Infoteka

[Lilith_021]

Ubij knjigom Jevreja

Nema reakcija tužilaštava, a jedan sud je čak presudio da sporna knjiga ne podstiče na više antisemitizma nego što ga već ima

U javnosti je ponovo pokrenuta priča o štampanju i distribuciji knjiga koje šire mržnju protiv Jevreja nakon našeg razgovora sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u decembru prošle godine, kada nam je dao punu podršku“, kaže za e- novine Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije.

On ističe da, zapravo, Savezu i nije cilj da neko ode u zatvor, već da se zaustavi širenje mržnje.

„Iz meni nepoznatih razloga jedna sudija je u obrazloženju presude čak konstatovala da sporna knjiga - namerno ne pominjem naslov da ne bih ulazio u nepotrebne polemike - nije izazvala više antisemitizma nego što ga stvarno ima, znači nije prouzrokovala ništa više od dozvoljenog. Moj zaključak je da je teško osuditi nekog ukoliko delite njegovo mišljenje. Nećemo presudama ukinuti antisemitizam, ali možemo bar da sprečimo trovanje mladih naraštaja. A autori su, u principu, skribomani koji prepisuju jedni od drugih“, ističe Nećak.

On kaže da Savez i dalje podnosi tužbe protiv izdavača, ali da odgovora nema.

Sve normalne reakcije na distribuciju antisemitskih knjiga su samo oživele i porasla je prodaja ovih knjiga, kaže za e- novine književnik Filip David.

„Tužilaštvo nije reagovalo na prijave, javio se jedan od prodavaca sa prošlogodišnjeg Božićnog sajma knjiga i rekao da nisu svi prodavali te knjige, ali, trebalo je da prodavci, kao što je i taj koji se oglasio, pokažu solidarnost i kažu da neće u tome da učestvuju, a ne da kažu 'štetiće ugledu Sajma' “, kaže naš sagovornik.

On ističe da je „svako normalan protiv zabrane mišljenja i objavljivanja suprotnog stava“.

„Ovo su, međutim, isključivo najniži tekstovi rasističke literature u kojima nisam video ništa što bi bilo normalno, a sve se to i dalje prodaje, neke od tih knjiga se mogu naći i na sajtovima“. kaže Filip David.

Zašto mrzim Jevreje
Filip David izdvaja antisemitske „bisere“, dostupne radoznalim čitaocima: Utemeljitelji savremenog srpskog nacionalizma (vladika Nikolaj, Ava Justin i Dimitrije Ljotić); Dimitrije Ljotić: Jevreji u Srbiji; Drama savremenog čovečanstva; Lazar Prokić: Ko su oni; Milorad Mojić: Srpski narod u kandžama Jevreja; Milorad Mojić: Zašto mrzim Jevreje; Georgije Pavlović: Pod šestokrakom zvezdom; Prodor judeo-masonerije u rimokatoličku crkvu; Frojdova pseudonauka; Frojd i Anštajn – dva lažna jevrejska velikana;Vladika Nikolaj o idejnim i duhovnim trovačima sa Zapada ;Andrej Protić: Vladika Nikolaj o judejcima, neprijateljima hrišćanstva i hrišćana; Nikolaj Velimirović: Kroz tamnički prozor; Nacionalni hrišćanski manifest; O besmislu „antisemitizma“ i „anti-antisemitizma“.

IZVOR

[Lilith_021]

Prvi evropski Fejsbuk pesnički festival u Novom Sadu

Prvi evropski Fejsbuk pesnički festival biće organizovan u okviru 16. međunarodnog salona knjiga u Novom Sadu, koji se ove godine održava od 4. do 9. marta, saopštio je danas Novosadski sajam.
U saopštenju se navodi da će se 5, 6. i 7. marta, u organizaciji Banatskog kulturnog centra i Novosadskog sajma, u hali Master Novosadskog sajma, okupiti pesnici koji su se za učešće prijavili preko društveno-socijalne mreže Fejsbuk.

FESTIVAL "Cilj Fejsbuk festivala je da se poezija predstavi kao univerzalna tvorevina ljudskog duha koja ne priznaje granice i barijere između pesnika, nacija, država i jezika, kao i da se pesnici koji sarađuju na Fejsbuku, u virtuelnom svetu, upoznaju lično i čitaju prisutnoj publici na festivalu svoje stihove u stvarnom svetu", dodaje se u saopštenju.
Zainteresovani pesnici, koji žele da učestvuju na festivalu, mogu se prijaviti do 25. februara preko Fejsbuka, na ovoj adresi.

