Kada se sretnemo, postidim se...

[biterlemon]

desilo da da se ljudi razocaraju zbog nekih mojih sitnih gresaka... cesto se to kombinuje i nekom licnom sujetom koja pojacava povredu, a ja trapav, pa ne znam da im pridjem, da spustim sebe u nizi (ponizni) polozalj, pa da se iskupim...

Mogu svakome pogledati u oci, bilo kada... Nisam nikoga toliko povredio...

[Mish]

Nisam bezgrešna. Koračajući kroz život, nenamerno ili tek naizgled nenamerno, sigurno da sam nekog načepila, ubola ili udarila kada se tome nije nadao. Ne mogu da se stidim onoga čega nisam svesna ni danas. Ako sam vremenom uvidela (ili mi je neko zabio prst u oko i ukazao na to), računi su raščišćeni. Kusura nema. Pa tako ni stida pri susretima.
Nisam uspela da rasčistim (i verovatno i neću) račune sama sa sobom. Uvek se iznova postidim slabosti kojoj ne mogu da se oduprem, pogažene sebi date reči, postidim se svakog momenta kada sam na sebe dala i sebe izneverila.

[paparazzo]

Postoje dva takva muskarca. Dve strane iste medalje. U jednom si slucaju jako bitan i vazan, a u drugom sam ja ta koja pokusava da dodje do tog ko je bitan i vazan.
Jednog sam apsolutno svesno, zenski zgazila. Prosto...moglo mi se. Ali sad, posle tolikih godina kada me on sretne on ima osmeh kojima me malo ljudi srece. Iako ja vidim u njegovim ocima da bi on rado ponovo pao pod moje noge, drzim se na distanci. I postidim se sto sam bila takva. Jer, sto rece Memento, nije bilo razloga. Nijednog.
A drugi je slucaj onaj gde bih se ja rado bacila pod njegove noge, samo da mu nos nije toliko visoko. I opet se postidim sebe. Zbog toga sto pozelim...
Stid je samo moj.
Ali ja mogu da zivim sa njim.
Ipak sam ja zena.
I nikad se nista od toga nije desilo.