Istorijski grbovi, heraldika

[Turkmenbashi]

ПОСТАМЕНТ

У хералдици, постамент је део грба који се налази испод штита, најчешће у виду камења, брежуљка или неке друге подлоге, на којем стоје држачи штита. Треба направити разлику између правог постамента и неког детаља на којем држачи штита просто одмарају једну ногу, или шапу. Постамент се доста касно јавља у хералдици као саставни део грба.

Обично, када грб има држаче птита, додаје се и постамент на коме су држачи штита смештени.

Треба нпр. запазити на грбу Белизеа, на којем је дрво махагонија које се надвија над штитом, за које би се могло помислити да је у челенци, заправо део постамента. Понекад се за постамент ставља део пејзажа земље која је у поседу носиоц грба.

Јединствен случај, јесте пример грба Њу Џерсија, на којем држачи штита стоје директно на натпису са мотоом. Случај где постоји постамент али не и држачи штита је практично непознат, изузев случаја грба Јужне Аустралије.

МОТО

У хералдици, мото се углавном сматра доказом неке заслуге која се приказује на грбу, углавном на траци испод штита, или изнад челенке (као у случају шкотске хералдике).

Некада је у хералдици за мото неке породице узиман борбени поклич претка чији грб носе. За мото се у хералдици могу најчешће наћи борбени покличи, цитати из Светог Писма, латинске изреке, врлине којима се носилац грба поноси, идеалима које високо поштује и којима тежи, итд.

Извор: Википедија

[Turkmenbashi]

ЗНАКОВИ ЧИНА И ДОСТОЈАНСТВА

У знакове чина (ранга) и достојанства у хералдици спадају:

1. Kруне (царске, краљевске, војводске, кнежевске, грофовске, баронске ...)

2. Шешири (надвојводски, војводски, венецијанског дужда, беретке великаша и племића, Напoлеонов и др. )

3. Црквене капе (папска тијара, митра, шешири, борд надбискупски, бискупски и нижих црквених великодостојника)

4. Остали знакови црквене власти (штапови бискупа, мач или палма, косо положени или укрштени папски кључеви, бискупски крст, архиепископски крст, папски и патријаршки крст),

5.Остали знакови световне власти (жезла и маршалски штапови, кoси или укрштени).

Сви ти знакови постављени су над потпуним грбом или некад надомешћују шлем с накитом и плаштевима и стоје над штитом грба.

Круне, грофовске и нижег ранга се састоје од златног обруча над којим је неколико шиљака који на врху имају једнак број сребрних куглица (видљивих за гледаоца).

Шешири су сукнени и врло различтог облика. Најнеобичнији међу њима је капа венецијанскаг дужда која има наставак "рог" окренут натраг. Црквене капе (тијаре и митре) имају свој карактеристичан облик, са шешира висе врпце, које се са сваке стране грбовног штита завршавају са неколико кита: црквени кардиналски шешир са 16 црквених кита са сваке стране, зелени надбискупски шешар са 10 кита са сваке стране и зелени бискупски шешир са 6 кита са сваке стране.

Извор: Википедија

[Turkmenbashi]

Љиљан у хералдици

Љиљан (фр. fleur-de-lis) је стилизовани симбол ириса или љиљана који се користи за декорацију и као симбол неког удружења, државе или династије, посебноу хералдици. Овај симбол се први пут појавио у древној Месопотамији и старом Египту.

Љиљани се традиционално повезују са француском монархијом, и са оним владарским кућама које су потекле из Француске (данас: Шпанија, Луксембург - кућа Бурбона).

У Северној Америци љиљан је симбол области које су првобитно населили Французи, као што су Квебек и Луизијана.

Љиљан је амблем италијанске провинције Фиренца, а на грбу Медичија се појавио у 16. веку. Симбол је и града Лила у Француској.

Љиљани су били симбол средњевековне босанске и српске династије Котроманић (958–1463).

Године 1888. два златна љиљана су унета на грб Краљевине Србије као симбол њеног континуитета са династијом Котроманића. Љиљани нису били на грбу Државе СХС, Краљевине Југославије, ни СФРЈ, али су се поново појавили на грбу и застави независне Србије 2006.

Извор: Википедија

[Turkmenbashi]

Двоглави орао у хералдици

Двоглави орао је уобичајен симбол у хералдици. Првобитно је био симбол Византијског цаства, а сада се може видети на грбу неколико источноевропских држава. Представља симбол двоструке функције цара - световне и духовне и/или премоћ Римских царева над Истоком и Западом. Руски цареви су касније усвојили овај симбол представљајући себе као наследнике Византије, и такође да искажу своју премоћ над Западом (Европом) и Истоком (Азијом).

