Kako su i po čemu novosadski kvartovi dobijali imena

[sati]

Mnogo je sugrađana koji ne znaju da je pre spomenika Svetozaru Miletiću na gradskom trgu bio spomenik Svetog trojstva. Slični spomenici su postojali na čitavoj teritoriji Habzburške monarhije, a u Beču je i sačuvan jedan spomenik nalik na naš nekadašnji. Šta se desilo s tim spomenikom?

Evo za one koji ne znaju gde se nalazilo Sveto trojstvo

Na jednoj od fotografija u knjizi vidi se i nekadašnja Jermenska crkva...

...pred rušenje

[nenad.bds]

Da se vratimo na temu.

ŠANGAJ

‘’Presudan momenat za istorijat ovog naselja odigrao se 1925. godine, kada je Podbarac Tihomir Brančić podigao kafanu na stubovima, po ugledu na kuće sojenice u Kini, i nazvao je "Šangaj", ne sluteći pri tom da je na taj način krstio čitavo mesto.’’

O Šangaju sam se ‘naoštrio’ da pišem, uglavnom po svom sećanju, ali nisam imao dovoljno podataka jer Enciklopedija Novog Sada još nema izdatu svesku sa slovom ‘Š’. No, naišao sam na lep članak u Gradjanskom Listu.

‘’ Prve kuće u Šangaju osvanule pre 135 godina
Građanski list Novinar: Srđan Ercegan,

Prostor na kome se danas nalazi prigradsko naselje Šangaj poznat je i pod nazivom Ratno ostrvo. Zaista, nekad je to bila klasična rečna ada nadmorske visine od 75 do 77 metara, nastala premeštanjem Dunava iz starog korita, koje se nalazilo ispod Temerinskog puta, u svoj današnji tok. Nakon što je moćna turska vojska, predvođena sultanom Sulejmanom Veličanstvenim, osvojila Petrovaradin 1526. godine, surovi osvajači su zbog strategijskog značaja dunavskog ostrva na njemu izgradili tvrđavu. Kada su Turci osnovali ovo utvrđenje, kojim su gospodarili 161 godinu, ovaj prostor je nazvan Ada-kale, što se na srpski jezik doslovno prevodi kao "ostrvo-tvrđava", ili kako se u narodu odomaćilo – Ratno ostrvo. O nekadašnjem izgledu Ratnog ostrva svedoče turski popisi iz 1541, 1589. i 1614. godine, gde se navodi da je "...nasuprot Petrovaradina bilo ozidano manje utvrđenje površine 30 hektara, opkoljeno rekom, s jednom kulom i ležištima za pet topova, putem kojeg je turska posada obezbeđivala rečni prelaz (skelom), kontrolisala kretanje Dunavom, a u vreme rata branila most...".

Posle bitke kod Sente, 11. septembra 1687. godine, Turci su potisnuti iz ovih krajeva, a Habzburška monarhija, po projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vobana, započinje izgradnju današnje tvrđave na Petrovaradinskoj steni, 18. oktobra 1692. godine, tačno 166 godina nakon podizanja turskog utvrđenja na Ratnom ostrvu. Tada matica Dunava potpuno menja svoj tok, dotadašnja prečica postaje današnja reka, dok nekadašnje glavno korito postepeno uranja i na mnogim mestima biva zatrpano, tako da se Ratno ostrvo spaja s bačkim kopnom. (Ako zagledate levu stranu, kada autoputem idete od Temerinske petlje ka Beogradu, jasno se uočava negdašnja obala Dunava, sve dok se ne prodje Budisava, tj. pred silazak za Kovilj.)

S dolaskom političke stabilnosti, turska tvrđava gubi na svom strateškom značaju i polako se obrušava, pa joj se danas, izuzev na osnovu starih mapa, ne zna ni mesto postojanja. Tužni ostaci ovog značajnijeg uporišta osmanske carevine sada se mogu primetiti jedino pri niskom vodostaju.

Od odlaska turske posade pa do kraja 19. veka, tokom perioda od gotovo 300 godina, na Ratnom ostrvu nije bilo formirano organizovano naselje. Tek polovinom osamdesetih godina 19. veka na ovom prostoru uočavaju se konture prvog naselja, tesno povezanog s izgradnjom gradske klanice 1884. godine. Preko tadašnjeg kanala koji je spajao Mali Stapar i Novi Sad, prokopanog 1874. godine, po projektu generala Stevana Tira, na početku Rajine šume, u to vreme omiljenog izletišta ovdašnjih građana, radnici novosadske klanice sagradili su kuće za stanovanje. U poslednjoj deceniji 19. veka, pored radnika klanice, još neke siromašne porodice grade svoje skromne domove u isušenoj depresiji nekadašnjeg rečnog korita. Nastanak i razvoj naselja na ovom močvarnom i u svakom pogledu nepodesnom tlu, uslovljen je ne samo postojanjem klanice već i blizinom razvijenog grada, tako da je ova "skupina samoinicijativno podignutih kućica" postala svojevrsno utočište za one na marginama socijalnog života u Novom Sadu.

1955.

Kuće su pravljene od trske oblepljene blatom, od materijala koji su se nalazili nadohvat ruke, u obližnjoj Rajinoj šumi. (Ostatak Rajine šume je na prostoru oko punionice gasa i prekoputa Upravne zgrade Rafinerije.)

U prvim decenijama 20. veka ovde je na taj način sagrađeno stotinak kuća.
Presudan momenat za istorijat ovog naselja odigrao se 1925. godine, kada je Podbarac Tihomir Brančić podigao kafanu na stubovima, po ugledu na kuće sojenice u Kini, i nazvao je "Šangaj", ne sluteći pri tom da je na taj način krstio čitavo mesto. (Vidjao sam i godinama kasnije takva mesta, pa nemojte da vas ovde potrebljleni izraz 'kafana' zavara.) Tihomir Brančić je kao austrougarski vojnik, za vreme Prvog svetskog rata, prebegao Rusima, gde se ponovo regrutovao kao dobrovoljac. Međutim, on je posle izvesnog vremena dezertirao iz ruske vojske i na veoma neobičan način dospeo u Kinu. U čuvenom kineskom gradu Šangaju proveo je nekoliko godina, da bi se 1924. godine vratio u Novi Sad.

