Kako čuvate zdravlje?

[euridika]

Radimo, u borbi za opstanak, da zaradimo za život. Neki su u stanju da odrade svoje radno vreme, odu kući i zaborave na taj dan. Nekima priroda posla ne dozvoljava da ostavljaju posao na poslu, nekima njihova lična priroda to ne dozvoljava. Živimo sa tim nekim mislima koje su vezane za posao kojim se bavimo, pokušavamo, veoma često da rešimo probleme iz prethodnog dana i u krevetu, nekada i u snu, ne ostavljaju nas na miru. Onda se desi jedna noć, sedimo ispred kompjutera kuckamo nekakvu važnu prezentaciju za sutrašnje izlaganje, veoma skoncentrisani, razmišljamo o problemu, pokušavamo da ga razložimo na što bolji način, kako bi slušaoci bili zadovljni i kako bi im sve bilo jasno. Onda nas seče jeziv bol u stomaku, toliko jak da ne možemo više da sedimo, da ne možemo da stojimo ispravno, počinjemo da jaučemo od bolova i u stanju samo samo da padnemo u krevet i molimo boga da preživimo noć i doteturamo se do lekara sledeće jutro. Dijagnoza: Napad panike, preopterećenost, malo spavanja, suviše ulaganja sebe u to što se radi. You should slow down and take it easy, kažu. Onda, na kratko, shvatate koliko ste vi sami sebi najvažniji na svetu, ali se ujedno, ipak pomalo nervirate što niste otišli na posao i što se baškarite sa tim tihim bolom u stomaku kod kuće, možda biste ipak mogli nešto da pročitate, ili uradite neke sitne aktivosti, čisto da ne propadne taj dan...Da li ste u stanju da balansirate, koliko se dajete i koliko dobijate, stavljate li sebe na prvo mesto (realno, ne samo teorijski), da li vodite računa o tome koliko spavate, koliko se smejete, koliko je vašem organizmu potrebno različitih opuštajućih momenata koji bi nadomestili sve ono što mu otimate prilikom odrađivanja svih aktivnosti koje su neophodne da biste dobro radili posao, ili čekate da zasija crvena lampica, malo odahnete, pa onda opet sve po starom?

[SansRomantic]

Crvena lampica poslednjih meseci tako često zasija..uplašim se ponekad da će pregoreti...
Prošlog meseca doživeh upravo opisani bol u stomaku nakon bezbroj neprospavanih noći praćen obilnim krvarenjem.
Bila sam i kod doktora - kaže stres. Zbog stresa cista, zbog ciste koja se zakomplikovala operacija.
Tri dana ležanja u bolnici.
Rekoh sebi - nećeš više! Kada otkuca pet, a ti zatvaraš vrata kancelarije, odlaziš kući (ne samo telom, nego potpuno) i nikako da posao bude važniji od tebe same.

Ne lezi vraže...trajalo je nedelju dana. Sinoć sam opet izašla u osam...
Ne mogu, jednostavno ne mogu.
Perfekcionista sam i želim da ono što radim bude urađeno a ne odrađeno.
Shvatam da se jedem kada sedim kući, a nezavršeni posao čeka...

Jedino što sada pokušavam je da sebe psihički dovedem u ravnotežu i samoj sebi objasnim da ne mora baš sve da bude baš uvek savršeno.
Da neke greške, posebno tuđe, ne moram uvek ja da pokrivam i ja da peglam...
Da udahnem duboko i kažem - sutra je novi dan, nešto se može ostaviti i za sutra...ili prekosutra...

Nadam se da ću u tome uspeti...zbog sebe, zbog Njega, zbog buduće naše dece koja nisu zaslužila "potrošenu" mamu...

[Mish]

Da, nekom to može delovati kao ambicija, ali ja mislim da je to samo odnos prema obavezama. I kada te takvog "nanjuše" nikako da sjašu sa tebe.
Ne znam koliko čovek dugo može izdržati svakodnevno radno vreme od minimum deset a maksimum šesnaest sati.
S vremena na vreme poludim, pa se istresem na prvog ko mi naiđe. Dođe mi da uzmem radnu knjižicu i odem u p.m. Kakvo opuštanje možeš očekivati kada ti se dan svodi na posao i odlazak kući gde se strovališ u krevet i onda se, onako ubijen od umora, prevrćeš naredna tri sata jer ti san ne dolazi na oči.
A onda pogledam oko sebe i vidim one kojima je gore nego meni, one koji rade ne znajuči šta rade, one koji dokoličare bez razmišljanja o nekoj budućoj sigurnosti,...
Pa pokušaš u svemu tome da nađeš nešto komično, nešto ljudsko što će ti namamiti osmeh ili te naterati da urlaš od smeha. I uvek gledaš da ono malo vremena što ti ostaje podeliš sa pozitivnim, dragim ti ljudima. A onaj grč koji te noću probudi iz sna, koji ne prolazi i zbog kojeg šepaš još naredna tri dana pokušavaš da lečiš kretanjem, svežim vazduhom, kupkom u ono malo vremena što ti preostaje.
I raduješ se jako, jako, jako godišnjem odmoru.