Грбови држава и територија

Двоглави орао се појављује на грбу следећих држава и територија:

* Албанија
* Русија
* Србија
* Црна Гора

Кроз историју се појављивао на још неколико грбова држава и територија:

* Византијско царство
* Свето Римско царство
* Аустроугарска
* Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
* Краљевина Југославија
* 1925-1926. Грчка
* 1934-1938. Аустрија
* Руска федерација
* СР Југославија
* Република Српска у Босни и Херцеговини
* Србија и Црна Гора

Двоглави орао се већ вековима појављује као симбол. Двоглави орао се може видети на археолошким локацијама [1] Хетитске цивилизације, из периода 20-13. века пре нове ере.

Цилиндрични печати који су пронађени у Богазку, данашња Турска, старе хетитске престонице, јасно приказују двоглавог орла раширених крила. Естетичност ове симетричне позиције делимично указује на настанак овог верског симбола. Претпоставља се да потиче из 18. века пре нове ере.
Орао се у Византији појављује од њеног настанка и представља континуитет са Римским царством чији је симбол био. Константинопољ је био наследник Рима и византијци су наставили да користе стари царски симбол 'једноглавог орла' као мотив. Иако је сасвим сигурно да је промена у двоглавог орла везана за старе приказе двоглавог орла из Мале Азије, није јасно како и зашто је до тога дошло. Представљао је Царство које је окренуто и Истоку и Западу односно и Азији и Европи. Из Византије се двоглави орао проширио на земље под њеним директним утицајем (Србија, Црна Гора, Русија...)

Први помињање двоглавог орла у западној Европи везује се за 1250. годину, у грбовнику Матеја од Париза као грб цара Фридерика II, цара Светог Римског царства. Обично је приказиван у црној боји (црни двоглави орао) на златној позадини, замењујући претходног једноглавог орла, и под утицајем овог грба су мотив двоглавог орла усвојили и многи немачки градови и немачке аристократске породице. Након распада Светог Римског царства 1806. године, двоглави орао се поново нашао на грбу Аустријског царства а такође се користио и као грб Немачке конфедерације.

Из Византије, мотив двоглавог орла је стигао и до Русије, када се Иван III оженио Зојом Палеологином. Српска династија Немањића је усвојила сребрну верзију двоглавог орла да би истакла своју самосталност и независност од Константинопоља, и чак истакла своје право које полаже на царски трон Константинопоља.

Сребрног двоглавог орла су усвојиле многе средњовековне племићке породице са наших простора, међу којима: Немањићи, Мрњавчевићи, Лазаревићи, Кастриотићи итд.

Касније, усвојиле су га и династије Обреновића, Карађорђевића и Петровић-Његоша, и остале су и до дан данас на грбу Србије и Црне Горе.

Ђурађ Кастриот Скендербег је усвојио сличну заставу током своје борбе против Отоманског царства, на којој је био представљен црни двоглави орао на црвеној позадини, који се касније поново појавио на застави Албаније.

Током наредних векова, двоглави орао је често држао мач или скиптар у једној канџи, и куглу са крстом у другој, као симболе двоструке власти - над материјалним и духовним.

Овај симбол се данас употребљава и од стране Грчке православне цркве, као декоративни елемент, која је под Отоманским царством била наследник Византијског царства и у том периоду је била популаран симбол код грчког народа. У једном кратком периоду, 1925-1926, двоглави орао се нашао и на грбу Грчке државе.

Двоглави орао је остао и важан мотив у хералдици царских владарских династија Русије (династија Романов) и Аустроугарске (династија Хабзбурга), као и краљевске владарске династије Црне Горе (династија Петровић-Његош).

Извор: Википедија

[Turkmenbashi]

Крст у хералдици

Крст, као симбол хришћанства, је веома чест симбол у хералдици. Био је врло чест у хералдици још у време њеног настајања услед крсташких ратова.

Првенствено због њихове честе употребе приликом крсташких ратова, крстови играју врло важну улогу у хералдици. Има скоро 400 различитих облика и варијанти крста који су забележени у хералдичкој пракси. Ипак, само око 20 варијанти се често појављује. Иако некад има чист геометријски облик, нема сумње да крст у хералдици преставља оличење Часног крста. Због смањивања штитова, мењао се и облик крста на штиту. Временом се променио у једноставан крст једнаких кракова.