Kafana "Šangaj" ubrzo postaje popularno mesto pecaroša i ostalih građana koji su ovamo dolazili naročito za vreme letnje sezone, kao i obavezno svratište za putnike koji su starim Kaćkim putem dolazili i odlazili iz Novog Sada. Tako je čitavo naselje oko gradske klanice postalo poznato kao Šangaj iako su ga novosadske vlasti tridesetih godina 20. veka nazvale Brančićevo naselje.

Podatke objavljene u ovom kratkom pregledu istorije prigradskog naselja, gotovo neprimetnog, ali tako "značajnog za naše trajanje", zabeležio je sveštenik Branko Ćurčin u svojoj knjizi "Novosadsko naselje Šangaj nekad i sad". U svojoj knjizi otac Branko je zapisao:

"Prema svom nastanku i prema svojoj sadašnjoj društvenoj strukturi, urbanitet ovog naselja je specifičan, pomalo haotičan konglomerat raznih profila ljudi pridošlih iz raznih krajeva, koji žive na malom prostoru, sa svojim načinom života, običajima, navikama i religijskom tradicijom. U urbanom smislu, nije Šangaj čisto periferno naselje, nije ni radničko, ni divlje, a ipak je sve to pomalo...".
---

Šangaj se nekad zvao i Kidričevo
Interesantno je da su posle Drugog svetskog rata Šangajci svoje naselje samoinicijativno nazvali Kidričevo, po značajnoj komunističkoj figuri Borisu Kidriču, i čak su na ulaz u mesto postavili table s ovim nazivom. Međutim, gradska vlast nije prihvatila ovo rešenje, smatrajući kako će lik i delo ovog revolucionara i antifašističkog borca na taj način biti uniženo i tako je, srećom, do sadašnjih vremena preživeo stari, egzotični naziv Šangaj. ‘’ (Ovo nadevanje imena po državnom funkcioneru je verovatno slično motivisano kao i davenje imena Malom Beogradu – pretpostavljam da su stanovnici smatrali da će naselje bolje prolaziti sa takvim imenom.)


Pre svega, da ne bude zabune – prvobitno naselje pod imenom Šangaj je bilo negde na mestu izmedju upravne zgrade Rafinerije i sadašnjeg ušća kanala u Dunav, tj. na prostoru na kome je podignuta Rafinerija Novi Sad. Klanica o kojoj je reč, bila je negde oko sredine pristanišne zone. U to vreme (pre početka gradnje Žeželjevog mosta – tj. do sredine 50-tih) kanal je izlazio na Dunav prolazeći kroz sadašnju Kvantašku pijacu, tako da su lađama iz unutrašnjosti Bačke dovoženi poljoprivredni proizvodi u čuvenu fabriku konzervi Kulpin.

Negde na prostoru gde Kvantaška pijaca stiže pored Kulpina do ul. Marka Miljanova je bio šlajz – brodska prevodnica na kanalu preko koje je bio stari Kaćki most. U to vreme kanal je bio znatno uži i bez nasipa visokih kao sad. U Dunav je kanal ulazio u blizini sadašnje tri stambene kule na Beogradskom keju, a tu je bila stočna pijaca i drvara (stovarište ogreva), i prema gradu, na sadašnjem keju, fabrika svile. Kej (asfaltirani kolovoz pored Dunava) je stizao do putničkog pristaništa koje je bilo naspram ulice koja vodi na Riblju pijacu.

Kulpin je preradjivao i meso, ali ne nadjem nigde potvrdu da je klanica, koja je bila preko tadašnjeg kanala, bila deo Kulpina.

Ovako opširno opisujem ovaj deo Novog Sada u nameri da predstavim da je, kada se krene za Kać, grad tu, kod Kulpina prestajao. Klanica je bila malo izvan grada, na starom Kaćkom putu. Deo tog puta postoji i danas – kad se prodje pored Rafinerije, desno se odvaja put za sadašnje naselje Šangaj, a ako nastavite pravo, do ograde na autoputu (pa i sa druge strane autoputa) idete tim starim Kaćkim putem koji je prolazio kroz prostor na kome je izgradjena Rafinerija. Močvarni teren je nasut peskom vadjenim rečnim bagerima da bi se tu moglo graditi.

Kad sam bio desetogodišnjak doselili smo se u Kozačinskovu ulicu (pored tadašnjeg pristaništa). Jedno od područja na kome sam se igrao je bilo u blizini Kulpina jer su mi tamo stanovali neki od najboljih školskih drugova. Nekada smo se i kupali u šlajzu jer je bilo zgodno za skakanje, ali su nam to roditelji stogo branili. Ne sećam se da smo odlazili na drugu stranu kanala.

Fabrika Tekstila u Kosovskoj ulici - 1955.


Gas-fabrika (plinara) u Šumadijskoj ulici slikana iz Kosovske ulice 1956. Sada je tu toplana Istok. To je bio kraj grada u kome sam se igrao u vreme kad su slike snimljene.

A išao sam često u klanicu, peške ili biciklom. U klanici se prodavala nekoliko dana u nedelji sveže kuvana hrana za pse, a bila je i ‘ledara’ – proizvodnja leda u tablama za ledenjake (hladnjake) pa sam leti išao po led ili u klanicu ili u drugu ledaru koja je bila u ul. Ilije Ognjenovića (na praznom prostoru koji izlazi na Bul. M. Pupina).

U tim odlascima do klanice sam pomalo i zazirao. Tim putem su išli i Šangajci, koje je autor teksta u GL lepše rečeno nazvao stanovnicima ‘utočišta za one na marginama socijalnog života’. Kao što već rekoh, to više nije bilo u gradu, nego se išlo putem pored koga je bio rit.