24sata

[Lilith_021]

Sama sebi mučitelj

Nije roman "Španska nevesta" samo feministički angažovana priča. On je i sjajno napisana slika socijalističkog društva u odumiranju, društva u kome smo svi živeli i čije se antinomije i unutrašnje napetosti tako plastično dočaravaju kroz slike diskaća i parkova u Subotici, doživljaje iz Novog Sada i Petrovaradina. Međutim, narativ Ildiko Lovaš u tom pogledu nije nimalo sentimentalan, u njemu nema sete ni nostalgije, on ne predstavlja glorifikacijski narativ o Eldoradu Jugoslavije, već pre pograničnu priču koja u sopstvenom nepripadanju većini, svojoj dislociranosti u geografskom, etničkom, obrazovnom i u smislu senzibiliteta, može da bude nezainteresovana u najboljem smislu reči

Posle izvanrednog Makovog zrna Nevena Ušumovića, koja je nastala po motivima pripovedaka Geze Čata (1887-1919), ovdašnjoj čitalačkoj publici nudi se još jedan tekst koji se delimično oslanja na biografiju pomenutog mađarskog autora rodom iz Subotice. Reč je o izuzetnoj knjizi Ildiko Lovaš Španska nevesta (Fabrika knjiga, 2009). Tri su stvari fascinantne u biografiji i delu ovog pisca, koji je pravo dete fin de siclea: neobuzdana seksualna energija, sadizam i morfinska ovisnost. Ove sile su se na kraju njegovog života pretvorile u (auto)destruktivne i Geza Čat je život okončao kao ubica i samoubica: pištoljem je ustrelio svoju suprugu Olgu, a sebi je, nakon što su ga pogranične vlasti tadašnje Jugoslavije uhvatile pri pokušaju prelaska u Mađarsku, prekratio muke popivši otrov.

Ove biografske naznake nisu neophodne za razumevanje romana Ildiko Lovaš, ali svakako obogaćuju čitalački doživljaj, koji se pre svega zasniva na onome što se - opravdano ili neopravdano - naziva žensko pismo. Španska nevesta govori o svetu kroz dve različite vremenske perspektive: jedna pripada autobiografskom glasu naratorke koja prolazi kroz period adolescentskog sazrevanja početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, a druga glasu Olge koja pripoveda o svom bračnom iskustvu sa „najgenijalnijim“ čovekom u tadašnjoj Mađarskoj, čija sadistička priroda u kombinaciji sa narkomanijom, pokušava da pokori ovu slobodnu i čulnu ženu. Paralelizam između dve mlade žene na početku romana nije baš najjasniji, ali postoji taj „dobar“ čitalački osećaj da se nešto važno dešava i da su njih dve u mnogočemu duhovne sestre. Kako se narativ odmotava, iako se to veoma često dešava po metaforičkoj osi, a ne po, u prozi uobičajenijoj, metonimijskoj, počinje da se uočava zajednička crta dubokog sukoba sa svetom koji ih okružuje. Njih dve se nalaze u potpuno različitim životnim uslovima te su strategije otpora samim tim drugačije. Ipak, iskustvo bivanja ženom u svetu koji je falocentričan i mizogin po svom ustrojstvu, ne menja se u skladu sa kozmetičkim promenama koje tehnološki i društveni napredak donose. To što je žena sredinom osamdesetih mogla da se zaposli, da dođe do nekakve samostalnosti s jedne strane jeste otvorilo perspektive, ali je i dalje neobično biti raspuštenica, zato što je društvo ustrojeno na temeljima muškog kolektivizma, a ne individualizma koji svoju osnovu, između ostalog, ima i u rodnoj i polnoj ravnopravnosti.