Појављује се јако пуно различитих крстова у хералдици. Неки од њих су: cross couped or humetty, patriarchal cross, pointed cross, cross clechée, cross crosslet, cross crosslet fitched, cross flory, cross patée or formée, cross patée fitched, cross patée fitched at foot, cross patée quadrate, cross tau, cross parted and fretty...



Извор: Википедија

[Turkmenbashi]

Орао у хералдици

Орао је један од најчешћих и најраспрострањенијих мотива у хералдици. Најчешћи је мотив из света птица и представља цара над птицама, као што је лав међу животињама. У хералдици се појављује и двоглави орао, као специфичан израз достојанства и метафизичког. Врло је важан начин на који је орао представљен тј. положај у коме је приказан на грбу.

Разни положаји орла: eagle close; eagle rising, wings elevated & addorsed; Орао, крила подигнутих и повијених (eagle rising, wings addorsed & inverted); eagle rising, wings displayed & inverted; eagle displayed with wings inverted, Наполеонски орао (Napoleonic eagle)...

Орлове у свом грбу имају САД, Аустрија, Чешка, Румунија и Пољска. Двоглави орао појављује се на грбовима Русије, Србије, Црне Горе и Албаније.


Свети Георгије у хералдици

Свети Ђорђе је чест мотив у хералдици, и то најчешће приказан као коњаник који копљем пробада аждају. Овај мотив је везан за легенду о хришћанском светитељу Светом Ђорђу, који се представља као пример највише људске храбрости, пожртвованости и истрајности.

Као такав, стављен је на грб Русије и Грузије, а често је стављан и на грбове разних градова по земљама где је хришћанство било доминантна религија (нпр. Москва, Истра, Клин, итд.).

Извор: Википедија

[Turkmenbashi]

Приписани грбови

Приписани, или додељени грбови су грбови који су приписани ликовима из предања или легенди и познатим историјским личностима које су живеле пре настанка и развоја хералдике. Почевши са 12. веком, грбови су приписани свим витезовима Округлог стола а ускоро су грбове добиле и личности које се помињу у Светом писму, грчки и римски хероји, као и краљеви и папе који никад за живота нису имали свој грб. Неки од тих грбова су се временом помало мењали али грбови важних личности остали су непромењени.

Један од значајнијих грбова који су приписани некој од личности из Светог писма јесте грб Исуса Христа, који приказује инструменте његовог страдања и штит Светог Тројства. Средњевековна литература приписује грбове и историјским личностима као што су Александар Велики, Јулије Цезар и краљ Артур. Грбове су добили многи краљеви који су живели и владали пре настанка и развоја хералдике, укључујући и Едварда Исповедника и Вилијама Првог од Енглеске. Ови грбови су понекад коришћени као део грба на грбовима њихових потомака.

Приписани или измишљени грбови се појављују у литератури средином 12. века, посебно у вези Артуријанских легенди. Временом су грбовници приказали чак 40 грбова Артурових витезова. Следећи ступањ развоја ове гране грбова настао је током 14. и 15. века када су грбовници артуријанских грбова дошли до броја од око 200 грбова.

Током истог века, грбовници су изумели и грбове неких од краљева страних земаља. Када су грбови постали модерни у племићким круговима, било је неубедљиво да неки краљ не буде носилац грба. У такво време, било је "природно мислити о томе какав би грб био најпогоднији за значајне личности прошлих времена".

Неки од приписаних грбова су стављени на грбове њихових потомака. На пример, грб породице Лојд из Стоктона је био састављен од бројних грбова поглавара велшких кланова који су живели у 9. веку или раније. На сличан начин, приписан је грб и Папи Леу Деветом, израђен на основу грбова његових потомака.

У 16. и 17. веку приписано је и мноштво грбова великом броју светаца, краљева и папа, нарочито онима из 11. и 12. века. Папа Иноћентије Четврти (1243–1254) је први папа за чији се грб поуздано зна да је историјски. До краја 17. века, употреба приписаних грбова је била боље правно уређена.

Боје и симболи који су приписани неким историјским личностима дају увид у историју симболизма.

Од 13. века, краљу Артуру су најчешће додељене три златне круне на плавом пољу. У спису из 1394. године, Артур је приказан како држи заставу на којој су приказане три златне круне. Стављано је и 11, 13, па чак и 30 круна је понекад стављано, како би указало на краљевства која је освојио.