Otac mi je (‘vid’la žaba da se konj potkiva…’) u to vreme postao lovac i nabavio lovačkog psa. A lovački pas se mora trenirati, pa smo odlazili pored klanice dalje, do Rajine Šume ili do Dunava prolezeći kroz Šangaj. Sećam se da je bilo i koliba na kolju – sojenica i onih samo od granja, neoblepljenih blatim. Sećam se i vatri na kojima se napolju kuvalo i kiselog mirisa dima od vrbovog i topolovog drveta. Ceo je Šangaj bio razmešten u proredjenoj šumi. Bilo je i sklepanih čamaca kojima se prelazilo sa jedne suve grede na drugu. Poneki Rom-koritar je okružen celom porodicom dubio korita.

To naselje je zbog izgradnje mosta izmešteno na sadašnju lokaciju. Država je izgradila jedan broj kuća u urbanizovanom naselju u nekoliko uličica koje su nosile brojeve umesto drugog naziva. Ne verujem da su svi žitelji starog naselja dobili kuće jer prvobitni novi Šangaj (po mom sećanju) nije bio dovoljno veliki da se smeste svi koji su u divljem naselju živeli.

A ima i jedan ‘tehnički’ interesantan detalj: U blizini Šangaja je početkom 50-tih izgradjena radio-antena visoka skoro 100 m. Emitovalo se snažnim odašiljačem na srednjim i dugim talasima a domet Radio Novog Sada je (po dobrim uslovima) bio čak do Australije. Posle nekog vremena se otkrilo da neki šangajci imaju struju! Razapinjali bi 20-30 metara žice i preko sijalice spajali sa uzemljenjem. Bilo je kasnije povodom toga i milicije u Šangaju jer se takvom krađom struje navodno smanjivala emisiona snaga predajnika.

[nenad.bds]

SATELIT

��Deo grada na zapadnoj periferiji , na desnoj strani od Futoškog puta, nazvan je tako kad je izgrađen posle II svetskog rata, po tada modernoj reči koja je tada označavala astronautičko telo kao pratioca zemlje u vasioni. I ovo naselje je bilo pratilac grada, prvobitno sa oskudnim prizemnim kućama.

Pošto se grad posle rata naglo razvijao, privreda je zahtevala sve više radnika koji su ovamo pristizali a nisu imali krova nad glavom, te se na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Todora � Toze - Jovanovića pristupio gradnji jeftinih prizemnih stanova jer novca za konfornije nije bilo. Po njemu je narod ovo sirotinjsko naselje, po gradonačelnikovom nadimku nazvao Tozinovac, a sada se taj blok ulica naziva Mali Satelit.

Gradnja je na goloj ledini počela 1956. a prvi stanari su se uselili 1957. Narednih godina i decenija kad je privredna moć malo ojačala građene su i nove četvorospratne konforne zgrade, ali i dalje ispod standarda�� tadašnje gradnje u ostalim delovima Novog Sada.

Naselje nije imalo vodovod ni kanalizaciju, a ulice su umesto imenima označene brojevima. Idanas se te ulice, sa malim prizemnm kućama, prilično izmenjenog izglada improvizovanim dogradnjama i prepravkama, jasno razlikuje od drugih okolnih delova Novog Sada.

Pod navodnicima su citati iz odrednice o Satelitu u Enciklopediji Novog Sada (sveska 24, str. 233).

Za ime naselja nesporno je zaslužan prvi sovjetski veštački satelit lansiran u oktobru 1957. u vreme kada je naselje primalo prve stanovnike.

Tog doba � početka kosmčike ere- sećam se i po osnivanju i masovnom učlanjavanju, naročito srednjoškolske omladine, u �Selenite� (po imenu Selene, grčke boginje Meseca). Na radijskim programima bile su emisije posvećene aktivnostima ove organizacije a komponovana je i pesma kao najava emisije.I u drugim organizacijama tehničke kulture (Narodnoj tehnici) sekcije raketaša su postalemeđu najprivlačnijim za omladinu.

Izgradnja Satelita podudarila se i sa otpočinjanjem TV ere kod nas. Neselje Satelit, tj. prostor na kome je izgradjen, ima za mene veze sa televizijom preko kamilice.

U to vreme uski put za Bačku Palanku je bio kaldrmisan granitnom kockom, a posle rampe na Futoškom putu bile je svega nekoliko desetina kuća. �Jugoalat� i �Jugodent� još uvek su u starim fabikama u bili u gradu, a desno od puta su se prema aerodromu prositrale utrine bogate kamilicom. Omladinska organizacija gimnazije �J.J. Zmaj� je pokrenula akciju da se sopstvenim snagama dodje do novca za kupovinu TV aparata i uredjenja nekoliko podrumskih prostorija u Gimnaziji za omladinski klub.

Tako smo u vreme početka života Satelita (koji je od tadašnjeg kraja grada odvajalo dobra dva kilometra skoro praznog prostora na desnoj strani Futoškog puta) nekoliko puta, naravno peške od Gimnazije, masovno išli da beremo kamilicu. Tada je u N. Sadu bila i otkupna stanica ze lekovito bilje gde smo dobili i ideju da, pošto sezona branja kamilice kratko traje, na jesen idemo i vadimo koren belog sleza na Ratnom ostrvu (kako se zvao deo priobalja sa rukavcima Dunava nizvodno od Žeželjevog mosta na Petrovaradinskoj obali).

Klub je uredjen, televizor kupljen i za njega napravljena kutija (što je bilo uobičejeno na TV prijemnicima na javnim mestima) sa vratancima na zaključavanje preko dugmića.

Tako sam ja, koji sam stanovao na suprotnoj strani grada i bliže centru, počeo da upoznajem i ovaj deo Novog Sada.

[nenad.bds]

NOVO NASELJE - BISTRICA

’’Bistrica je naselje koje se na više srenjevekovnik karata nalazi na mestu današnjeg Novog Sada. Naziv ’Bistritz’ prvi put se javlja na ortografskoj karti koju je sastavio majstor Lazarus, sekretar Ostrogonskog kardinala Tome, izdata u Ingolštatu 1528. ...

... Taj naziv za naselje preko puta Petrovaradinske tvrdjave uneo je u sveje karte i čuveni flamanski kartograf Merkator (1512-1594.) koji se smatra ocem moderne kartografije.

... Bistrica je kao toponim preko puta Petrovaradinske tvrđave unesena u vadesetak mapa izdatih u rasponu od skoro dva veka., od različitih autora i u raznim zemljama Evrope. Otuda ne može biti govora o slučajnoj grešci nastaloj kao rezultat nepoznavanja pravih topografskih činjenica.

