želje


Grad u kome nisam naučila ni plemenitost ni dobre manir
Podižući svoj pobunjenički svet kao kulu od karata
Tamo gde sam ugledala slobodu: dve ciganke u trku
Tamo gde sam videla oštricu noža pobodenu u stablo drveta

Kao da je neko želeo da kaže da pati zajedno sa mnom
Grad u kome su prosjaci izgovarali naučena pitanja i nestajali iza ćoška
Tamo gde je jedan od njih rekao: «Samo vreme leči takve rane»
Tamo gde je

Grad u kome sam bila izneverena
Nasilno iščupana iz svog životopisa poput ispresovanog cveta u knjizi
Tamo gde niko nije hteo da kaže istinu maskirajući kukavičluk smehom
Tamo gde je silovana moja osetljivost i to nazvano filozofijom

Grad u kome nisam bila
Tamo gde se ravnodušnost nalazila pokraj svakog
Tamo gde je gramzivost u zlatnim cipelama odlazila u lov
Tamo gde je zavist ujedala kao besan pas

Grad u kome sam živela samo na planu
Jer sam realno pripadala drugom kopnu
Tamo gde Most nebesa vodi od Tebe ka meni

Grad u kome sam izneverila ženu zbog muškarca onog jedinstvenog proleća
Koji mi neprestano izlazi u susret renesansnom alejom kiparisa
Taj povratak u detinjstvo dala bih za jedan tvoj osmeh
I ponovo bi cvetala jabuka u bašti mojih dedova ispod koje sam skrivala blaga
Samo ako bi umeo da vratiš ili zaustaviš vreme

Da ponovo oživi ono neobično osećanje da pripadam samo tebi
Da mi ćarlijanje vetra ponovo miluje slepoočnice
Da ponovo dečji naivno berem ljubičice
Grad u kome je postojala najlepša botanička bašta
Tamo gde sam u jezercetu obraslom baruštakom hranila ribe
Tamo gde sam bila gladna i nepoznata žena me je nahranila kolačima
Tamo gde sam mislila samo na tebe dok su naokolo cvetale bele magnolije
Tamo gde sam u kineskoj radnji kupila svilenu haljinu s plavim ždralovima

Grad koji pritiska grdosija tragedije
Tamo gde ne postoji niti može postojati oproštaj
Tamo gde sam lovljena svakom reči i gestom
Tamo gde srdito sunce još nije reklo poslednju reč

Grad u kome me je zavela jedna zima
Tamo gde je svaka pahuljica snega imala značenje
Tamo gde sam žalila one koji su padali na zemlju


Grad preko koga sam prekoračila granice znanja i saznanja
Tamo gde sam na autobuskoj stanici ugledala svetog Avgustina
Tamo gde se pojavio tigar očešao o mene i nastavio dalje

Grad u kome su gorela pozorišta što nije bilo upozorenje za one koji stavljaju maske
Tamo gde se postoji samo zbog toga da bi se odigrala sledeća uloga
Tamo gde su sufleri uvek pijani
Tamo gde je zavesa odavno pocepana
Tamo gde su aplauzi licemrje i intrige

Grad u kome sam bila ekscentrična i luda
Tamo gde sam s akvarijumom u kome pliva zlatna ribica prelazila prometnom ulicom
Tamo gde sam se preobučena u klovna vozila pokretnim stepenicama u supermarket
Tamo gde sam šetala u turskoj nošnji sa zlatnim cekinima koji su svetlucali
Tamo gde me je apeiron ljubičaste kose krunisao u kraljicu
Tamo gde
Sam tom gradu dužna pesmu
Kojom otplaćujem onaj metafizički dug

[alpinista]

MUŠKARAC IZ ČEZARA PAVEZEA


Gledao si se dugo u ogledalu kao da proveravaš da li smrt ima tvoje oči
Zatim si molio za oproštaj sve koje si poznavao i koje nisi poznavao
Ne znajući čak šta treba da ti oproste
Jer samog sebe hteo si da moliš za oproštaj
Zbog onih naivno dečjih i u svojoj bespomoćnosti nemilosrdnih gestova
Kao da si se hvatao za privremenost nečeg čega nema
Pravio si grimase koje nimalo ne podsećaju na tebe
Kao da neprestano tražiš ono pravo lice
Pokušavaš da se setiš sebe
Premda ne znaš ko si
Ni ja ne znam mada si bio tako blizu
Verovatno zbog toga listaš knjigu kao da tražiš jednu jedinu rečenicu
Rečenicu koja može mnogo čak sve da objasni
Da obelodani šta je onaj odraz u ogledalu i tvoje ne tvoje: lice
U sve to smeštaš se i smeštaš sve ono što spada i ne spada u tebe
Katkad pokušavaš da budeš egoista i tada sebi kupuješ naramke cveća
To cveće možda bi ti dalo ime jer ti tvoje ne odgovara
Drugom prilikom večeraš sam sa sobom u nekom ekskluzivnom restoranu
Pijanista pokušava da te gane a kelneri te hrabre perverznom uslužnošću
Čaša vode podseća te na ženu koju si želeo i nisi želeo
Za kojom si žudeo i nisi žudeo koju si voleo i nisi voleo
Hteo bi da naučiš da grešiš i da budeš bar malčice ono što jesi
Da se oslobodiš one zlokobne poniznosti pred nepostojanjem
Vreme prolazi sa štapom čuješ njegovo kucanje
Jednom će ućutati ušavši u neku kapiju
Da li će postojati nešto za čim ćeš žaliti?
Neka odluka koja će dokazati tvoje svireposti
Da nisi hteo da ispiješ ljubav do kraja ispijajući mora žena
Jer nikada nisi uspeo da u jednoj nađeš sebe
I ponovo pretvaraš sebe u nekog drugog
Mada taj drugi u tebi ne želi da bude s tobom
I ponovo ostaješ sam sa sobom
Predajući predmetima deo svojih napora da postaneš čovek