И други ликови из артуријанских легенди су добили своје грбове. Ланселот прво добија штит чисто беле боје али касније добија три црвене косе пруге преко белог поља, које симболизују снагу три човека. Тристан је добио више грбова. Његов најстарији грб је био грб из 13. века на ком је приказан златни лав у скоку на црвеном пољу. У другим верзијама, поље је било зелено а не црвено. Готфрид вон Стразбур му је доделио сребрни штит, са црним вепром у скоку. У Италији, пак, добио је геометијску шару.

Грбове су добили и многи краљеви из пре-хералдичког доба. Међу најпознатијима су франачки краљеви, који су добили три жабе. Одатле, према неким веровањима, потичу три љиљана Француске.

Виљем Освајач, први нормански краљ Енглеске имао је грб са два лава на њему. Краљ Ричард Лавље срце је узео та два лава и ставио их на црвено поље, одакле потичу три лава на грбу Енглеске. Ипак, нема доказа да Виљемов грб није приписан њему након његове смрти.

Првим саксонским краљевима је приписан златни крст на плавом пољу али тај грб се први пут појављује тек у 13. веку. Грб светог Едварда Исповедника, плави штит са златним крстом и пет златних птица на њему, изгледа да су му доделили хералди из времена краља Хенрија Трећег, а засновали су га на новчићу који је кован у време краља Едварда. Овај грб је касније употребио краљ Ричард Други у спомен на овог свеца.

Грбови су додељени и краљевима англо-саксонске петрархије. Краљевини Есекс је, на пример, додељен црвени штит са три мача. Овај грб су користили окрузи Есекса и Мидлсекса све до 1910. године, када је Веће округа Мидлсекс тражило од Колеџа за грбове да му званично додели грб. Мидлсекс је добио црвени штит са три мача и "саксонском круном". Веће округа Есекс је добило 1932. исти грб али без круне.

Чак су и неки римски владари добили своје грбове, као нпр. Ромул, први владар Рима, који је на грбу имао вучицу.

Исусу Христу је био додељен Часни крст као симбол, и као такав су га користили и крсташи. Понекад се на Христовом грбу појављује и пасхално јагње. Ипак, до 13. века је се усталило да се за Христов грб користе инструменти његовог страдања. Ови инструменти су били описани хералдичким терминима, као нпр. на печату из око 1240. године, где су приказани крст, ексери, трнов венац и бич.

Девици Марији били су додељени срце са крилима, прободено мачем и стављено на плаво поље. Девици Марији је такође приписан и један грб са белим љиљанима.

Из жеље да се апстрактно учини видљивим, грбови су додељени и невидљивих духовима. Пошто је црква у Средњем веку човеколике приказе Светог Тројства сматрала непожељнима, штит Светог Тројства је брзо постао популаран. Често је био употребљаван не само у декорацијама цркава већ и разних богословских списа и грбовника. Један од најранијих примера је Summa Vitiorum на којем је приказан витез који се бори против седам смртних грехова, а носи штит Светог Тројства.

Свети арханђел Михаило се често појављује у хералдици. У једном случају, штит Светог Тројства се приписује арханђелу Михаилу. Много чешће, он се приказује у оклопу са црвеним крстом на белом пољу, како убија Сатану, који је приказан као змај. Овај грб, првобитно приписан арханђелу Михаилу, касније је додељен светоме Ђорђу.

Хералдика је доделила грб чак и самом Сатани, као генералу армије палих анђела, грбу по којем би био лако препознат у жару битке. Douce Apocalypse га приказује како носи црвени штит са златном водоравном пругом и три жабе, грб који је заснован на "три нечиста духа као жабе" (Откр. 16, 13).

Извор: Википедија

[Turkmenbashi]

GRBOVI SRPSKE VLASTELE

Nemanjići

Dvoglavi orao je usvojen iz vizantijske kulture i ubrzo je postao simbol srpskih kraljeva kao i srpske države. Može se videti na katalonskoj mapi iz 1339. gde je prestonica cara Dušana označena dvoglavim orlom, a taj isti simbol se nalazi i u manastiru Ljeviška. Čelenka je bila omiljeni deo grba srpske vlastele i vrlo je prisutna na novcu iz tog perioda, upotrebljavala se kao grb, bez štita.

Kraljevska kuća Nemanjića je vladala Srbijom od XII veka do 1371. Stvorili su moćnu i organizovanu državu, izgradili brojne crkve i manastire neki od njih su možda i napisali najlepša književna dela svog vremena.