Reč je o slovenskom (Srpskom) toponimu. .. Reč označava vodu koja brzo teče. Dunav je kod Novog Sada najuži pa samim tim i voda najbrže teče...
Pretpostavlja se da je to naselje od svog početka bilo naseljeno Slovenima, odnosno Srbima koji su mu dali ime.

Kako je područje Novog Sada arheološki malo istraženo, ne može se sa sigurnošću reći gde je tačno bila Bistrica, kao što se još ništa ne zna o njenom izgledu, veličini i topografskim i demografskim karakteristikama.

... Odlukom Gradske skupštine Novo naselje je od 9. decembra 1992. dobilo naziv Bistrica prema naselju koje je, sudeći prema mapama, postojalo na ovom tlu pre Petrovaradinskog šanca i današnjeg grada.’’ (Iz Enciklopedije Novog Sada, sveska 3)

Medjutim, naziv Bistrica nije nikada potpuno prevladao. Pokazalo se i na ovom primeru da prvobitni nazivi najčešće ostaju i trajni.

Novo naselje je oko pet kilometara na zapad udaljeno od centra Novog Sada, a pripada kategoriji satelitskih naselja. Prema najnovijoj situaciji, Novo naselje je deo grada severno od Futoškog puta i zapadno od novoprobijenog Subotičkog bulevara.

Naziv za ovo potpuno urbanizovano moderno naslje potiče od radnog naziva koji su koristili urbanisti (kao i u slučaju Grbavice). Novo naselje je svojevrsni nastavak Satelita, a ono što se danas uobičejeno smatra tim gradskim kvartom je rezultat nasovne koncentrisane gradnje 1976-80.)

Interesantno je da je Novo naselje u celini (sem malog broja individalnih prizemnih kuća uz Futoški put) izgradjeno na slobodnom prostoru.

Kad je započeta izgradnja Novog naselja već su fabrike 'Jugoalat' (iz Šumadijske ulice) i ' Jugodent' (iz Fruškogorske) preseljene, tj. izgradjene nove; izgrađena je bila i centralna pekara (između železničke ložionice i novog 'Jugodenta'.

Terena na kome je izgrađeno Novo naselje se savim dobo sećam jer je to bio deo novosadskog lovišta. Pored nekoliko kanala za odvodnjavanje (koji su vodili prema podnožju nešto višeg terena na kome je otovreno novo Gradsko groblje ispod koga je kanal koji sakuplja vode iz bočnih manjih kanala) najupečatljiviji deo je bila napuštena pista nekadašnjeg vojnog aerodroma. Tu su bile još i barutane (mislim da i danas postoje) i poligoni za vojnu obuku.

Glavna pista je bila betonska i pružala se pravcem istok-zapad. Njen završetak je bio negde blizu sadašnjeg Gerontološkog centra.

Oko kilometar zapadnije, prema Veterniku, a upolje, na sever od GSP su bile utrine sa pokojom njivom i jednim lepim salašem; nekoliko starijih ograđenih voćnjaka.
Na tom prostoru, zapadno od železničke pruge i sadašnjeg Subotičkog bulevara teren je bio delimično močvaran, sa tršćacima (i dosta divljih pataka!) većim delom zakorovljen ali i sa nekoliko desetina baštica koje su siromašniji formirali na ’ničijem zemljištu’. Sve, u svemu – bio je prilično pogodan za lov.

Prostor zapadno od novog Subotičkog bulavara je i danas neizgradjen i izgleda vrlo slično izgledu celog tog terena pre započinjanja gradnje Novog naselja.

[nenad.bds]

LIMAN

Pod ovim nazivom se sada podrzumeva najveći novi kompleks Novog Sada, sa oznakama I, II, III i IV. računajući da je onaj prvi (Liman I) najnizvodnije pored Dunava.

Tri bele kule na levoj strani, sa crvenim 'kapama' su na severo-zapadnom kraju Limana IV; poslovna zgrada NIS-a (u sredini slike) je na istočnoj granici Limana III; Liman II je najvećim delom zaklonjen bloko. zgrada sa crvenim fasadama koje su na Limanu I, kao i desno, do kraja slike gde je univerzitetski kompleks.

��Poreklo reči je starogrčko (grč. λιμένας), što u prevodu znači zaliv ili luka� Označava mesta u rečnom toku sa mirnim tokom na kojima voda kao da stoji, nastala obično tamo gde je vađen šljunak i na kojima rečna matica prati dno rečnog korita.�� (Vikipedija)

Deo plana grada iz 1922: prostor limana je bela površina izmedju pruge i Dunava. (Iz knjige V. Puškara 'Priče varoških ulica)

��Limani su jezera i bare, sa sprudovima i gredama nastali u rukavcima Dunava. U prošlosti su u Novom Sadu postojali Mali i Veliki Liman.
Mali Liman je sada centar grada� a sve do početka tridesetih godina tu su bile bare, peščani sprudovi, vrbe, vodene bilje i livade.

Mali Liman nekada

Ovaj deo grada obuhvata današnji Dunavski park (iskorišten je prirodan teren koga sada oivičuju uzdignutije ulice nastale najvećim delom pred II Svetski rat � moj komentar ) i područja uz Dunav do nekadašnjeg železničkog nasipa ispod kojeg su bili podvožnjaci kao saobraćajna veza sa Velikim Limanom.

Naziv Mali Liman se sasvim izgubio kad je teren pootpuno izgrađen i tim centralno gradsko jezgro povezano sa Dunavom.

Liman počiva na nekadašnjoj zabarenoj inundacionoj ravni Dunava. Na tom mestu se reka povremeno izlivala i taložila velike naslage peska i mulja� Prilikom regulacije Dunava i saniranja ovog terena još 1883. je podignut nasip za železničku prugu (koja je išla trasom sadašnjeg bulevara Cara Lazara) i prelazila preko železničkog mosta u tunel ispod Tvrđave.

Ovo je snimljeno na mestu gde današnja Balzakova ulica prilazi Dunavcu. Inače, ova fabrika betona je nastavila da radi i posle II sv. rata kao 'Beton' a krajem 60-tih se integrisala u 'Neimar'.

