''Koliko je težak san?''

[Kobla]

Postoji ovaploćenje unutrašnje borbe u čoveku-borbe između smisla i besmislice.To je san,jedan od najradosniih čovekovih snova,jedan od najčešćih-san koji se vrlo često ponavlja,san koji su imali svi ili skoro svi,i to više puta.U snu vam se čini da letite.Onaj ko sanja takav san,oslobodio se težine i svaka visina postala mu je dostupna;čitavo njegovo biće ispunjeno je radosnim osećanjem neke neobične lakoće uzleta.Najupadljivija osobina tih snova je osećanje nepobitne realnosti.Vi sanjate i istovremeno se pitate da li je to san.Ta vizija ne prolazi nego se i dalje nastavlja.Kušate svoju snagu u najverovatnijim usponima i uzletima;osećate je u nepokretnom lebdenju na vrtoglavoj visini i u tim pokušajima nalazite neoborive dokaze za realnost vašeg uspeha.
Buđenje iznenada uništava vašu radost,ono vas suočava sa drugačijom isto tako nepobitnom realnošću,sa realnošću vaše težine i vezanosti za zemlju za koju ste kao prikovani.Vi ne samo da ne možete da letite,ne možete čak ni iz postelje da ustanete,štaviše- vi to i ne želite.Kada ustanete,čeka vas mučni košmar svakodnevnicue iz koga čeznete da se izbavite.
Taj san skriva u sebi najdublji životni problem.Pred nama su dve stvarnosti-stvarnost sna i stvarnost buđenja.Obe od nas zahtevaju priznavanje svoje realnosti i obe nam se nameću silom neposredne očiglednosti.Težina moga tela nakon buđenja govori mi da je prava realnost baš ova košmarna stvarnost,sa svojom ispraznošću i besmislenim kruženjem.San mi govori nešto drugo,što je ovom direktno suprotno.Realan je samo onaj krilati genije koga osećaš u sebi,realan je taj snažan uzlet i polet,stvarno je jedino to lebdenje nad besmislom.
Svedočanstvo našeg sna nalazi sebi mnogobrojne potvrde na javi.Takav san daje formu osećaja naše duhovne slobode,koje nas raduje i u trenutku našeg punog duhovnog buđenja.Sama čovekova patnja zbog besmislice,dokazuje njegovu nemogućnost da potpuno potone u nju.Postoji u njemu neka sila koja joj se ne pokorava,koja je odbacuje,i odleće od nje.Kada dođe do tog uzleta,mi u sebi osećamo krila,,prepoznajemo ih u snažnom uzletu naše čiste svesti,u vrtoglavoj visini na kojoj lebdi naša misao.Negde ispod nas protiče besmisleni život,negde dole okreću se bezbrojni točkovi životnog kruga,dok se u isto vreme misao uznosi u nadvremensko carstvo istine i smisla kako bi odatle,s visine u formi večnosti sagledavala vremenito.Dostigavši krajnju visinu uzleta nad ispraznošću,naša misao ne samo da se oseća slobodnom od nje,nego se čini da oseća i neku dominaciju nad tom nepostojanom, promenljivom stvarnošću.
U svakom trenutku mogli bi mišlju zaustaviti taj vremenski proces,vaskrsnuti daleku prošlost sa svim njenim živim izrazitim pojedinostima.Cezar,Napoleon,Platon ili Kant,za ispraznost oni su nestali u nebiću,preneti su u nesagledivu daljinu.Ako se uzdignemo na nadvremensku visinu misli,mi ih vidimo,za misao oni postoje.
Misao nam kaže -postoji bezgranična prošlost,a tako je i sa budućnošću:u onom životu ispod nas nje nema,ona još nije nastupila.Za misao ,međutim, ona postoji uvek,nepromenljivo;svakog trenutka mogu je obuhvatiti i zamisliti.Sada je noć,ali svojim umom već vidim sutrašnji dan koji će je zameniti.Sada je tiho,ali zatvorimo oči i oslušnimo naš unutrašnji svet zvukova!Zar ne osećamo da svakog trenutka možemo čuti neku simfoniju-i onu koja je zvučala juče i onu koja će zazvučati sutra.Šta sve ne može učiniti misao,koja u svakoj tački zaustavlja let strele i uprkos svakodnevnom iskustvu ima pravo da kaže:"strela miruje".Zamisliti pokret upravo i znači -naći mirovanje u kretanju.Svet misli uvek je mirovanje.
Misao nije jedina,koja,uznoseći se ka smislu,oseća tu radost mirovanja:zajedno snjom uznosi se i volja.Tamo dole u svetu koji je ogrezao u nepravdu vlada zlo i liju se potoci krvi.Moja volja,međutim,svom svojom snagom ptvrđuje nadvremensku istinu otkrivenu mišlju,jedinstvo sveopšteg cilja i smisla,nad sveopštom borbom.Uzlet misli ispoljava se kao savest o bezuslovnom.Sagledavajući sva otkrovenja naše duhovne slobode,iskušavajući svoju duhovnu snagu u najrazličitijim uzletima i usponima,mi se zapravo uveravamo u verodostojnost proročanskog sna.
U čoveku postoji onaj krilati genije o kome svedoči san.Postoji nad čovekom i neka izvansvetska visina na koju ga uznose ta krila.