Stefan Nemanja je bio osnivač države i njegov drugi sin je bio prvi srpski kralj dok je sam Nemanja imao titulu velikog župana. Sin Rastko se zamonašio i uzeo ime Sava i izdejstvovao nezavisnost za srpsku crkvu (1219). Neposredno posle smrti Sv. Sava je proglašen za sveca. Turci su želeli da iskorene svaku pomisao na nezavisnost srpske države te su spalili njegove mošti u Beogradu 1594. godine što je samo još više učvrstilo veru i želju za slobodom.

Stefan Dušan je krunisan za kralja 9. septembra 1331. god. Ovaj kralj, potom car, je bio veliki osvajač i za vreme njegove vladavine Srbija je bila jedna od najuticajnih evropskih država . Godine 1336. Dušan se proglasio Carem "svih Srba i Grka". Dušanov zakonik je regulisao norme i pravila ponašanja u državi.

Zadnji kralj ove kuće je bio Uroš IV, zvani "Nejaki". Ostatak srpskog plemstva je razdelio državu i razjedinjeni su i dočekali turske osvajače.

Izvor

[Turkmenbashi]

Lazarevići

Mnogi istoričari veruju da su bivolji rogovi jedini deo grba Lazarevića što nije tačno. U delu Hilandara koji je Lazar podigao može se videti dvoglavi orao kojeg su Lazarevići preuzeli od Nemanjića kako bi se potvrdili kao naslednici stare srpske kraljevske porodice. Despot Stefan je bio član mađarskog viteškog reda zmaja gde je bio na prvom, počasnom mestu - zbog toga je zmaj obmotan oko štita porodice Lazarević.

Lazar Hrebljanović (porodica je tek kasnije uzela prezime Lazarević) je bio najznačajnija politička figura posle odlaska Nemanjića sa srpske istorijske scene. Iako nikad nije vladao celokupnom Srbijom jer je bila podeljena između mnogobrojnih velikaških porodica, Lazar je bio najjači i najuticajniji među njima. On je i predvodio srpsku vojsku 28. juna 1389. kada su ga Turci zarobili i pogubili. Njegova tragična sudbina je stvorila "kosovski mit" a sam Lazar je u narodu postao "car Lazar" iako nikad nije imao tu titulu. Njegova žena Milica je vladala Srbijom sve dok Stefan Lazarević nije dobio titulu despota 1402.

Stefan je bio u obavezi da učestvuje u turskim ratovima a njegova sestra Olivera je postala žena turskog sultana. Despot Stefan je uvek pokušavao da izbori veću samostalnost za Srbiju a kao učen čovek posedovao je i veliku zbirku knjiga. Oprobao se kao i pisac napisavši dve pesme, Natpis na stubu i "Slovo Ljubve". Pošto nije imao poroda, despot Stefan je kao svog naslednika odredio svog rođaka Đurđa Brankovića, a ubrzo nakon te objave, od posledice srčanog udara umire u Šumadiji 1427.

Izvor

[Turkmenbashi]

Brankovići

Brankovići su ostavili dosta podataka o svom grbu - na novcu, pečatima i odeći. Iako ima varijacija, dva su simbola uvek predstavljena: bivolji rogovi i lav en passant (u hodu). Najverovatnije su bivolje rogove preuzeli od Lazarevića gde su hteli da naglase da su oni legalni naslednici bivše dinastije. Ovaj grb je u potpunosti preuzet sa pečata Lazara Brankovića iz 1457.

Poslednja srednjovekovna srpska dinastija koja je vladala do potpunog pada države pod tursku vlast.

Vuk Branković se oženio Marom, najstarijom sestrom kneza Lazara i bio je jedan od kneževih najbližih prijatelja. Zajedno su se borili na Kosovu 1389. Kada je Vuk vodeći desno krilo srpske vojske prodreo u sam centar turskog logora Lazar je bio zarobljen što je ostavilo prazninu u rasporedu trupa. Vuk je odlučio da se povuče sa namerom da spase ono što se spasti moglo i da nastavi sa odbranom Srbije. Nasuprot istoriji, Vuk Branković je prikazan kao izdajnik u narodnim pesmama.

Vukov sin Đurađ se sukobio sa despotom Stefanom jer je želeo da prigrabi srpski presto za sebe. Pomirili su se i uspešno borili protiv Turaka 1413. Posle smrti svog rođaka, Đurađ je postao novi despot što je ozvaničeno 1429. I pored pada Smedereva 1459. što je označilo totalni kolaps države, Brankovići su i dalje bili veoma uticajna srpska porodica dok nije nestao i njihov poslednji potomak.

Izvor