Ali, ovo područje je i dalje plavljeno kad je bila visoka voda i kad se nivo podzemnih voda izdizao iznad površine zemlje. Inundaciona ravan je na ovom prostoru široka preko 700 metara.�� (Iz Enciklopedije Novog Sada, sveska 13)


I dalje još malo iz Vikipedije:
Naselja sa imenima Liman se nalaze sa leve strane Dunava. ��Granice ovih naselja su : Bulevar cara Lazara, ulica Ribarsko ostrvo i ulica Sime Matavulja. Ulice koje dele Limane: Fruškogorska ulice (Liman 1 i 2), Bulevar Oslobođelja i Most Slobode (2 i 3) i Balzakova (3 i 4).

Liman I


Liman II je desno od Bulevara oslobodjenja na koji se stiže mostom sa sremske strane, a sa leve strane počinje Liman III


Liman III se Dunavu (tj. Dunavcu) približio, ali skoro 30 godina se čeka na taj konačni korak - da izbije na Dunav.

Kolektivno stanovanje je zastupljeno u sva četiri Limana.

Teren na kome se prostire teritorija limana, prema podacima iz 1764. zvao se Veliki liman. Počinjao je od Futoške šume pa do ulica Alekse Šantića, Lasla Gala i Željezničke, koje su mu bile obale. Dopirao je čak do ulice Narodnih Heroja u Bulevara Mihajla Pupina. Krajem 19. veka takođe prema zapisima, ispred Katoličkog groblja, bilo je gradsko šetalište "Šištat", a dalje od Katoličkog groblja, prema Dunavu "bila je pustinja bez ijedne kuće".

Pesak taložen na Velikom Limanu je korišćen za nasipanje terena za izgradnju Novog Sada. Ovakvih slika sa kubikašima se i ja sećam.

Radovima započetim 1881. na izgradnji željezničke pruge Beograd - Subotica - Novi Sad - Zemun, nasut je jedan deo velikog limana a pruga se sagrađena celom dužinom današnjeg Bulevara Cara Lazara. Zgrada željeničke stanice, podignute 1882. sagrađena je na sadašnjem terenu između ulice Vere Pavlović, Puškinove i Bulevara Cara Lazara. Premeštanjem pruge i izgradnjom nove Željezničke stanice Novi Sad 1964. srušena je prva zgrada stanice a današnja pošta uz Limansku pijacu jedini je svedok postojanja nekadašnje stanice. Pruga Budimpešta - Zemun proradila je 1883. kada je u Novi Sad stigao prvi voz. Od 1901. za prevoz putnika od željezničke stanice do centra grada korišćen je omnibus (tramvaj sa konjskom zapregom), od 1911. električni tramvaj koji je 1958. zamenjen autobskim prevozom.

Prostor između Univerziteta i Dunava na koji je do tragičnog loma grane smeštan kamp 'EGZIT-a'.

Od parkovi i zelenih površina nalazi se univerzitetski park (koji služi kao kamp ta vreme EXIT festivala) i sunčani kej, pored reke; kao limanski park. Takođe, se nalazi i sportski centar "Univerzitet", pristanište za manje brodove i kajaški klub,kao i veslački klub Danubius osnovan 1885. Na Dunavu se nalazi najpopularnije kupalište Štrand [1], kao i manja divlja plaža "Bećarac". Na limanu 2 se nalazi i fudbalski klub "Kabel".��

Iza podvožnjaka je u to vreme bila Novosadska fabrika kabela na čijem mestu je izgradjen SPENS.

Levo od podvožnjaka je bio jedan teretni deo železničke stanice koji je služio za istovar ogreva. Iz vagona su se cepanice ili ugalj spuštali drvenim valovima, pa se potom odvozili na drvare po gradu. Kad je teren bio suv, tuda sam skraćivao put biciklom ka Ribarskom ostrvu koristeći staze posle ovog istovarnog mesta ta ogrev.

Na prostoru iza železničkog nasipa (prema Dunavu) gradska uprava je u međuratnom periodu jeftino dodelila placeve� Gradjani su se vodom snabdevali iz nekoliko javnih česmi; kanalizacije nije bilo a visoke podzemne vode su bile stalna pojava. I pored svega, naselje je dostiglo broj od oko 2.600 stanovnika. (Prema Enciklopediji Novog Sada).

Česma � arteški bunar kod SPENS-a je jedna od tih česmi, naravno sada u drugom ambjentu i sa drugim izgledom. Kada sam zbog društa na Štrand odlazio Fruškogorskom ulicom, ta česma je bila skoro obevezno mesto da se zaustavimo u hladu i napijemo.

Uz sadašnju Fruškogorsku ulicu (nekadašnji Štrand-put) bile su nešto bolje prizemne kuće, a iza u ulicama bez tvrdog kolovoza, sasvim neugledne čiji placevi � bašte su se završavali kod bara. Sećam se da se jedna ulica, sa kolovozom od šljake, zvala Industrijska a kad je ovog naselja nestalo, to ime je dobila ulica na savim drugom kraju grada.

Od tog dela grada nije ništa više ostalo.

Za jedan deo Limana vezuju me đačke uspomene. To je poznato Đačko igralište, na kome smo kao đaci gimnazije J.J. Zmaj često imali časove fiskulture. Krajem 50-tih igralište je još uvek bilo u veoma dobrom stanju

''Đačko igralište čeka starog vlasnika

Kada je pre tačno sedam decenija u Novom Sadu izgrađeno Đačko igralište, bio je to jedini srednjoškolski objekat tog tipa u Vojvodini. Vlasnik igrališta bila je tadašnja Državna muška gimnazija u Novom Sadu, danas Gimnazija �Jovan Jovanović Zmaj�, čiji su đaci i profesori aktivno učestvovali u dvogodišnjoj gradnji sportskih terena na čitava 3 hektara u neposrednoj blizini Dunava.