[memento]

San, onaj životni, je naša duhovna i mentalna legitimacija, bez obzira da li će nam se taj ostvariti ili ne. Taj san je u stvari naša projekcija sreće, naš ideal i nije najtragičnije ako ga nikada do kraja ni dosegnemo, jer u tom njegovom ispunjavanju mi smo sposbni da već osetimo naznake te sreće, gotovo da je "pipnemo". Taj osećaj, koje je suštinski nada, je naš spiritus movens koji nas i održava pripravnosti kroz borbu za život...

[Kalina]

Koliko je teško sanjati dok spavamo?

Malo je noci koje sam provela bez snova, a mnogo je tih snova koje bih volela da zaboravim....da ih nisam sanjala.....A ipak postoje i oni divni snovi kojih se rado secam....koji mi donose ispunjenost
i pozitivnu energiju...

Poznajem ljude koji se retko, retko secaju svojih snova, i to ih cini tuznim, kao da im fali delic, kao da nisu kompletne licnisti..... ne bih volela da budem jedna od njih...

Koliko je teško videti,pronaći snove u istrošenoj javi?

Nikad mi to nije bilo tesko....stalno sanjam.....sanjarim....mastu mi ne obuzdava ni najistrosenija java....

Koliko je težak san?

Koliko god da je tezak, vredi se potruditi....nagrada je velika

[A.A.]

Mnogo je laksi,kakav god bio,nego sanjati budan.
Kad se ne ostvare snovi na javi,mnogo je teze nego kad se ne ostvare snovi u snu.

[valter]

-Najteze je kad ga nemas!
I budan mozes iz secanja prizvati prizvati: sum mora, miris cetinara i omiljenu voditeljku... noge u lavoru, pivo u dvoristu... ali "umni je napor fizicki neizdrziv". Ta man' me mora treba stan, grejanje i komunalije platiti / znam sta cu - pocecu da igram loto

[Goga]

Koliko je teško sanjati dok spavamo?

Životni tempo koji nas ''melje'', otežava spavanje.
Ubrzava ga, do te mere, da se nekada probudim umornija,
nego što sam bila pred odlazak na počinak.

Kroz razgovore sa prijateljima,
shvatam gde i kako grešim.
Ono što mi nedostaje je strpljenje i umerenost.
Kada sam poradila na sebi, po tom pitanju,
pomislila sam da sam pokvarila svoj bioritam,
i da mi ''novi'' način života nikako ne odgovara.
(podsvest je valjda tražila da se vratim ''na staro'')
Sada mi je već mnogo lakše, prevazilazim krize i krizice.
Kada zaspim, kao da me nema.
Snovi dolaze, onda kada im se najmanje nadam,
ali su uvek u boji, bez košmara,
samo blaženi osećaj bezbrižnosti.

Koliko je teško videti,pronaći snove u istrošenoj javi?

Jako teško.
No, ne odustajem.
Svakog dana tražim, pokušavam da ih osetim,
i pronalazim ih.
Za početak u sitnicama.

Ne odustajati.
Java jeste sumorna, ali sreću - snove
čine malene i tanane stvari.

Nije težak san,
već ono što projektujemo u svojim glavama kao negativno.

[izabelitta]

U čoveku postoji onaj krilati genije o kome svedoči san.

Da, avanturizam duha, pušten s lanca budnosti.
Snom, prilikom spavanja, ne možemo dirigovati. To su fiksacije utisaka, emotivnih previranja, fleševi misli, repovi htenja, patrljci želja...
Za njih se ne kačim mnogo. Spere ih jutro, a pamtim samo neke zanimljive...

Valter kaže: -Najteze je kad ga nemas!
I budan mozes iz secanja prizvati: sum mora, miris cetinara i omiljenu voditeljku... noge u lavoru, pivo u dvoristu... ali "umni je napor fizicki neizdrziv". Ta man' me mora treba stan, grejanje i komunalije platiti / znam sta cu - pocecu da igram loto

Mislim da je ovo tačno. Snovi koji sanjamo budni dokaz su da nam duh na javi ne spava.
I da, "krilati genije" izaziva određen umni napor, dirigovanje željama iziskuje orkestraciju sirovih nagona i prefinjenih osećaja. Zato nije čudo ako ta kakofonija zazvuči zastrašujuće, pa dirigent zafrljoči palicu i ode da se napije, istuče ženu ili svu energiju onog što bi mogao želeti unese u rezultat neke fudbalske utakmice...
Za sposobnost sanjanja potreban je spoj mudrosti i kreativnosti, a za ostvarenja hrabrost.
A to nije lako...