Čak i kada se čini da su Olga i naratorka u nekim stvarima sušte suprotnosti, na kraju dolazi do stapanja razlika jer je slika žene kao španske neveste (figurice od plastike/porcelana) ono što dominira. Najveća i najnaglašenija razlika među njima je svakako po pitanju seksualnosti. Čini se da su u odnosu na ovu temu njih dve zamenile datume rođenja, jer je naratorka mnogo zatvorenija i smušenija tokom svoje adolescencije u vezi sa tim, dok je Olga žena koja svoju seksualnost ne krije i ne sputava, dok ne bude sputana od strane muža i drugih muškaraca. Na ovom primeru se može uočiti način delovanja muških stega i muškog shvatanja telesnosti koje i danas obeležava industriju i medije. U jednom smislu (naratorka) ženu treba obuzdavati od malena i pokazati joj gde joj je mesto, a u drugom (Olga), kad pokaže sopstvenu „neprimerenu“ telesnost, treba je fizički zlostavljati i naposletku ubiti. Drugim rečima, naratorka se ponaša u skladu sa normama i normativima koji joj se nameću rodnom ulogom, iako se u sebi buni zbog toga, a Olga, koja se ne ponaša u skladu sa njima, silom im se potčinjava i osoba koja je privodi zakonu je njen muž. U tome se očituje suštinska sličnost između naratorke i para Geza/Olga. Ono što muž radi supruzi u drugoj deceniji dvadesetog veka, devojka iz osamdesetih radi sama sebi. Odlična slika tih odnosa je terapija hipermanganom. Olgu muž tera da se ispira hipermanganom da bi bila čista za njega, a naratorka se maže hipermanganom da bi se iščistila za potencijalnog muža. Rečita je i promena mesta nanošenja hipermangana – Olga ispira vaginu, a naratorka vrat/lice. U političkom smislu, to je pravi, autentični društveni napredak, jedna vrsta automatizacije, rešavanja nagomilanih briga jednim pritiskom na dugme. Žena sama sebi nameće društveno ispravno ponašanje, ona je sama sebi mučitelj.

Ipak, nije roman Španska nevesta samo feministički angažovana priča. On je i sjajno napisana slika socijalističkog društva u odumiranju, društva u kome smo svi živeli i čije se antinomije i unutrašnje napetosti tako plastično dočaravaju kroz slike diskaća i parkova u Subotici, doživljaje iz Novog Sada i Petrovaradina. Međutim, narativ Ildiko Lovaš u tom pogledu nije nimalo sentimentalan, u njemu nema sete ni nostalgije, on ne predstavlja glorifikacijski narativ o Eldoradu Jugoslavije, već pre pograničnu priču koja u sopstvenom nepripadanju većini, svojoj dislociranosti u geografskom, etničkom, obrazovnom i u smislu senzibiliteta, može da bude nezainteresovana u najboljem smislu reči.

Španska nevesta je odlično štivo koje čak i u jeziku pokušava da pobegne, da ostane samosvojno i neuhvatljivo, autentičan glas koji pripada dvema ženama. Njegova veličina i značaj nalaze se i u neprekidnom iskušavanju granica koje su Olgi i naratorki postavljene i/ili koje same sebi postavljaju. Ovaj roman je, naposletku, poziv čitaocima da se te granice pređu i zanemare.

Vladimir Arsenić

[Lilith_021]

Pogodi ko dolazi na promociju

Da li je u demokratskom društvu dozvoljeno sve što nije zabranjeno, ili je zabranjeno sve što nije dozvoljeno

U čuvenu beogradsku kafanu, jednu od poslednjih preživelih iz stare garde (a da ne spadaju u skadarlijski diznilend i slične turističke zamajotine) ulazi ubrađeni lik, pomalo jurodiv, i nepogrešivo se ustremljuje na naš sto, pa pravo na mene: "Gospodine P., evo lepe knjige, dobre knjige, o Komandantu", i još je nešto rekao, u sličnom tonu, no tu mi se zvuk polako muti i gubi, gledam naslovnu stranu sa koje se kočoperi Mladić Ratko, znameniti autor Sarajeva, Srebrenice i sličnih nedela. A knjigu-adoraciju njegovog lika i dela potpisuje Bulatović Ljiljana, jedna od novinarskih die hard perjanica srpskih devedesetih. Napadna ponuda da pazarim ovu gomilu papira uvezanih u knjigoliki predmet valjda je mala ironična provokacija Mladićevog akviziterskog jataka, šta li... Kako god, odmahujem rukom nasrtljivom prodavcu i Širitelju Blagovesti, govorim mu da nisam zainteresovan, jedva ga se otresam, a on se s neokrnjenim entuzijazmom odmah ustremljuje na mog prijatelja Ivana Č. koji se, megjutoa, odlično doseti da ga uvređeno eskivira tvrdnjom da, pošto prodavac njega nije prepoznao kao što je prepoznao mene, onda neće ni da kupi knjigu. I eto, tako, odmiče subotnje popodne, i sve to zajedno nije drugo doli jedna sitna beogradska kafanska anegdota za dokono prepričavanje nad hladećim se kotletima, a toga (anegdota, a bogme i kotleta) ovde bar nikada nije falilo...

Nuto đavla: te iste subotnje večeri, ali nekih sto i kusur kilometara u pravcu sever-severozapad, usred bačke ravnice, u ustaničkoj i nepokorenoj Crvenki (koja je čovečanstvu dala nekoliko tako velikih velikana da ih i Zemlja jedva nosi i podnosi, ali ponajveći je bezbeli Vučelić Milorad) odigrao se jedan Buran Društveni Događaj sa istom onom knjigom u središtu, i to bogme uz aktivno prisustvo autorke. Za naslovnog se junaka ne zna da je bio telom prisutan, ali nije isključeno: možda se maskirao u nekom dabićevskom stilu.