Kompleks Đačkog igrališta projektovao je i izgradnju nadzirao bivši đak ove gimnazije, tada već diplomirani građevinski inženjer Milutin Tatić. Igralište je bilo 200 puta 150 metara, a čitav prostor podeljen je u dva dela. U prvom je vežbalište, na koje može da stane 1.200 vežbača, ali i da se koristi kao teren za fudbal i rukomet, zatim tribine, tereni za atletiku s trkačkom stazom i kuća za domara. U drugom delu podignuti su kuća za oporavilište, veliki park i tereni za odbojku, košarku i tenis. Glavno igralište je posejano travom, a oko čitavog igrališta su zasađeni jablanovi. Kako tada, tako i danas svi tereni na Đačkom igralištu odgovaraju sportskim standardima i zahtevima za bavljenje ovim sportovima.

Kao i ostale nekretnine, i Đačko igralište je Gimnaziji posle Drugog svetskog rata oduzeto. Međutim, posle nedavnog rešenja Republičkog geodetskog zavoda da se Gimnaziji dozvoljava pravo uknjiženja i korišćenja dva lokala u samom centru Novog Sada, u Pašićevoj ulici, Gimnazija �Jovan Jovanović Zmaj� očekuje vrćanje i ostale oduzete imovine koju već godinama potražuje, a među kojom je i Đačko igralište. '' (D. Devečerski Dnevnik, 12. 02. 2007.)

Sećam se Đačkog igrališta i nešto ranije. Naime, u školi 'Đorđe Natođević', pored ostalih bila je veoma aktivna i auto-moto sekcija. U vreme kada sam išao u VIII razred osnovne škole Tomosovi mopedi 'Colibri' su bili pravi hit. Naravno nije ih bilo mnogo u gradu. Sa napunjenih 14 god. smo mogli da polažemo ispit za upravljanje mopedom. Obuku u vožnji smo imali na spidvej-pisti od šljake koja je bila neposredno uz Đačko igralište. Tako sam ja u 1957. stekao prvu vozačku dozvolu, ali do prilike da je koristim retko sam dolazio.

Inače, moto-sport je u to vreme bio popularan i aktivan u Novom Sadu, pa su bile česte ulične trke motorima koji su inače bili u redovnom saobraćaju. Spidvej se pojavio kao disciplina za koje su bili potrebni posebni motori i pista od šljake.

Negde na polovini rastojanja izmedju nadvožnjaka na Štrand-putu i Đačkog igrališta je bio autoservis 'Bačka' koji je sa još nekoliko sličnih preduzeća prerastao u 'Autovojvodinu'. Na drugom kraju (sada je to Liman IV) je bila fabrika odlivaka za automobile (klipova i sl.) koja se preselila u Industrijsku zonu Jug i ušla u sastav '27 Marta'. Kao osnovci smo išli u tu fabriku u okviru tehničkog vaspitanja, naravno peške od škole 'Đ. Natošević' prema Telepu, pa ispod podvožnjaka koji je postojao na početku sadašnje Balzakove ulice do fabrike okružene barama.

Na Dunavcu su i sada uočljivi ostaci objekata koji su služili nekadašnjim fabrikama.

Zgrade fabrike 'Petar Drapšin' još i danas stoje iako je bilo planirano da se odavno poruše.

Izgradnja na području Velikog Limana je ušla u planove razvoja grada odmah posle II Svetskog rata. Započeto je nasipanje peskom iz rečnih bagera.

To je za nas dečake bilo vrlo privlačno mesto za avanture - od prvih proletnih kupanja u barama koje su se zagrejale mnogo pre od Dunava pa do zimskih sankanja sa železničkog nasipa čiji deo od ul. Stevama Musića do Dunava nije bio u upotrebi jer je pruga skretala da bi se popela na most M. Tita (porušen bombardovanjem 1999.)

Pesak su na gradilišta u gradu prevozili kubikaši.

Litografija kubikaša Karla Andruške iz Enciklopedije NS.

''Kubikaši, radnici koji obavljaju teške fizičke poslove u prošlosti su kopali kanale ili nasipali zemlju na dolmama kraj reka i kanala. Dok nije bilo bagera i drugih mašina, ručno su ašovima kopali zemlju, lopatama je tovarili u kolica s jednim točkom i gurali do mesta gde su tu zemlju istovarali. Imali su ponekad i dvokolice koje je vukao jedan konj. (Rad im se merio po učinku, po količini iskopane i prenesene zemlje (ili peska), u kubnim metrima, te su po tome i nazvani kubikaši.

Ni pojava bagera, rovokopača i drugih mašina nije mogla da nadomesti ulogu radnika sa lopatom. Za temerinske kubikaše kažu da su izgradili pola Novog Sada, Novog Beograda, bazene i stadione, pored ostalog travnati teren Marakane u Beogradu, Poljuda u Splitu...

Najpoznatiji u okolini N. Sada su bili temerinski kubikaši. (Prema Enciklopediji Novog Sada)

Đačko ugralište je u levom donjem uglu slike.

Prve su izgrađene tri kule pred kraj 50-tih (?) u Fruškogorskoj ulici (na gornjoj slici) i sa njima je u rečnik novosadjana ušao 'soliter'. Početkom 60-tih gradjen je Poljoprivredni fakultet itd.

Univerzitetski kam,pus sa zgradama Poljoprivrednog fakulteta u pozadini.


Univerzitetski grad

I jedan anegdotski detalj: studenti su, stižući prečicom od Stražilovske ulice do fakulteta na Limanu, svraćali u birciz koji je bio poznat kao 'Kod Žike smrada'. Ono 'smrad' je bilo zbog kanala pored kog je bircuz bio.

Izgradnju Limana pratio sam i iz neposredne blizine grickajući pesak pri svakom vetru u jednoj od prvih kula na Limanu III.

Ul Narodnog Fronta. Na pesku na desnoj strani slike izgradjena je poslovna zgrada NIS-a

Nadam se da mi nećete previše zameriti što sam uz odgovor na temu otišao i znatno dalje, u ono što bi pre pripadalo temi o Novom Sadu nekada.