[baja021]

Na zalost sad brinem jel moram. Svakodnevica mi je donela dva infarkta i pored toga sto sam redovno kontrolisao zdravlje (sestra mi je zdrastveni radnok i primoravala me na to) i sto je posle svakog pregleda stanje bilo idealno. Ispostavilo se da me je stres oborio...Moja okolina nije mogla da veruje u to jel su me uvek smatrali "kulerom". Osecaj kad su mi saopstili da mi pola srca neradi nemogu da vam opisen drugacije nego odvratnim.
A preporuceni rezim zivota strasan jel se sve svodilo na nesmes....
Medutim samo malo kontrole u zivotu i moze sve. Sa malo dodatne ishrane (vitamincica), malo rekreacije i zivim normalno, obavljam sve svoje aktivnosti.

[Invisibleman]

U poslednjih šest godina bio sam bolestan samo dva puta.
Pre dve godine bio sam se prehladio, a pre šest navukao sam gripu u vojnoj bolnici dok sam se "folirao" na VMC-u.

U čemu je "moja tajna"...

Mislim da je u pitanju prilagođavanju promeni temperature "?!?". Kada se temeratura naglo promeni ne uskačem odma' iz sandala u čizme. Svaku zimu provedem u kući ili na poslu u kratkim rukavima.
Nikada nije "hladno" kada "malo zahladni".

Hladnoća je kada držiš stražu na -30, sneg ti je do kolena i guliš stražu na smeni od 4 do 6 sati ujutro.

[kerfija]

Vnesujem u organizam vise zelencuk i ovosje a pomalo mesa ,svaki dan pijem 1 litar caj i to bosiljak sa ajduckom travom.Pa sad mi je dobro .

[zmax]

Ne setim se zdravlja sve dok se ne razbolim ,
onda shvatim kako je lepo biti zdrav.
Moraću da poradim na tome.

[Neron]

Svakih 7 dana ga narusavam tako da je ostalih 5-6 dana u cuvanju i to je sve sto za isto mogu da ucinim...

Sto kaze pok. otac 2 meseca pred smrt: 'ajde ne dramite,pa od necega se mora umreti...

[Isahara]

Mislim da preterano vodim računa o nekim aspektima zdravlja dok sa nekim, ozbiljnijim problemima koji zahtevaju redovnu brigu i tretman izbegavam da se suočim.
Tako npr redovnom uzimam vitamine i mineralne u obliku tableta, razme smeše od meda, lekovitog bilja, trudim se da zdravo jedem, ne pijem, ne pušim, izbegavam kafu i sl. ali ne odlazim redovno kod ginekologa, kod zubara ne idem dok ne zaboli, ne bavim se sportom i sl. Za sada se ne žalim, ali mislim da ću vremenom morati da se sportski aktiviram jer ipak ne mogu da dozvolim sebi da idem bezuba ili sa 50 kg viška..

[Neron]

Pišu danas u Press-u da je poželjno uzimati nedeljno do 11 jedinica alkohola,to je umereno kao,smanjuje rizik od kardiovaskularnih problema,ali nije mi jasno šta je za njih jedinica alkohola,jer za mene znam šta je,ali možda sam u zabludi...

Toliko i uzimam,s tim da to uzmem u jednom danu u nedelji tj. ne delim na po svaki dan...

Narušenog sam zdravlja mada niko ne bi rekao,ali mentalnog naravno sa psihosomatskim poremećajima i zavisnik od nekih sitnica... Tešim se kakvih ima,a sa 44 je nemoguće da ti nešto fali,pa bolje i živci nego čuka ili gušterača ili šta još gore ne daj Bože... Biram da sam zdrav ludak,ukratko...

Organizam je tako komplikovan da je to nemoguće opisati,ko je učio zna o čemu pričam... I svi doktori koji su me nekada lečili,saobraćajka i ti manji psiho poremećaji... su ili čujem teže bolesni ili umrli... Sorbona,struka i zdrav život ne znače ništa niti mi išta znamo... naše je da čekamo,a kako reče Dadan sinoć u filmu - isto je umro da li u sredu ili petak... Ili kako ono kažu: Od čega je umro? Pa od smrti...