Elem, jake policijske snage sprečile su održavanje promocije narečene knjige-veličaljke Ratka M., koja je trebalo da se održi u crvenačkom Domu kulture. Hronologija slučaja je otprilike ovakva: promocija je bila uredno najavljena te odobrena od Nadležnog Lica – direktora Doma kulture. Tribinu prijavljuje izvesna Zelena stranka, što je pseudonim jedne lokalne živopisne pojave, a na čelu joj je stanoviti Hercen Radonjić (ne brkati s Tarzanom Miloševićem; ovaj potonji sjedi u Bijelo Polje), uzgred i predsednik MZ Crvenka. Hm, tamo gde su zeleni tamo je i ekologija, pa je mučeni direktor možda mislio da će se tu raspravljati o do sada nekako nedovoljno zapaženom ekološkom aspektu Mladićevog javnog angažmana. Onda se ispostavlja da je "pravi" organizator zapravo notorni pokret Obraz (kojem možda preti da ga za desetak-petnaestak godina zabrane, evo, samo dok Vrhovni sud natenane razmotri ima li, daleko bilo, čega zakonski spornog u njegovom delovanju), i da će neki od njegovih literarno nadarenijih aktivista tom prilikom da se reču, što bi rekao kolega Dragan T. Enivej, cela stvar počinje opasno da vonja na ekstremistički politički zbor iz čuvenog nož-žica-srebrenica žanra pod krinkom paraknjiževne večeri, tu počinju da rade i neki telefoni i ribanja Odozgo, pa onda direktor otkazuje gostoprimstvo promociji, kao biva zbog lažnog prijavljivanja organizatora; znamenita Paraknjiževnica i svita iz Beograda (i od koekude) ipak umarširavaju u Crvenku, policija mirno, ali odlučno rastura skup, oni se jopet okupljaju malo dalje, na nekakvom izletištu, policija ponovo naređuje razlaz... I tako, na kraju, ostade buntovna, ali lirici sklona Crvenka zakinuta za suptilnu i lirsku Književnu Reč...

O ovome se (zanimljivo? znakovito?) nije baš mnogo pisalo u prestoničkoj štampi, osim u njenim regionalnim vojvođanskim izdanjima, kao da je u pitanju tek "lokalni" događaj od komunalnog značaja, što je, rekao bih, prilično površna i pogrešna procena. Naime, cela je ova stvar paradigmatična na više nivoa, na mnogo načina, sa raznih aspekata; ili bi to barem mogla i morala da bude.

Koliko je poznato, knjiga Ljiljane B. nije sudski zabranjena, ona samo spada u onu razgranatu sivu zonu nehigijenskog publicističkog smeća koje veselo džiklja u našem medijsko-političkom podzemlju, a koje su nam Krasne Devedesete ostavile u nasleđe da se gombamo s njim kao s nekakvim Upornim Flekama koje nikakav vanish ne može da spere sa nas. Takođe, ni Obraz, kao navodni organizator, nije organizacija izvan zakona, mada se, časna pionirska, radi na tome. U tom je smislu prilično dvojbeno s kakvim je zakonskim pokrićem sprečeno održavanje promocije, i to uz masovno uredovanje policije. Naravno, znano je da Organi imaju pravo na procenu "bezbednosnih rizika" prilikom održavanja javnih skupova, što može da dovede i do preporuke da se neki skup ne održi. Setimo se samo kako je takvo pravo (zlo)upotrebljeno prilikom iznuđenog otkazivanja "Parade ponosa". Da li to znači da je policija, recimo, imala saznanja kako su se u crvenački Dom kulture zaputile stotine, možda i hiljade vojvođanskih antifašista, rešene da spreče tu Bruku i Sramotu? Pa je onda vlast rešila da reaguje preventivno, sprečivši sukobe i nerede? To bi zvučalo kao ubedljiv scenario – ali u Berlinu ili Pragu. U Crvenki ili u samom Beogradu – jok. Ništa od toga.