[nenad.bds]

Трећи фртаљ - ЈОВАНОВСКИ КРАЈ

Опет експлоатишем Енциклопедију Новог Сада:

''ЈОВАНОВСКИ КРАЈ, део Новог Сада око данашњег Житног трга, назван по цркви посвећеној св. Јовану, која је срушена 1921. Средином XVIII века овај крај, иза данашњих улица Лукијана Мушицког и Војводе Шупљикца, био је ненасељен, па је тако овде, ван града, настало православно гробље.

Исто место данас: школа И.Л. Рибара на углу ул. Краљевића Марка.

Насељавали су се бостанџије и сточари

У XIX веку на овом подручју су се насељавали баштовани, ратари и сточари, који су се делили од својих породица у Салајци и Подбари и осамостаљивали се у новоподигнутим кућама. Баштоване (бостанџије, како су се називали) привлачили су велики плацеви, који су омогућивали да се уреде и простране баште за гајење поврћа. Отуда се тај крај називао и Роткварија (настао првобитно из подсмешљивог ругања бостанџијама да "гаје роткве"). У близини су подигнути и обори, у којем су сточари држали свиње.

И многи од нових становника, који су овамо дошли са стадима оваца из Влашке, овде су купили кућишта са баштама. Ови Власи, који су се брзо посрбили, са презименима и надимцима Мога, Мунћан, Фратуцан, Фујка, Гонђа и др, по предању, подстакнути су да се 'доселе причом неког богослова из Сибиња, који је учио Богословију у Карловцима' да је ово град велике будућности и да ту никако неће бити сиромашни.

Трећи фртаљ
Јовановски крај био је део III кварта или фртаља, по немачком, чије су границе ишле од Казанџијске улице (Јована Суботића), па левом страном Кисачке до Алмашког гробља, а на другој страни данашњом Масариковом улицом, па Руменачком до ђерма, односно градске капије.

Руменачка (или Пирошка) улица завршавала се пред градским опкопом, где је био ђерам.

Место за окупљаше надничара

Прва попречна улица према граду била је Цигларска, касније Банатска. Ту су се некада свако јутро окупљали надничари, нудећи газдама своју радну снагу. Пошто није увек било посла за све, стајали би ту од јутра до вечери. Носили су са собом ручак (хлеба и лука, у најбољем случају сланине). Некад су им и жене доносиле ручак на обрамици на један крај би стављале лонац с ручком, а на други обесиле би, ради равнотеже, две цигле.

Попречне улице после Цигларске биле су Руска и Пејићева (до 1919), названа по првом становнику Пејићу, који се доцније из куће број 2 одселио на салаше; данас је то улица Краљевића Марка.

Ул. Краљевића Мака


Ул. Краљевића Марка - пет тршчара је кобојаги под заштитом.

Улица ''Три чекића"

Наредна попречна улица (сада Војводе Шупљикца) називала се Три чекића, по фирми гвожђарске радње, на углу код Вовине (данас ул. Ђурђа Бранковића).

Успомена на ту улицу остала је на згради Месне заједнице, где су на фасади испод стрехе, приликом реновирања, стављени знаци три чекића. Улица којом се из центра града ишло ка Јовановском тргу (Житној пијаци) звала се Топовска, па Касарнска, због касарне која и данас у њој постоји - то је данашња улица Војводе Бојовића (раније Ивана Милутиновића).

Било је много бара

У Јовановском крају је у прошлости било више бара. Иза Банатске улице налазиле су се јамурине, заостале од копања земље за черпиће и цигле (отуда и ранији назив улице Цигларска). Била је позната велика бара на крају Руске улице, која се дуго одржала. Проточна бара била је иза кућа с леве стране данашње улице Краљевића Марка. Постоје сведочанства о томе да су некада дечаци у тој бари налазили јаја дивљих патака. У време великих киша ова бара знала је да поплави и простор испред Јовановске школе. Илија Огњановић Абуказем је у својим шаљивим "шетњама по Новом Саду" помињао да би ту требало организовати " туризам на
води".

(Фотографија је из књиге В. Пушкара 'Н.С - Приче варошких улица')

Упоређујући са сликом испод, пронашо сам место на коме је ово сликано: сада је ту зграда тзв. Социјалног (зграда Фонда здравственог осигурања изграћена 60-тих). На старој слици се види зграда на углу Масарикове и Хиландарске ул., тј. ова доле.

Јовановске бостанџије

Овај крај је био познат по бостанџијама, који су поврће гајили у својим баштама и продавали га на новосадској Зеленој пијаци у данашњој ЗмајЈ овиној улици. Као бостанџије истицали су се Јовановићи у свим гранама (Вакини, Пајтићи, Бебини), затим Сланкаменчеви, Станковићи (Накрајкуће), Стојковићи (Гускови), Будошани (Панћини и Шербини) и др.

Многи су имали у баштама зимске леје, тако да су производили и рано поврће, које су гнојили стајским ђубривом, јер све куће држале су краве и коње, као и свиње и овце.

Кромпир прихваћен у гладним годинама

Занимљиво је да су они најстарији баштовани избегавали да гаје кромпир, иако је и Доситеј писао о благородности те биљке. Тек кад су настале гладне године, постепено је освајао новосадске повртаре. Ни кукуруз дуго није прихватан, поред пшенице. У гладним годинама су се многе породице спасле управо захваљујући качамаку од кукурузног брашна. Власти су морале да предузимају принудне мере и код гајења детелине за исхрану стоке.

Земљорадници Јовановског краја имали су гумна на простору где је данас насеље Детелинара. Власти су им наредиле да на гумнима засеју детелину и тек онда су се уверили да је то врло уносна биљка. А цео тај крај је назван Детелинара.

Početkom dvadesetih godina XX veka područje današnje Detelinare bilo je neizgrađena površina pretežno zasejana detelinom, pa je na osnovu toga nastao i naziv naselja. Toliki zasad deteline bio je opravdan jer je sadašnja kasarna Majevica u to vreme bila veliki garnizon sa konjicom. Lokalni stanovnici su gajili detelinu i prodavali je vojsci....
Pre Drugog svetskog rata ovaj kraj je na mapama bio je označen kao "Ivandansko naselje".

Од некадашњег Јовановског краја мало је шта остало. Данас су ту, поред приземљуша, подигнуте и многе вишеспратне стамбене зграде, асфалтирани су коловози, а по кућама једва да још има који паор...''

