Kada se sretnemo, postidim se...

[memento]

Danas sam posle dužeg vremena sreo jednu žensku osobu sa kojom sam nekada bio neobično blizak. Javila mi se tek primetno, ja njoj još diskretnije. Uvek se osetim loše pri tim našim relativno retkim susretima, jer me tada redovno obuzimaju osećaji kajanja, prigušene sramote i ništavnosti. Za to postoji nekoliko razloga. Iako nisam bio zlonameran, ja sam je nekim svojim postupcima povređivao, tako da se i dan danas stidim zbog toga, jer je bila sjajna, bolja od mene u svakom pogledu. I kao drugo, voleo sam je, ma u jednom delu je volim i danas i uvek ću je voleti, baš zato što se ne mogu setiti ni jedne njene loše osobine, niti izgovorene ružne reči, ili neprimerenog postupka...

Naime, u jednom zajedničkom periodu naših života ona mi je verovala, a ja sam je izneverio. I to nekoliko puta. Razlozi za to su bili moja nedoraslost, lakomislenost i nepromišljenost. Oprostila mi je jedanput, drugi put... ali ja jednostavno nisam shvatio temu i opet sam pogrešio. Epilog nije teško pogoditi.

Da li postoje u vašim životima osobe koje vas podsete na vašu nesavršenost, na nešto loše što se nekada uradili, na nešto zbog čega se pri susretu sa njima postidite?

[ser_gogsy]

Da li postoje u vašim životima osobe koje vas podsete na vašu nesavršenost, na nešto loše što se nekada uradili, na nešto zbog čega se pri susretu sa njima postidite?

Svakako.
Ne postoji savršen čovek, svi smo mi nesavršena bića a medjusobno povezana...i nikada neznamo zbog čega nam se putevi ukrštaju kad' im se najmanje nadamo i očekujemo... A sve ima svrhu, pa i ti i takvi susreti...Pa makar svrha bila i samo podsećanje na nesavršenost....da se greške ne bi ponovile, odnosno da ne ponovimo to loše, što smo nekada uradili...
Sa druge strane, postoje susreti koji nas podsećaju na naše rane, izazvane nečijim lošim postupcima prema nama...I pri svakom susretu, rana se ponovo otvara i krvari....A krvariće, i susreti će se ponavljati i ponavljati .... sve dok ne oprostimo...

[Aiko]

Ne, ne postoji niko takav i svakog koga sam poznavala mogu da pogledam u oči..grešila jesam, ali nikoga namerno nisam povredila, ponizila..i sve svoje greške sam priznala, otvoreno..i samim tim priznanjem sam dobila oproštaj..i od te osobe i od sebe same..

u dosadašnjem životu nemam neraščišćenih računa, sa mnom čovek uvek zna na čemu je, insistiram na tome..lakše podnosim kad mene drugi povrede, nego da ja nekog povredim, čak i nenamerno..

[leptiric]

Ima jedna osoba koju ne bih bas da sretnem (sreca pa se i ne srecemo skoro nikada...za 10 godina tek nedavno...ali me nije prepoznao..mozda nije ni video...)

Ne volim da ga sretnem ne zato sto sam ga ja povredila necim, vec zato sto se tada stidim same sebe, zato sto bio jedan jedini put u zivotu kada sebe nisam prepoznala...zato sto sam tada dopustila ponosu da sidje lestvicu nize...zato sto je tada biJo jedini put kada sam ja "jurila" nekoga (i stigla ga, ali to nije bilo TO..)...

...eto zato...

[Holtegaard]

Nemam čega da se bas nesto kao stidim.Vrtim i vrtim film u nazad ali nema nečega za stid u pravom smislu reči.
Ima malo u stvari.Stida i malo onako one ljutnje na sebe samog sto nisam umeo da objasnim nekim osobama ono do cega mi je bilo stalo i u čemu nisam uspeo.Znam da nisam bio sam u tome.Da bi ti neko poverovao taj neko mora da ima i razlog za poverenje.Da bi ti neko ili ti nekome praštao mora se imati i razlog za praštanje.Ja ga izgleda nisam dao na dovoljno dobar način.Možda je tu to zrno stida?
Ostao je gorak ukus i teret koji sam primio na sebe.
Glupost možeš da ne ponoviš i da se zbog učinjene postidiš.
Praštanje je nešto sasvim drugo.Nije svako sposoban da oprosti.
I eto nas kod stida opet.
Nije sve zbog čega ga osećam samo moja greška ni samo moj teret a nosim što šta kao da jeste.

[kohili]

Lično,mene postidi osoba koju pogledam u ogledalu,jer čovek sam od sebe ne može pobeći.
Nije nužno sresti onoga koga si povredio na neki način,dovoljno je imati savesti i ona kad-tad vas dočeka.uvek je jedan korak ispred i kada se najmanje nadate,zaskoči vas i ukaže vam na nešto što ste ''zaboravili'',a što je,gotovo neprimetno,''lebdelo'' toliko vremena u vazduhu pokušavajući da izađe iz senke i prikaže se.

Svako od nas doživljava na momente taj stid pred nekim,pred sobom samim
Taj stid je više kao neka vrsta tuge pred neodlušnošću da raskrstimo sa svojim slabostima,pa ma kako one male,čak i smešne nam izgledale,a opet na tako žestok način nas opominju na sve ono što u sebi samima ne volimo.

[bellissima]

Nikad nikog nisam namerno povredila, nikom nazao ucinila, da bi se imala cega stideti.
Nisam bezgresna, ali svaku svoju gresku priznam i nisam mirna dok stvari ne rascistim do kraja.Svakog mogu mirno pogledati u oci, bez bojazni.

[Sivi]

Ima toga...ma koliko sam se u životu trudio da ljude ne povređujem, ipak sam prema nekim osobama morao da budem tvrđi...da bi ukapirali da je kraj.
Sad...to je ono čega se postidim jer sam sebi dozvolio da "pređem granice" pristojnosti.
Jbmliga...navikao sam da se suočim sa svime i teško mi je razumeti neke ljudske slabosti.

[NSdjanka]

Da. I užasno se stidim i danas. Pokušavam već ko zna koji put da napišem zbog čega i sad tek shvatam da ne mogu... Bila sam klinka od 11 god. i uradila baš ružnu stvar optuživši O. zbog nečega u čemu smo zajedno učestvovale, samo da bih izvukla svoje d... Jesam bila dete i deca su tome sklona, ali O. je oćutala i prihvatila krivicu kao da je zaista samo ona kriva. I nikada to više nije pomenula mada smo nastavile da se družimo. Posle osnovne škole, svako je otišao svojim putem. Ona je završila neku srednju školu u Zagrebu i tu sam joj potpuno izgubila trag. Do nedavno. Neka emisija o obolelima od multipla skleroze i O. u kolicima. Na pitanje kako sebe vidi u budućnosti odgovorila je da se uopšte ne vidi... A ja je vidim kao Čoveka kakav ja nikada neću biti...

[Sneza58]

Ima mnogo toga cega se stidim, iako je izgladjeno.
Covek i jeste veliki po tome koliko prasta.
Najvise se stidim kad impulsivno reagujem, zato sam naucila da se uglavnom kontrolisem, retko sam besna, ali kad sam besna, onda sam besna.