Dakle, na kraju cela aferica deluje kao improvizovana, nesolidna i nesuvisla politička palijativa: kao da je neko nekome rekao – dajte, sprečite one ludake da nam vršljaju i paradiraju po Srbiji s Mladićem baš ovih dana kada ga, evo, ponovo hvatamo i baš smo iznenađeni da ga opet nema kod kuće (ma, gde li taj čovek samo luta povazdan?!), i kada pokušavamo da skuckamo nekakvu Rezoluciju o Srebrenici, i to po famoznom erotskom obrascu "Pazi, tako da ostanem nevina"... A to glavinjanje potkopava svaku pravnu sigurnost; tamo gde Zakon postoji i deluje, tamo može nešto i da se zabrani, bez pardona, ako za to ima osnova; a sve ono što, pak, zabranjeno nije, jeste dozvoljeno – i tačka.

VREME

[Lilith_021]

Malo mi je smesno posto se pocetak objavljivanja poezije i proze ovog novinara nekako poklopio sa, to jest posle pokusaja intervjua sa Emirom Kusturicom (onim gde ga je Kusta docekao na Mecavniku sa sve shubarom i opĆenito stajlingom "Beshte Djeco s pendzera"

I mogu vam reci da nije los.

Aleksandar Stanković

BEBA

prije odlaska na posao
sagne se
da poljubi dvomjesečnu bebu
a ona mu pokloni prvi osmijeh u životu
njega to rasplače
u stvari dogodilo mu se sve

DAT ĆE BOG

ako bog da
lupit će me budala
sagnut ću se
napraviti efektnu eskivažu
vratiti mu u trbuh

ako bog da
proći će ljepotica
bit ću njezin heroj
napraviti joj djecu
i nacrtati park
s kolicima i ljuljačkom

ako bog da
iskrit će mi oči
palit ću još neku vatru
bit ću u nekom računu

ako bog da
usporit ću malo
skratiti korak
pažljivo razgledati pejzaže
vidjeti neviđeno

i na kraju
ako bog da
obući ću svoju staru trenirku
veseliti se Crikvenici
i raznobojnim papirima
postati lik iz prethodne priče
te svakoga petka nestrpljivo iščekivati unuka
na drvenom okviru prozora
u domu za stare i nemoćne osobe
Dugave-Hrelić

[Lilith_021]

Knjiga meseca/Jorge Franco: Rosario Makaze

Rosario Makaze veoma će vas podsetiti na filmove Lepa sela lepo gore i Rane. Radnja ove knjige događa se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, kad je nasilje u Kolumbiji neobuzdano eskaliralo, kad su međusobno sukobljeni narko-karteli, na vrhuncu svoje moći, poveli otvoreni rat protiv države i svih njenih demokratskih institucija

Prevod: Ljiljana Popović-Anđić
Posle Guillerma Martíneza i Marija Vargasa Llose, knjiga još jednog sjajnog južnoameričkog pisca dolazi nam u Laguninoj ediciji Bolero, koju uređuje Branko Anđić, jedan od naših najvećih stručnjaka za savremenu hispanoameričku književnost. Rosario Makaze veoma će vas podsetiti na filmove Lepa sela lepo gore i Rane. Radnja ove knjige događa se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, kad je nasilje u Kolumbiji neobuzdano eskaliralo, kad su međusobno sukobljeni narko-karteli, na vrhuncu svoje moći, poveli otvoreni rat protiv države i svih njenih demokratskih institucija. Zemlja je godinama bila na rubu propasti, a ratno stanje ogledalo se u terorističkim bombaškim napadima, ubistvima, u vladavini kriminala koja je proizvela situaciju da smrt postane sastavni deo života - da zakon i moral zameni kolektivna opijenost u kojoj ne samo što je sve ono strašno postalo moguće nego i prihvatljivo. Zavladali su ljudi koji ni od čega nisu prezali i kojih su se svi plašili, armije ubica i revolveraša koje su narko-bosovi plaćali po učinku, za svakog ubijenog policajca, a o jednom od takvih govori i ova knjiga.

To jest, o jednoj od takvih. Rosario Makaze je mlada devojka čijem poremećaju svih vrednosti Franco daje jak simbolizam u priči o ženstvenosti koja se transformisala u najveći stepen svireposti, a to je valjda bio vrhunac mračne kolumbijske stvarnosti. Rosarijin život je kratak i brz, a mi je teško ranjenu u jednoj pucnjavi zatičemo već na početku knjige. Pripovedajući nam u prvom licu, jedan njen prijatelj koji je oduvek bio potajno zaljubljen u nju, dok čeka u bolničkom hodniku, otkriće nam detalje iz njenog uzbudljivog života, od detinjstva obeleženog siromaštvom i nasiljem u porodici, pa do statusa nemilosrdnog ubice i stupanja u jedan netipični ljubavni trougao. Za razliku od filmova Srđana Dragojevića, Jorge Franco se u svom umetničkom uobličavanju nasilja ne spotiče o sopstvenu anahronost kojom oslikava ljudsku svirepost. Nekako smo u svim sličnim pripovestima o kriminalcima i žestokim momcima i devojkama, s bilo kog meridijana da nam dolaze, već navikli na neku dozu strukturalne ukalupljenosti. Međutim, u Rosariji Makaze, Jorge Franco služi se neviđenim realizmom pod kojim kriminogenost kolumbijskog društva dobija nadrealnu dimenziju kojoj bi i veliki Márquez pozavideo.

yellow cab

[Sirijus]

Pisci u fokusu
Fri, 03/19/2010 - 11:13.