Житни трг

Сећам се кућице са кантаром (колском вагом) негде по средини садашњег паркинга.

После рушења Јовановске цркве, 30-тих година прошлог века, на њеном месту и на простору где је било старо гробље, изграђена је нова житна пијаца. До тада је житна пијаца била на садашњем Тргу Марије Трандафил, на углу Темеринске, Кисачке и ул. Јована Суботића.

''На том некада лепо уређеном простору овалног облика, са управном зградом и мерним уређајима, одржаване су у прошлости и машкаре...'' (Енциклопедија НС)

Назив Житни трг је остао до данас.

Садашња Хиландарска ул. до изласка на Словачку ул. - то је била ѓраница' Житног трга према центру града.

Од Јовановског краја остала је само успомена у називу мале улице која почиње наспрам зграде ПИОР.

Зграда ПИОР се назире на крају улице.


Ул. Ђурђа Бранковића; надесно је Светојовановска улица .


Ул. Лукијана Мушицког - све се теже препознаје стари Јовановски крај.

[Mish]

Nenade, svaka čast na postu o mom kraju.
Na dosta slika se vidi i Osnovna škola Ivo Lola Ribar koja je tokom ove nedelje proslavljala svoj dvestoti rođendan.
Evo šta na sajtu škole piše o istoriji škole:

НАЈСТАРИЈА ШКОЛА У ГРАДУ
Према писаним документима који се налазе у Матици српској, наша школа је најстарија у граду Новом Саду. Основана је на данашњој локацији давне 1809.године и од тада је њена историја нераскидиво везана за историју ових наших простора.
У прво време се звала ,,Јованска школа,, , а први учитељи су били ђакони. Године 1919. зграду преузима држава. Уочи Другог светског рата школа носи назив ,,Доситеј Обрадовић,,. За време окупације у школи је радила српска и словачка школа. После ослобођења зграда је била руинирана, услови за рад су били веома тешки, али се поново користи у школске сврхе. У то време школа носи назив Основна школа број 3, затим Осмогодишња школа број 1 или ,,Прва осмољетка,,.
На десетогодишњицу погибије легендарног Лоле, школа узима његово име, а
23. април, дан његовог рођења, обележава као Дан школе.

[Cosmopolitan]

Na dosta slika se vidi i Osnovna škola Ivo Lola Ribar koja je tokom ove nedelje proslavljala svoj dvestoti rođendan.

Mish,
Da li biste mogli da kazete gde se danas tacno nalazi skola Ivo Lola Ribar?
Ja sam pohadjala prvo OS Svetozar Markovic Toza a kasnije OS Dositej Obradovic
na Detelinari.
Ne verujem da je rec o skoli Dositej Obradovic na Detelinari s obzirom da je celo naselje
nastalo kasnije.

[Cecara]

Osnovna škola "Ivo Lola Ribar" nalazi se u Kraljevića Marka 2a, to je u blizini SUP-a.

Osnovna škola"Dositej Obradović" jeste na Detelinari, kao što ste i rekli, ali je današnja škola "I.L. Ribar" nekada nosila taj naziv (pročitati još jednom post koji je postavila Mish). U predhodnim postovima možete videti školu na slikama, a evo i malo više informacija o njoj ovde.

[Turkmenbashi]

Nađoh na wikipediji, a rekao bih da nema na temi:

Salajka

Salajka je jedna od starijih gradskih četvrti Novog Sada, nekada izrazito srpski i paorski kraj. Vremenom, naselje je promenilo svoj karakter, tako da njegovi stanovnici nisu više ratari, povrtari i stočari, već zanatlijsko-trgovačko, radničko i intelektualno gradsko stanovništvo.

Ime Salajke najverovatnije dolazi od imena nekadašnje ugarske županije Zala ili Sala (u susedstvu zapadne Slavonije, preko Drave, na tlu današnje Mađarske), odakle se ovamo doselio deo Srba, kojima je pretilo unijaćenje. Srbi su sebe nazivali Zalajci ili Salajci, a vremenom su nastali oblici Salajka i Salajčani.

U Temerinskoj ulici još u 19. veku bila je velika pijaca, na kojoj se sem povrća i voća prodavala i stoka, živina, nudili se zanatski proizvodi, drvo i drugo. Na ulazu u grad kod Salajke postojale su dve kapije, Kisačka i Temerinska, na kojima se kontrolisao promet robe i ljudi i naplaćivala trošarina.

Do 1918. godine, Salajka se prostirala do današnje Šajkaške ulice, koja se tada zvala Šanačka. U međuratnom periodu od Šulcovog mlina do Kanala parcelisano je zemljište za gradnju kuća, pa je tu nastao novi deo Salajke, pod imenom Šulcovo naselje. Otvarane su zanatske radionice, a na levoj strani Temerinske ulice nizale su se trgovačke i uslužne radnje.

Salajčani su po prirodi bili živahni i temperamentni, borbeni i veliki rodoljubi. Poznato je da još u vreme Austro-Ugarske nijedan žandarm nije se usuđivao da sam dođe na Salajku, kad bi izbio neki incident. Za vreme mađarske okupacije (1941-1944), Salajčani su podržavali pokret otpora, mnogi mladi ljudi su bili članovi diverzantskih i propagandnih grupa, hapšeni i osuđivani na robiju, a veliki broj ih je stradao u zatvorima i logorima.

Kad je posle rata donesen prvi urbanistički plan grada, trebalo je da se deo Salajke raseli, da bi se na tom prostoru napravila industrijska zona. Otpor građana je bio tako velik, da je Gradska skupština 1986. godine odustala od tog plana i industrijsku zonu smestila na drugi teren.

U periodu između 1980. i 1989. godine, na Salajci se nalazilo sedište gradske opštine Slavija, koja je, pored Salajke, obuhvatala Pervazovo Naselje, deo Rotkvarije, Podbaru, Vidovdansko Naselje, Slanu Baru, Klisu, Deponiju, Radnu zonu sever 4, Šangaj, područja današnjih naselja Veliki Rit, Mišin Salaš i Mali Beograd, kao i prigradska naselja Kać, Budisavu i Kovilj.

Salajka - Википедија