Književni festival “Pisci u fokusu” okupiće od 29. do 31. marta u Amfiteatru Otvorenog univerziteta u Subotici eminentne goste iz Srbije, Madjarske, Ukrajine, Hrvatske i Makedonije, medju kojima su Radoslav Petković, Dragan Velikić, Vladimir Kecmanović, Ljupko Dereš, Ivana Šojat-Kuči, Goce Smilevski, Vladimir Arsenijević, Noemi Seči i Janoš Terei.

Posetioci Festivala imaće priliku da prisustvuju interesantnim živim razgovorima sa poznatim književnicima koje vode moderatori, a očekuje ih i zanimljiv prateći program.

U Galeriji Otvorenog univerziteta biće postavljena izložba Tijane Luković, a najavljena je i promocija časopisa “Symposion” uz prateću izložbu strip tabli, dok će poslednje večeri nastupiti grupa Grufti Groove.

Program će početi razgovorima s Petkovićem, Kezmanovihem i Tereiem, dok će se 30. marta predstaviti Noemi Seči iz Mađarske, nagradjivani srpski pisac Dragan Velikić i Ljupko Dereš iz Ukrajine.

Za 31. mart najavljeni su hrvatska autorka Ivana Šojat Kuči, makedonski pisac Smilevski i srpski Arsenijević.

Knjižara “Školska knjiga” davaće tokom Festivala popust od deset odsto na dela autora koji će biti gosti, a knjige će biti prodavane u Galeriji Otvorenog univerziteta.

Organizator Književnog festivala “Pisci u fokusu” je Fokus fondacija (Fokus - Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaÅ¡tvo - Subotica | Kultura), uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Vojvodine i Ministarstva kulture Srbije.

(SEEcult.org)

[Lilith_021]

Borina nedelja od 23. do 29. marta u Vranju

Književna manifestacija „Borina nedelja“, koja se svake godine organizuje u Vranju u čast pisca Borisava Stankovića, biće održana od 23. do 29. marta u galeriji Narodnog muzeja i u Narodnom pozorištu u Vranju.

Žarko Komanin, dobitnik nagrade „Borisav Stanković“

U saopštenju organizatora se navodi da je tema ovogodišnje manifestacije „Treba li Srbiji književnost?“, o čemu će govoriti književnici, književni kritičari i profesori filoloških fakulteta iz Beograda, Novog Sada i Niša.
Član organizacionog odbora „Borine nedelje“ Slađan Milošević rekao je agenciji Beta da se Književna zajednica potrudila da ne odstupi od davno ustanovljenih vrednosti književne manifestacije čija je nagrada za prozno stvaralaštvo, uz NIN-ovu i Andrićevu nagradu, jedna od prestižnih u Srbiji.


„Borina nedelja“ biće otvorena 23. marta u galeriji Narodnog muzeja, gde će biti održan i ceo program manifestacije, a nagrada „Borisav Stanković“ Žarku Komaninu za delo „Ljetopis vječnosti“ biće uručena 29. marta u Narodnom pozorištu Vranje.
U okviru manifestacije u Vranju, predstaviće se i dobitnik prošlogodišnje nagrade „Borisav Stanković“ za prozno stvaralaštvo Vladimir Pištalo, dramski pisac Siniša Kovačević i akademik Vladeta Jerotić.
Manifestaciju „Borina nedelja“ organizuje vranjska „Književna zajednica“ na čelu sa glavnim urednikom Miroslavom Cerom Mihailovićem, uz podršku Grada Vranja i Ministarstva kulture Republike Srbije.

IZVOR

[Sirijus]

Isplata otkupa knjiga za 2009.
Mon, 03/22/2010 - 11:58.



Ministarstvo kulture Srbije isplatiće zaostatak od oko 65 miliona dinara izdavačima čije su knjige odabrane za otkup na osnovu konkursa za 2009. godinu.

Ministarstvo je saopštilo 22. marta da okončava realizaciju obaveza prema izdavačima po konkursu za otkup publikacija objavljenih u toku 2008. godine, te da će ukupno 166 izdavača, koji su poslali izabrane knjige na adrese biblioteka širom Srbije, dobiti 64.846.000 dinara.

Konkurs za otkup publikacija objavljenih u toku 2009. biće naknadno objavljen.

Zbog finansijske krize planirana sredstva Ministarstva kulture za otkup knjiga za javne biblioteke bila su prepolovljena, pa je izdavačima proteklog leta počela isplata samo prvog dela, u iznosu od oko 50 miliona dinara.

U junu 2009. godine saopšteno je da je za otkup ukupno oko 152.000 primeraka naslova obezbeđeno oko 50 odsto od ukupno planiranog iznosa od oko sto miliona dinara, te da će nedostajuća sredstva biti obezbeđena naknadno.

Administrativne poslove i logistiku u vezi s konkursom za otkup knjiga obavila je Narodna biblioteka Srbije, dok je selekciju obavila stručna komisija Ministarstva kulture.

Budžet za otkup knjiga za 2009. bio je i pre rebalansa nešto manji nego za 2008. godinu, kada je iznosio 112 miliona dinara, a iz finansijskih razloga odustalo se od sto obaveznih naslova nekomercijalnih izdanja za svaku biblioteku.

Ukupno je za 176 javnih biblioteka u Srbiji i biblioteku manastira Hilandar na Svetoj Gori otkupljeno 866 naslova od 177 izdavača, koji su prošli u širi izbor od ukupno prijavljenih 2.937 naslova od 269 izdavača.

Biblioteke su, u zavisnosti od budžeta (200.000, 400.000, 600.000 i 800.000 dinara), naručivale između 400 i 2.000 primeraka novih knjiga.

Na osnovu konkursa, najtraženiji naslov, uključujući i knjige za decu, bila je “Knjiga za svaku devojčicu” Violete Babić, u izdanju “Kreativnog centra”, koja je otkupljena u 603 primeraka. Nešto manje (567) otkupljeno je primeraka knjige “Oldanini vrtovi i druge bajke” Grozdane Olujić, u izdanju “Booklanda”.

“Kreativni centar” ima još pet naslova na listi deset najtraženijih za otkup, na kojoj su se našla i izdanja kuće “Book & Marso”, “Agore” i “Belog puta”.

Roman “Tesla, portret među maskama” Vladimira Pištala, za koji je dobio NIN-ovu nagradu, u izdanju zrenjaninske “Agore”, bila je na devetom mestu liste najtraženijih naslova, dok je na prvom na listi koja ne uključuje knjige za decu.

Kao prvi na listi izdavača, posmatrano prema izdvojenoj svoti, našla se izdavačka kuća “Pravoslavna reč” iz Novog Sada (5,6 miliona dinara), a slede “Kreativni centar” (3,9 miliona), “Službeni glasnik” (3,4), “Bookland” (3,2), “Mono & Manjana” (3,06), “Laguna” (2,9) i “Bookbridge” 2,5).

(SEEcult.org)

[Lilith_021]

Kikinda short 04 (Narodna biblioteka „Jovan Popović“ 2010)

Uspešna prezentacija festivala

Pitanje opstanka književnosti i knjige u današnje vreme sve se češće postavlja. Naravno, veoma je malo potpunih pesimista koji smatraju da će knjige i njihove proizvodnje zauvek nestati. To se verovatno nikada neće dogoditi, ali sunovrat svega/sveta u vezi sa knjigom, čitanjem i pisanjem toliko je očigledan u zemlji Srbiji da prosto zabrinjava i one neopravdano optimistične. Zato je svaka vrsta popularizacije knjige i čitanja, poput one u reklamnim blokovima u pauzama prenosa utakmice Partizan-Makabi, više nego dobrodošla.

Nešto drugačiji pokušaj, koji u stvari predstavlja igru na jednoj od mogućih granica književnog polja, čini pozivanje rokera da govore o sopstvenom iskustvu pisanja poezije na obeležavanju Svetskog dana poezije u Kulturnom centru Beograda, ali i off program Četvrtog festivala Kikinda short koji se zove Kikinda rock sho't a u kojem se rok novinari i pokoji pisac okušavaju u pisanju kratke priče. Ono što je značajno za oba ova projekta tiče se pokušaja privlačenja šire publike i u tome se, makar prema broju posetilaca obe ove večeri, prilično uspelo. Koliko je to donelo novih konzumenata knjige i čitanja, odnosno novih pisaca i/ili rokera teško je reći, ali je izbor strategije – približavanje onoga što se tradicionalno naziva visoka i niska kultura – zanimljiv i očigledno uspešan.

Jedan od uspešnijih načina približavanja književnosti „prostom puku“ jesu festivali. Oni su posebno značajni za manje sredine jer tamo zaista postoji prilika da čitav grad živi za festival i da se ritam života prilagođava ritmu festivalskih događanja. Tako se kroz karneval i književnost provuče u glavne događaje. Možda najuspešniji brend u Srbiji po tom pitanju jeste Kikinda short – festival kratke priče na kome učestvuju pisci iz Srbije, regiona i Evrope, a koji organizuje „četa mala, ali odabrana“ uglavnom uz pomoć štapa, kanapa i entuzijazma. Zahvaljujući ovakvoj konstelaciji snaga i hroničnom nerazumevanju od strane svih nadležnih institucija, festival Kikinda short živi od juna do juna u potpunom neskladu sa slikom koju je o sebi u velikim književnostima Evrope proširio. Jer, ukoliko Republičko ministarstvo za kulturu, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i Opštinski sekretarijat za kulturu u Kikindi na čijem je čelu btw jedan pisac ili jadan „pisac“, ne nalaze razumevanja za festival čijeg koordinatora zovu iz Bloomsbery-ja i mole ga da ubaci njihovu novu nadu u program, onda ja ne znam za šta imaju. Ono što znam je da trenutno na računu festivala ima zero-hero dinara, a da nikog za to nije briga.

No, nije to sve. Ako baš i ne znate kako izgledaju otkačeni dani u Kikindi i Beogradu za vreme festivala, onda vam se pruža prilika da knjigom Meni pričaš!? Kikinda short 04 (Narodna biblioteka „Jovan Popović“, 2010) upoznate bolji deo onoga što se prošle godine na festivalu događalo. Knjiga je, mora se priznati, bolja od prethodnih, ne samo po opremi (sa njom dolazi i DVD sa video materijalom sa festivala), prelomu i formatu koji konačno deluje knjiški, već i po sadržaju. Naime, pored odličnih škotskih autora (Sofi Kuk, Alan Biset, Rodž Glas), sjajne hrvatske proze (Rade Jarak, Slađan Lipovec, Andrea Pisac), duhovitih Makedonaca (Rumena Bužarovska i Dimitar Samardžiev), zanimljivih Mađara (Kristijan Grečo i Judit Agneš Kiš), izvanredne Vesne Lemaić iz Slovenije i Lejle Kalamujić iz Bosne, konačno su tu i zanimljivi domaći autori koji imaju dovoljno pripovedačkog talenta i znanja da pariraju oštroj konkurenciji iz regiona i inostranstva. Srđan V Tešin, Igor Marojević, Mirjana Đurđević, Slobodan Bubnjević, Danijela Kambasković-Sawers na neki način predstavljaju dobar presek boljeg dela srbijanske kratkopričaške scene koja, kad se sve uzme u obzir, sabere, oduzme, pamti dva, a zaboravi tri, i nije bog zna kakva, odnosno u prilično je lošem stanju, kao i sve u ovoj zemlji, uostalom.

S obzirom da je knjiga ove godine urađena i da se pojavila na vreme, bez navratnanosnog posrtanja i petdodvanaestnog skarabudživanja, ona je ujednačena kvalitetom tekstova. Kao i prethodna tri puta, stiče se uvid u neke od tendencija u savremenoj priči u regionu, a kao etalon za poređenje ovog puta služe zaista vanserijski Škoti, među kojima je i Rodž Glas, laureat nagrade Samerset Mom. Nije da je ovo izdanje bez mana, ali kompromisi koji su činjeni urađeni su sa jasnim ciljem. Tu pre svega mislim na drugi deo knjige u kome su sabrani tekstovi iz projekta Kikinda rock sho't. Ima tu autora i tekstova koji zaista nisu na dovoljnom nivou, ali bože moj!, svrha privlačenja neke buduće publike je ispunjena, pa šta sad ima veze što tu ima nekih koji decu ne opraštaju. Ima i to bi trebalo sankcionisati, tako da pišem jedan veliki minus činjenici da je Dejan Cukić uopšte pušten da učestvuje u bilo čemu što ima smisla, ali kako kaže čuvena engleska poslovica „ne vredi plakati nad neizvršenom (rokenrol) lustracijom“, a spisak je poduži.

Suma sumarum, Kikinda short 04 uspela je prezentacija festivala. Mudro izabrane priče koje se u većini slučajeva ne poklapaju sa onim pročitanim uživo pred publikom predstavljaju odličan teaser za ono što će uslediti na jubilarnom petom okupljanju negde u junu, negde u glavnom gradu Severnog Banata koji se u to doba pretvara u evropski glavni grad kratke priče.

IZVOR